MOJE DRUGO JA Glumica Kalina Kovačević, junakinja filmova "Jesen stiže, Dunjo moja" i "Konji vrani"

Tražim muškarca za ples

Obožavam da igram, tako da je moja sadašnja preokupacija salsa. Da imam para, otvorila bih klub kao iz crno-belih filmova, sa orkestrom, podijumom u centru, sa strane bi bili oni okrugli stolovi sa lampicama. Orkestar bi svirao sve i svašta, od džeza do salse i svi bi plesali - to bi bilo obavezno

Mlada glumica Kalina Kovačević, ćerka Ljiljane Blagojević i dramskog pisca Siniše Kovačevića, devojka je čudesne pojave, holivudske lepote, manekenskog stasa, aristokratskog držanja, lepog vaspitanja...

- Obožavam da igram, tako da je moja sadašnja preokupacija salsa. Imam dara za ples, a to što idem na časove, nije nešto što samo ispunjava moje vreme. Zaista uživam. To je jedan dobar trening potreban za posao kojim se bavim, a i muzika je divna. Moj hobi ima i jednu manu - ima malo muškaraca koji hoće da plešu. U stvari, nema ih uopšte. Tako da se mi žene site ispričamo u toku igre...

- Nemamo mi tu naviku da idemo u klubove gde se igra. Lepo bi bilo kad bi postojala mesta gde bi muškarci i žene mogli da plešu. Kada bih imala para, otvorila bih klub kao iz crno-belih filmova, sa orkestrom, podijumom u centru, sa strane oni okrugli stolovi sa lampicama. Orkestar bi svirao sve i svašta, od džeza do salse i svi bi plesali - to bi bilo obavezno - kaže junakinja filmova "Jesen stiže, Dunjo moja" i "Konji vrani"

Kalina je plava na baku s tatine strane, ali ima i dosta maminih osobina - iako je Ljilja crnka. Nasledila je, kaže, maminu mimiku, svaka ćerka se nesvesno trudi da oponaša mamu, smeje se kao ona - ima taj deo lica na nju, ali su po energijama različite. Bilo bi loše, veruje, da je neka mala Ljilja, ali se zato za liniju na kojoj bi joj pozavidele i kandidatkinje za mis brine sama.
Foto

Kalina i Siniša Kovačević

- Imam dobermana koga redovno vodim na istrčavanje, tako da je to neka vrsta treninga. Tih sat i po koje provedem na Ušću toliko mi prijaju. Nema ničeg lepšeg. Odrasla sam uz reku, i ne mogu da zamislim život bez nje. Tako svakoga dana imam sat i po vremena da razmišljam o nekim stvarima. I neke stvari koje su me mučile, posle šetnje, izgledaju tako jednostavno da se zapitam zašto ih pre nisam rešila - kaže Kalina

Da nije baš uvek jednostavno odrastati uz poznate roditelje, Kalina je osetila veoma rano.
- Vaspitavali su me da je njihov posao kao i svaki drugi samo što više ljudi zna čime se oni bave. Ali to nije uvek tako. Kad sam bila mala, išla je serija "Bolji život" i Ljilja je bila baš popularna. I onda nije bilo prijatno da, kad izađem sa mamom u šetnju, svi krenu da se otimaju okolo da uzmu autogram. Nije da mi je smetalo, ali sam osećala tu neku "malu" dozu dečje ljubomore: hoću mamu za sebe, šta sad oni ima tu da traže.

- A onda dođe osnovna škola, kad formiraš svoje društvo, svoj krug malih ljudi, onda roditelje stavljaš po strani: oni ne znaju, ja znam najbolje. Zahvalna sam mami što me nije vodila na probe i snimanja - to je bio njen posao, kao što su tatini presovi i emisije njegov posao. Tako da su me sačuvali od tog uticaja. Glumačkim poslom počela sam da se bavim zbog sebe, a ne zato što su me kljukali, na kašičicu: zini - malo pozorišta - šali se Kalina.
      

POLICAJAC, ASTRONAUT, PSIHIJATAR...

- Kada sam mojima rekla da ću da budem glumica i da ću konkurisati na Akademiju, nisu mi verovali. Bili su na moru i mislili su da je to još jedna od mojih "ideja", pošto sam kao mala htela da budem i policajac i astronaut. Birala sam malo čudnija zanimanja. Ali sam se jedno vreme bila skrasila nad idejom da ću upisati političke nauke odsek diplomatija ili psihologiju, pa da ću da se bavim dečjom psihijatrijom. Tako da su bili zatečeni kad sam pomenula Akademiju. Mama je bila, čini mi se, prijatno iznenađena, a tata je mislio da nisam ozbiljna do momenta dok ih nisam pozvala i rekla da dođu kući jer ja polažem prijemni za glumu za pet dana. Sutradan su doleteli s mora - seća se Kalina.
      
   
   

- Bila sam čudno dete, poslušno, ali svoje. Više sam volela da budem kod babe i dede u Sremskoj Mitrovici jer su oni imali kuću s dvorištem. Puštali su me da hodam bosa. Umela sam da budem musava od sladoleda i krastavih kolena i to sam više volela neko da se u vrtiću igram s lutkama. Najviše sam volela kad me odvedu u selo Manđelos, kod bakinog brata. Tamo je bilo krava i vinograda, prava seoska idila i to je ono što će mi zauvek ostati u sećanju, taj miris sela.

Roditelje je, kao kaže, uglavnom, slušala, ali je umela i da ih iznenadi i odluta sama na plažu, a da se na javi. Ali tu se "dečje muke" za nju nisu završavale.
- U vrtiću sam bila jako povučena, među decom, možda, pomalo i stidljiva, što mi se među odraslim nije dešavalo. Sviđao mi se neki dečak koji se, naravno, sviđao svim devojčicama i koji me, pošto sam bila večito u ćošku, nije primećivao. Ne sećam se kako se zvao, ali sam mu napisala ljubavno pismo.

- Tek sam bila naučila da pišem. Moja mama je to ljubavno pismo čuvala u novčaniku da mi ga da kad porastem jer je bilo mnogo slatko. Međutim, ukradu joj novčanik. Lopov nije bio pošten da ga vrati, pa se mama živa pojela što ga je držala na tom mestu - seća se lepa Kalina.
Foto

Kao mala je skijala

Posle snimanja filma, voli da sama sebe časti nekim putovanjem i tako koristi svaki slobodan trenutak.
- Sad sam bila na Malti. Provela sam tamo tri nedelje. Dobila baš lepu boju i uživala. Volim da kad negde odem obiđem sva dešavanja: videla sam i neka istorijska mesta i trgovačku luku i mesta gde se izlazi. Sticajem okolnosti, videla sam gotovo sve kontinente, i Evropu i Aziju i Severnu Ameriku. Žao mi je što još nisam bila u Latinskoj Americi i na Kubi, koja je moj san. Nadam se da ću ga ostvariti - ako ne ove, zbog posla, onda sigurno sledeće godine.

Svi misle da je Kalina rusko ime. Međutim, to je greška.
- Galina je rusko. Kalina potiče od grčke reči kalos, što znači sjajna, blistava, lepa, dobra. Tog imena je bilo i kod nas, ali je vremenom izumrlo. Poznajem, verovali ili ne, pet Kalina. Jedna je Grkinja, jedna Makedonka, a ostale su iz Beograda i sve su mlađe od mene. Ime mi je dao otac.

- Čitao je neku knjigu čija se radnja odvijala u vreme Turaka i u kojoj se pominjala devojka po imenu Kalina. Pre toga trebalo je da se zovem Bojana, ali mu Bojana Kovačević nije bilo zvučno. Kod ovog, koje mu se potom dopalo, ne samo da je početno slovo bilo u skladu s prezimenom, nego je pronašavši šta znači i bio siguran da je to - to. Teško je nositi "zvučno" ime kad si mali.

- U detinjstvu si obeležen zbog svega po čemu se razlikuješ od druge dece i oni to ne praštaju. Druga faza je pubertet, kada se svi potpisuju po klupama, a ti ne smeš jer će svi znati. Kad se neko zove Ana ili Marko, pa negde ostavi svoj autogram, lako mu je - koliko je samo onih koji se tako zovu. A meni...
Olivera Stojimirović


Izvor: Glas Javnosti