Ništa osim zvuka vetra ne narušava sablasnu tišinu u pustinji Pinnacles. Svi pisci naučnofantastičnih romana koji traže mesto koje će izazvati jezu bili bi zadovoljni ovom čudnom oblašću nedaleko od obale jugozapadne Australije. Svi potrebni sastojci su tu: nepomična šuma stena u prostoru u kojem da skoro i nema nikakve vegetacije, ni najmanji trag bilo kakve ljudske aktivnosti, samo žuti pesak koji pomera vetar.

Pustinja Pinnacles (pustinja tornjeva) jedna je od najmanje posećenih australijskih prirodnih atrakcija. Nalazi se na dva sata vožnje od najbližeg grada Servantesa (Cervantes). U nju dolaze samo terenska vozila, pošto krečnjačke stene koje vire iz tla mogu da pokidaju gume ostalih automobila. Iako nije lako doći do ove pustinje, naporno putovanje se isplati već prilikom prvog pogleda na tornjeve. U krajoliku nalik na površinu Meseca oštre senke naglašavaju neobične, nazubljene oblike. Sive stene visoke i do 12 metara uzdižu se uspravno iz ravne peščane površine i čuvaju tajne zakopane pre više desetina hiljada godina.

Kad zađete nešto dublje u pustinju, boje se menjaju, a sivu zamenjuje zlatna. Neke od ovih stena velike su kao automobili, neki kao kuće, a neke su sasvim male. Hiljade takvih stena rasute su po delu pustinje koji obuhvata površinu od četiri kvadratna kilometra. Svaki toranj je drugačiji. Površina im je glatka ili rupičasta, a razlikuju se i po obliku. Jedna grupa podseća na velike flaše mleka koje čekaju da ih pokupi fantomski mlekadžija. Drugu grupu nazvali su "obrisima utvara", a centralni stub u toj grupi je "prikaz smrti" koja deli savete duhovima okupljenim oko sebe. I ostala imena su vrlo karakteristična, ali nisu toliko sumorna: "kamila", "kengur", "kutnjaci".

Iako su kameni tornjevi stari hiljade godina, verovatno su iz peska izvirili tek nedavno, možda u poslednjih stotinu godina. Sve dok Hari Tarner, istoričar iz Perta, nije naišao na njih 1956. godine, čini se da niko za njih nije ni znao, osim što su prvi holandski doseljenici u nejasnim pričama koje su prenosili usmenom predajom pominjali ostatke drevnog grada koji su videli u ovom području. U prošlom veku tornjeve niko nije ni pomenuo. Da su bili vidljivi, sigurno bi za njih znali stočari koji su u 19. veku redovno vodili stoku do Perta po peščanoj stazi uz obalu.

Istraživač Džordž Grej, koji je bio guverner Južne Australije i kasnije proglašen vitezom, verovatno je prošao blizu ovog područja tokom svojih putovanja 1837-1838. godine. Vodio je veoma precizan dnevnik, ali tornjeve nije pominjao. Naučnici procenjuju da su kameni stubovi stari između 25.000 i 30.000 godina i veruju da su bili vidljivi barem jednom pre 20. veka zbog predmeta iz kamenog doba koji su nađeni uz podnožje nekih od njih. Stene su verovatno bile prekrivene peskom, i to možda hiljadama godina pošto ih ni Aboridžini ne spominju u svojim predanjima.

Dok duva kroz pustinju, vetar neprestano pomera meki pesak i otkriva nove delove stena, dok druge prekriva. Zato bi tornjevi koji su danas deo Nacionalnog parka Nambung za nekoliko vekova mogli ponovo da nestanu. Ako se to dogodi, bar će njihovo postojanje biti zabeleženo i rečju i slikom.

Izvor: Krstarica