Kalašnjikov žali zbog "zločinačke" upotrebe svog izuma

Ратни симбол епохе

Калашњиков, калашњиков...

Вероватно најславније оружје свих времена, аутомат „калашњиков” или, краће, АК, ове године слави шездесети, а његов аутор Михаил Тимофејевич Калашњиков ових дана деведесети рођендан

Прослављени конструктор на слици с корица аутобиографије.
Калашњиков – човек постао је жива легенда не само Совјетског Савеза и Русије него и читаве планете, те једини конструктор коме су за живота подигнути споменици широм домовине. „Калашњиков” – оружје постало је симбол једне епохе, симбол хладног рата, светиња ослободилачких покрета али и терориста, а своје место нашло је чак и на грбу Мозамбика, Зимбабвеа, Источног Тимора и Буркине Фасо, на заставама Хезболаха и иранске Револуционарне гарде, али и у заглављима безброј ратоборних исламистичких покрета. Некада давно таква „част” била је указана једино аутомату „хеклер и кох” – био је укомпонован у лого помало заборављене терористичке групе РАФ, касније познатије као „Бадер-Мајнхоф”.
Стварајући аутоматску пушку, Михаил Тимофејевич пошао је од замисли да она буде што једноставнија за употребу, прилагођена обичним војницима са или без образовања, поуздана у свим климатским и временским условима, проста и јефтина за израду. Током шест деценија употребе, наиме, на њему су делови модерне технологије примењени пажљиво, задржавајући основни спартански дух, без сувишне електронике и сличних додатака. Главни конкурент, америчка пушка М-16, не може да се похвали истим угледом. Још 24. априла 1967. године, у јеку Вијетнамског рата, Кетрин Лирој снимила је камером на коти 881 код Ке Сана очајне маринце с неупотребљивим Стонеровим пушкама М-16. Четири деценије касније, синови тих маринаца настрадали су крај малог авганистанског места Ванат због непоузданости потомка пушке М-16 – карабина М-4. С друге стране, од вијетконговаца па до данашњих талибана нико није ставио примедбу на „калашњиков”. Ово објашњава зашто се оригинално, лиценцно или оружје развијено на бази АК користи у више од педесет земаља света а сматра се да је до данас произведено око сто милиона ових пушака!

Често се поставља питање да ли је Михаил Тимофејевич имао узор кад је правио АК. Најчешће се прозива немачка јуришна пушка Стг-44 и конструктор Хуго Шмајсер. Али, осим извесне спољне сличности и примене пресованих лимова, мало шта повезује ове две конструкције. Сам Калашњиков једном приликом је рекао да се највише угледао на америчку пушку „гаранд”. Најближе истини је мишљење да је конструктор искористио низ најбољих решења и срећно их сјединио у целину.
Треба знати да је Михаилу Тимофејевичу често оспоравано и ауторство над АК а као основа за то потезано је његово оскудно образовање. Међутим, ниједно савремено оружје није дело искључиво једног човека, стварање новог система укључује тимски рад, односно упошљавање стручњака различитих профила. Тако је било и с фамозним АК.

Први примерак

Сиромашни брачни пар Калашњиков, Александра Фроловна и Тимофеј Александрович, житељи села Курја смештеног у забити западног Сибира, 10. новембра 1919. године добили су сина Михаила. Иначе ситне грађе, Михаил Тимофејевич није се истицао међу вршњацима, штавише, успео је да заврши само девет разреда месне школе. Прекид школовања правдао је управо грешкама почињеним из љубави према оружју. Школски друг му је, наиме, 1936. године поклонио зарђали пиштољ „браунинг”, ископан на оближњој њиви. Михаил је оружје очистио делићима цигле и оспособио. Но, неко је пријавио да нелегално чува пиштољ, па је два-три дана провео на саслушању у сеоској станици милиције. Како је у малом месту сваки младић са затворским „искуством” изазивао неповерење, Калашњиков је решио да се пресели у казахстанску станицу Матај. Овде је ступио у Комсомол па је, као будући партијски кадар, распоређен на место техничког секретара политичког одсека 3. одељења Туркестанско-сибирске железнице.
Током 1938. године позван је на одслужење војног рока у Кијевски војни округ. Након завршетка курса за механичара-возача, распоређен је у 24. тенковски пук у Стрију. Овде је, 1940. године, направио бројач испаљених граната и потрошње горива тенка. Како се показало да уређај може да буде користан, послат је у Кијев, где га је, ради израде два прототипа, генерал Георгиј Константинович Жуков распоредио у центар за обуку тенкиста. Одатле је упућен у Москву, па у Лењинградски завод ¹ 174 где је требало да, под руководством Семјона Александровича Гинзбурга, стручњака за борбена возила, припреми документацију за серијску израду уређаја. Како је 22. јуна 1941. године Немачка напала Совјетски Савез, Калашњиков је, као старији наредник – командир тенка Т-34, хитно распоређен у 216. тенковски пук. У бици код Брјанска, октобра 1941, тешко је рањен али је успео да сам пређе пут до болнице у Трубачевску.
Након што је рана донекле зацелила, лекарска комисија га је упутила на шестомесечни кућни опоравак. Потпуно опседнут израдом оружја, упутио се на своје старо радно место – у железничку станицу Матај. Овде је успео да начелника депоа убеди да му омогући да у месној радионици ради на прототипу аутомата. После неколико месеци, уз помоћ радника потпуно неупућених у ову врсту посла, успео је да заврши први примерак оружја. Одлучено је да се прототип покаже обласној команди у Алма-Ати, главном граду Казахстана. Али, одмах по силаску с воза, месни комесар, запрепашћен појавом наредника „наоружаног” ручно израђеним аутоматом, стрпао је Калашњикова у затвор. На заузимање познаника, после три дана је пуштен и одведен у месни комитет Комунистичке партије. Секретар који га је ухапсио одлично је познавао тадашњу политичку климу – у заглављу сваке пријаве техничке новине стајао је Стаљинов цитат: „Онај ко кочи научно-технички прогрес мора бити уклоњен.”

Налик на жарач

Калашњиков међу официрима совјетских граничара.
Сећајући се крвавих чистки из 1937. године, секретар је мудро одлучио да Калашњикова препусти војном инжењеру Андреју Ивановичу Казакову, свршеном питомцу артиљеријске академије Ђержинског, иначе стручњаку Московског авијационог института, тада у Алма-Ати. Ту је убрзо окупљена радна група која је знатно усавршила првобитну примитивну конструкцију из железничке радионице.
Игром случаја, 15. јула 1943. године у Москви је донета одлука да се по узору на немачки „кратки” метак 7,9х33 мм развије не само слична домаћа муниција, него читав систем оружје – муниција. За само шест месеци, Николај Јелизаров, Павле Рјазанов и Борис Сјомин направили су револуционарни метак 7,62х39 мм М43, потпуно прилагођен новим тактичко-техничким захтевима основног корисника. Одмах након тога објављен је конкурс за оружје прилагођено новој муницији. На њему је учествовало 15 угледних домаћих стручњака, међу којима није било – Калашњикова. Тек 1945. године он је приступио прилагођавању свог аутомата метку М43. Свакако претерујући, водећи стручњак Централног научноистраживачког института прецизне механике (тада главне организације задужене за разраду стрељачког оружја) Димитриј Иванович Ширјајев изјавио је да је на првим пробама на полигону у Голутвину, 1946. године, Калашњиков учествовао с оружјем које је пре личило на жарач него на аутомат!
Међутим, стицај околности ишао је наруку Михаилу Тимофејевичу, 17. августа 1946. године умро је један од најуспешнијих конструктора стрељачког оружја Алексеј Иванович Судајев, већ прослављен својим аутоматом ППС-43, који је имао највише шанси да уђе у наоружање армије. Прекид рада на његовом оружју „АС” пружио је нову прилику Калашњикову – упућен је у Оружно-митраљески завод у Ковров да настави усавршавање свог оружја. Након мукотрпних дорада, аутоматска пушка поново је упућена на тестирања. Испитивање је извршио старији наредник Пчелињцев који је ставио низ примедби. Али, Калашњиков се сад одлучио за мудрији наступ. Одмах се обратио лично начелнику истраживачког одељења Василију Фједоровичу Љутију, човеку који је завршио Артиљеријску академију у класи са Стаљиновим сином Јаковом Џугашвилијем, а 15. маја 1941. године био је распоређен на место инжењера – истраживача на полигону Шчуровск. Познанство с Јаковом нимало није ишло у прилог Љутију. Не слажући се с Јаковљевим одабиром супруге, Стаљин се практично одрекао старијег сина, заробљеног 16. јула 1941. године. Кад су Немци предложили да га замене за фелдмаршала Паулуса, Стаљин је, по причи, одговорио да никад не би „трампио” маршала за обичног војника. Тако је несрећни Јаков, априла 1943. године, страдао у логору Заксенхаузен. Љутиј је био врхунски стручњак па, док је трајао рат, није диран. Али, 17. априла 1951. године ухапшен је и, као „издајник и државни непријатељ”, осуђен на десет година робије.
У сваком случају, Љутиј је 1946. године проучио Калашњиковљеву конструкцију и упутио га како да отклони примедбе Пчелињцева. Он и његов пријатељ, пуковник Главне артиљеријске управе и огледни инжењер Владимир Сергејевич Дејкин, у сарадњи с Калашњиковом, изменили су чак 18 делова на оружју, стварајући далеко делотворнију аутоматску пушку.

Неомиљена придошлица

Споменик за живота – Калашњиков у парку родног места.
У сваком случају, на наредним испитивањима, јануара 1947. године, пријављене су само три аутоматске пушке – ТКБ-415 Алексеја Алексејевича Булкина, КБП-520 Демјентјева и КБП-580 Михаила Калашњикова. Пошто су се тестови одужили, 27. децембра исте године наређено је да се у року од дванаест дана Комисија коначно определи за једну од пушака. Коначно, Комисија Артиљеријског комитета дала је 10. јануара 1948. године предност конструкцији Калашњикова, с напоменом да се оружје припреми за серијску производњу. Михаил Тимофејевич вратио се у Ковровски завод, где је поново прекршио одлуке Комисије. У документу се, наиме, захтевало да се конструкција оружја више не мења. Али, војна управа завода „затворила је очи” и дозволила да се одабрана пушка практично потпуно преуреди. Влада мишљење да је 1948. године овако нешто у СССР-у било незамисливо и да је највероватније руководилац групе конструктора, даровити Александар Алексејевич Зајцев, добио налог „одозго” да од свих пријављених пушака преузме најбоља решења, примени их на конструкцији и тако направи најбољу пушку. Да у овоме има истине, 1956. године је на Шчуровском полигону групи стручњака доказао пуковник Бирјуков. Прво је конструкторима показао прототип „калашњикова” АК-46, за који се осам година раније одлучила Комисија, а потом „одбачени” прототип Булкина – ТКБ-415. Свим присутним официрима одмах је пало у очи да је коначна, стандардна верзија „калашњикова”, АК-47, више личила на решење тулског оружара него на прототип „МИХТИМА”. Осим тога, радници Ковровског завода у почетку су се бунили зашто, мимо обичаја и текућег посла – разраде пушкомитраљеза Василија Алексејевича Дектјарјова – баш они морају да се упусте у сасвим нови задатак на систему Калашњикова, придошлице. Сам Михаил Тимофејевич записао је у сећањима како је конструкторски тим у Коврову прихватио његову и идеју Зајцева да „тајно”, без знања управе завода, под видом дорада, „одлучујуће прераде пушку”. С идејом су „у строгом поверењу” упознали „само” руководеће људе на испитном полигону – Љутија и Дејкина. Дејкин је успео да смири страсти и незадовољне раднике убеди у важност посла а Дектјарјов је – милом или силом – прихватио да сачека с разрадом свог оружја.
Коначна верзија АК-47 имала је цев скраћену с 500 на 420 мм, носач затварача израђен је из једног дела с клипом, направљен је нови уређај за окидање, измењен регулатор паљбе а уведен поклопац сандука који је штитио све покретне делове. Чињеница је да је ново решење било далеко боље од првобитног, лакше за израду и погодније у рату. При томе, Калашњикову је помогао низ стручњака, што је и уобичајено јер (не)срећни старији наредник није владао чак ни знањем о начину израде конструктивних цртежа и технологије. Осим тога, на оружје је пренет низ решења са страних и домаћих модела који су утицали на коначни квалитет.
На коначним тестовима, огледни официр је, наравно, приметио, ако ништа друго, а оно промену дужине цеви, али „љутито” је одлучио да занемари одступање од задатих услова.
У сваком случају, Комисија је коначно прихватила оружје и наложила израду пробне серије за трупна испитивања. Био је то дан кад је „рођена” једна од најславнијих пушака свих времена, која је у наоружање совјетске армије званично уведена наредбом број 0086 од 29. јуна 1949. године.

Кога је Стаљин прецртао

За израду аутомата АК-47 Михаилу Тимофејевичу Калашњикову додељена је Стаљинова (државна) награда првог степена. Но, и овде су „гунђали” школовани стручњаци. За ову награду је, наводно, био предложен „тријумвират аутора” – Калашњиков, Љутиј и Дејкин. Кад су Стаљину поднели на увид списак предложених, дошавши до имена оружара, упитао је ко су они. „Љутиј и Дејкин су инжењери а Калашњиков – самоуки конструктор, народни изумитељ.” „Њему ћемо и доделити награду. Инжењери ионако довољно добијају за свој рад”, одбрусио је Стаљин, прецртавши имена Љутија и Дејкина. У сваком случају, Михаил Тимофејевич добио је за тадашње време фантастичну суму од 150.000 рубаља! Памтећи како је неку годину раније „омиљени Стаљинов конструктор”, иначе прослављени Василиј Дектјарјов, од „вође” добио на дар аутомобил „зис”, Калашњиков је одмах, за 16.000 рубаља, себи купио „газ” М20 – доста добру копију америчког „доџа”. Овај ситан детаљ показује да је старији наредник ипак имао комплекс пред ондашњим великанима руског оружарства, искусним и углавном школованим конструкторима попут Сергеја Гавриловича Симонова, Василија Алексејевича Дектјарјова или Фјодора Васиљевича Токарева. Многи сматрају да је управо жеља да се уклони из њихове сенке утицала на одлуку да каријеру, уместо у Тули или Коврову, настави у Ижевску, где и данас живи и повремено ради као саветник.

Калашњиков кад је био у посети нашој земљи, на слици с писцем ових редова.
Ово је, уједно, био почетак стварања легенде о самоуком конструктору и „најбољој пушци на свету”. Не умањујући несумњиве заслуге и труд Калашњикова, мора се рећи да је то било време кад су у пропагандне сврхе истицане заслуге обичних „трудбеника прве социјалистичке земље на свету”. Калашњиков је полако постајао мит и један од ретких совјетских „брендова”. Неки стручњаци наводили су како Калашњиков под својим именом није имао патентиран ни један једини склоп АК-47 из једноставног разлога што су на конструкцији радила још најмање четворица стручњака. Али, исто тако треба рећи да због одсуства личних патентних права Калашњиков није добио ниједну рубљу као надокнаду за десетине милиона произведених пушака. А његов амерички колега Јуџин Стонер, конструктор пушке АР15 М-16, захваљујући патентним правима, умро је као богат човек. Истина, ни Калашњиков није живео као пуки „трудбеник”, већ је од Стаљинове награде могао да купи десет аутомобила који су у то време за Русе били незамислива раскош. Даље, имао је све погодности као и високи партијски функционери, „догурао” је до чина генерал-пуковника, постао члан дванаест академија наука, двоструки херој социјалистичког рада... Путовао је по иностранству, а почетком деведесетих година 20. века у САД се упознао и с Јуџином Стонером.
Временом, опијен славом, пружао је огорчен отпор свакој измени у циљу модернизације и усавршавања основног модела оружја.
Најбољи пример за то је развој пушке АКМ (аутомат Калашњикова – модификован). Већину измена до 1959. године разрадили су инжењери Централног научноистраживачког института прецизне механике у Климовску. Асиметрични компензатор који је смањивао расипање зрна конструисао је инжењер Јакушчев, а тада већ рехабилитовани Љутиј био је аутор успоривача каденце. Непознати конструктори института разрадили су остале склопове као и све делове од композитних материјала.

И син оружар

Прилике су постале још затегнутије кад је почет рад на преради оружја на нови калибар 5,45 мм. Калашњиков је у почетку увређено бојкотовао читаву замисао и није узео учешће у раду. На трупним испитивањима у два војна округа пушка Калашњикова под ознаком А-3 заостајала је за конструкцијом аутомата СА-006 конструктора Ткачева. Али, бирократски, конзервативни војни врхови ипак су дали предност оружју А-3, званично уведеном у наоружање као 5,45 мм АК-74. Већ остарелој звезди највећи ударац нанет је 1984. године кад је започет рад на новој аутоматској пушци Генадија Николајевича Никонова – познатом „абакану” АН-94. Што је најгоре, разрада је вршена у конструкторско-оружном центру концерна „Ижмаш”, чији је начелник био Виктор Михаилович Калашњиков, син Михаила Тимофејевича!
Кад је Калашњиков 2003. године био наш гост, покушали смо да с њим разговарамо о „абакану”, али и другим конструкцијама Виктора Михаиловича, као што су аутомати „бизон” и „витјаз”. Али, легендарни оружар избегао је не само да коментарише конструкције свог сина и пушке АН-94, него и да изговори име Генадија Никонова и Виктора Михаиловича! У сваком случају, пројекат „Абакан” релативно је брзо потиснут у други план. Иначе, изврсно оружје је, наводно као исувише сложено и скупо за израду у време економске кризе, а уз то, „сложено за обичног војника”, произведено у ограниченој серији, и то само за специјалне професионалне јединице војске. Али, Виктор Михаилович се, добро познајући оца, његов утицај на коначни одабир оружја и начин размишљања у војном врху, мудро придружио тиму концерна „Ижмаш” који је у оквиру програма „Абакан” радио на усавршеној породици аутоматских пушака „калашњиков” АК-100, тачније, моделима 5,45 мм АК-107 и 5,56 мм АК-108. За дивно чудо, читава лепеза оружја АК-100 одмах је прихваћена, постигла је невероватан успех и постала један од главних извозних производа „Ижмаша”. Коначно, акционарско друштво „Ижмаш” искористило је породицу АК-100 и, после тачно пола века, Евроазијској патентној организацији пријавило „аутоматско оружје – аутомат Калашњикова”. На имена Јурија Константиновича Александрова, Николаја Александровича Безбородова, Азарија Ивановича Нестерова, Валерија Николајевича Паранина, Виктора Михаиловича Калашњикова и – Михаила Тимофејевича Калашњикова издат је 10. октобра 1997. године патентни лист број 20. То је, практично, значило да су отац и син Калашњиков први пут стекли право да убирају приходе од продаје „свог” оружја.

Аутор: Бранко Богдановић

Пренето са...