Zoran Milinković iz Zemuna pravi figure od oblutaka iz reka

Kamena erotika u seks-šopovima

Sem žaba, kornjača,fudbalera, ajkula,političara, zna daoslika i Deda Mraza sa polnim organom i misice iz Crvene glavice

Prvo što primetite kad uđete u omaleni stan Zemunca Zorana Milinkovića je kamenje. Morski i rečni obluci raznih oblika, rasuti su po celoj kući, od dnevne sobe, do kuhinje i terase. I cela jedna prostorija doslovno je pretvorena u kamenjar i odvojena samo za majstorije koje Zoran od kamenčića stvarao više od tri decenije. Počelo je 1979. godine, a onda je hobi prerastao u posao, od kog Milinković živi od 1998. godine, kada je "Teleoptik" otišao u stečaj, a on ostao na ulici.

Majstor za kamenčiće je prvu figuricu napravio po povratku sa letovanja u Crikvenici. Pokušavajući da popravi figuricu, koju je na moru kupila ćerka kućnog prijatelja, Milinković je otkrio tajne "zanata". Pre toga je radio akvarele, ali je ubrzo prodao uljane boje i platna i bacio se na figurice.

- I, bogami, išlo je, čak i u vreme najveće inflacije, jer su bile jeftine, a zanimljive. Sad svake godine idemo na more, budemo po mesec-dva u Petrovcu - objašnjava autor.

Čim pronađe kamenčić, u njemu već prepozna nogu patke, telo kornjače ili šeširić za žuto pilence. I nema oblika koji ne može da se napravi, samo ako nađi pravi kamen.
- A, oblutaka, koje je voda brusila, ima i hiljada oblika. Uglavnom koristim one morske ili sa Drine, jer, samo brza voda može kamenu da da te obline - priča Milinković i pokazuje figurice nastale u kućnoj radionici - patkice, žabe, kornjače, piliće, dalmatince, delfine... Kad neko naruči, ume da uradi i nešto što iskače iz klišea. Radio je tako karikaturu šefa, koje su njegove radnice naručile, fudbalere Zvezde i Partizana, ajkule, obućare, klovna iz Mekdonaldsa... Radio je i malo slobodnije figurice srpskih političara, ali o tome ne želi da priča nikako. Sve se nešto snebiva, odmahuje rukama i viče "Ma ne, ne bih o tome, to sam se ja nešto malo igrao".

Jedva ga, tek na nagovor sina Gorana, ubeđujemo da nam pokaže i one erotske i najzad, s teškom mukom, izvlači dve, sve pravdajući se da su ostale razgrabljene.
- Evo, za ovu su mi stranci nudili 50 evra, ali nisam hteo da je prodam - priča umetnik i pokazuje figuricu Deda Mraza, kom bi na polnom organu, toliko velikom da ni na sanke ne može da stane, pozavideli mnogi Srbi. Prodavao ih je svojevremeno u seks-šopovima, i kaže, išli su ko alva.

- Odnesem ja u onaj seks-šop na Slaviji tri figurice, a ona prodavačica - gleda cenu, pa gleda figuru i kaže, neće to da prođe, skupo je. Kad, nije prošao ni dan, ona već zove. Viče, dve već prodala i pita imam li još. Ženske erotske figure retko radim, jer kod njih to ne može tako dobro da se naglasi kao kod muških. Mada sam svojevremeno radio i ženske za Izbor za mis nudizma u Crvenoj Glavici kod Svetog Stefana - objašnjava i pokazuje stare fotografije s mora, gde na licu mesta stvara svoje mala umetnička dela.

Figurice, uglavnom, pravi spajanjem kamenja, onako kako ih je priroda oblikovala. Radi tek s proleća, zbog prašine i isparenja boja. One koje su komplikovanije, s više kamena, boja, detalja, skuplje i proda.
- Bojim ih hladnim keramičkim bojama, mada stranci traže i bez boje, za akvarijume. I, sve se proda. Napravio sam jednom nekog gavrana, za kog sam mislio da ga nikad neću prodati. Kad, dođe žena i od sto figurica pokaže prstom pravo na njega. A, sa decom iz Podgorice sam se šalio - reko', ja vučem kamenje iz Crne Gore, a ti ga vraćaš nazad - priča Milinković i hvali se kako su njegove figurice završile u Nemačkoj, Americi, Republici Srpskoj, Grčkoj...

Seća se da je jednom ekipa iz Republike Srpske u cugu pokupovala 106 figurica i praktično mu počistila tezgu, ali i jedne beogradske vejavice kad ga je kupac pronašao u haustoru neke zgrade i pazario desetak figurica.
- Znam da nisam Pikaso, ali je ovo ipak ručni rad, a o stručnosti odlučuje prodaja. Jedan me tako u Knez Mihailovoj ubeđivao kako je bolji. Reko', ajde da izmešamo figurice, pa da vidimo. Kad, ja prodam 10, a on jednu - hvali se Milinković i žali se kako u Gradu svi kukaju da nema dovoljno suvenira, a onda ne daju tezge.

Konkurisao je 2001. godine za sve lokacije od Knez Mihailove do Kalemegdana. Kaže, svi ga tapšali po ramenu, predložili da se plan postavljanja tezgi proširi, a onda ništa.
- Neću ja ništa za džabe, nego samo da mi daju lokaciju. Ovako me u Knez Mihailovoj ulici znaju i inspektori i prodavci. Diraju me, teraju, gone kao da sam general Mladić - priča svoju muku Milinković, i priseća se da je jedino priznanje dobio još u osmoljetki, kad je učiteljica ispod njegovog rada napisala da je spreman za izložbu.

Kaže, moglo bi od ovoga pristojno da se živi. Jedan je tako u Minhenu od kamenih figura zaradio za kuću, kola i jahtu. Moglo bi, ali kad bi imao gde da prodaje.


Izvor: Glas Javnosti \ Aleksandra Klarić-Žak,Foto: Vesna Anđić