Ja sam nasao pouku u ovome, pokusajte i vi. Kontekst nije izmenjen:

"...Sa 20 godina sam odlucio da napustim skolu. Vremena u kojima smo ziveli su dozvoljavala da svako ko je hteo mogao je da se bavi prljavim poslovima. U Skoli video prosperitet nisam, jer svi koji su imali faks zavrsen uglavnom su bili po nekim demonstracijama, strajkovima, ili radili za saku mrvica u drzavnim preduzecima. Nisam zeleo da postanem nijedno od toga, a kraja tome se tad nije video. Poceo sam sitno za lokalnog narko-dilera. Radio sam oko osnovnih skola uglavnom, a ponekad bih radio i oko srednjih skola gde je cvetao posao sa travom. Celom Srbijom marihuana je podizala carstva. Nisam se ponosio svojim poslom, nekad sam i sanjao male sedmake i osmake kako se guse u dimu. Ipak, posle dva meseca otprilike, pomirio sam se sa onim sto radim i poceo da uzivam novac. Drustvo: Zestoki M& Devojke: Prelepe sponozurse za & Kola: Svega dve godine star Audi A6; P& Z& Strah D& Postovanje pri pojavi...Vise nisam bio mali diler, vec sam lukavo se popeo blizu vrha narko-imperije Centralne Srbije. Imao sam stan, garazu u podrumu, najnoviji mobilni T28 Ericsson, u to vreme veoma skup, i tezak da se nadje. Dosli su izbori. Sa partnerima sam bio ispred skupstine, ne u demonstracijama vec da iskoristimo haos i bezvlasce da sto vise stvari pokrademo i prodamo na crnom marketu za veliki novac. Te noci kada je pala vlast, kupio sam pistolj. Australijsku Pumu. Mala, ali strasno precizna i ubilacka.
Niko nije znao sta ce biti kada svane. Bilo je govora i o gradjanskom ratu. Ukradene stvari su vec bile prosledjene dalje i naplacene, jer moj posao, i posao mojih partnera su striktno bili narkotici. Dan je svanuo, vesti su emitovale da je Milosevic pao, i on je sam to rekao pred kamerama. Bilo je mnogo panike medju nasim redovima. Da li ce nova vlast krenuti da nas iskoreni, ili ce se lako dati kupiti. Ni jedno ni drugo. Kostunica nije menjao sastave policije tako da smo nastavili da poslujemo. Nismo ni sanjali da ce posao tek sad procvetati. Poceli smo sa reketom, ucenama, sitnim robijaskim akcijama i naravno sa narkoticima, koji su sa Kosova dolazili redovno, nikad pronadjeni. Vreme je prolazilo. Skupio sam mnogo para sa svojih 22 godine starosti, i povukao se tiho i necujno. Odselio sam se, izvadio laznu licnu kartu i otvorio malu prehrambenu prodavnicu u dosta malom gradicu u odnosu, na moj rodni grad. Trazio sam radnika za prodavnicu. Kao jedan od kandidata, prijavila se 20-godisnja T.J. Prelepa devojka, iz siromasnog doma. Zaposlio sam je. Imali smo poslovni odnos oko 2 meseca dok nisam zatvorio radnju i otvorio kafic u centru grada. Zaposlio sam T.J. kao sefa smene, dao joj stan i vecu platu. Kako je vreme islo, upoznavali smo se i jednog dana sam joj rekao svoje pravo ime, i da imam proslost od koje se stidim. Zeleo sam nov pocetak, sa njom. Te iste veceri, prvi put sam je poljubio. Ziveo sam mirno i lepo sa njom do februara 2003 godine.
iz sna me je probudio alarm na mojem Audiju. Iz ljubavi prema toj marki automobila, dosao sam u ovaj gradic, kupio opet Audija, doduse starijeg i manjeg. Pokusavao sam da zivim tihim i povucenim zivotom. Medjutim, te noci, sve se promenilo. Shvatio sam da me proslost nikad nece pustiti. Momci su upali u kucu, pucali u mene, pogodivsi me u levo plucno krilo, 2 cm ispod srca. Cuo sam jos jedan hitac, vrisak i onda izgubio svest. Sledeceg cega se secam je beli plafon, ustaljeno disanje masine. tada sam shvatio da sam u bolnici. Dosao sam razumu i shvatio da ja nedisem, vec vestacki mi ulazi vazduh u pluca. Zaspao sam i probudivsi se, shvatio da ovog puta ja sam disem. Pokusao sam da ustanem, ali sam se srusio u krevet, i poceo da se gusim. Lekar mi je smirio disanje. Sutra dan, usao je policajac u uniformi. Dosao je da mi kaze sta se desilo jer me je prethodno lekar pitao cega se secam. Mnogo toga nisam znao. Rekao mi je da mi je kuca opljackana, auto upaljen, i da je komsija zvao policiju. Zadnju vest sam najteze podneo, osecaj je bio kao da sam ponovo dobio metak, ovoga puta u srce. T.J. je podlegla ranama na licu mesta. Metak joj je u rat usao, i ubio je na mestu. Mesec dana sam proveo jos u bolnici. Izgubio sam zelju da zivim. Od svega sto vise nisam imao, novac, auto, kucu, izgubio sam nju. Ona mi je bila moja nova nada, uzrok, i zelja da ponovom zapocnem iz pocetka. Lokal gde je bio kafic sam prodao i svih 15,000 Eura poslao njenim roditeljima.
Postao sam bio beskusnik, radio u perionici kola, spavao na tavanu dobrog gazde, koji me je primio sa ulice, hranio i placao 50 Eura mesecno da perem i cistim vozila. Tako je bilo 2 nedelje. Onda je ubijen Srpski Premijer Zoran Djindjic. Za vreme vanrednog stanja sam u sleperu gazdine firme prebegao u Svajcarsku i poceo da radim za Srpske kriminalce. Tako je i do danas. Novembar je mesec. Nemam nikoga. Imam dovoljno da zivim kao covek ali sta to vredi kada se ja kao covek nikada ponovo osecati necu. Izgubio sam devojku koja me je zavolela. Umrla je mlada, a ja ostao ziv. Sve bih dao da uzmem njeno mesto, ali znam da to nikada necu moci, da je vratim. Svakoga dana cekam pravdu da me stigne, nebojim se da umrem, i znam da ce metak i po mene doci. Roditelji neznam ni dal su zivi, i nesmem da im se javim od silne sramote. Dal ce me policija uhvatiti ovde i osuditi, ili me izruciti Srpskoj policiji, ili ceme drugi kriminalci naci, svejedno mi je. Ja sam unutra vec mrtav.

Prijatelju, nemam povratne adrese jer doma nemam, zato oprosti, zelim ti da si ziv i zdrav, i da ako si jos na ovoj adresi i dobijes ovo, setis se ko sam ja. Zivi miran i normalan zivot. Neznam da li cu biti ziv kada dobijes ovo, ili u zatvoru, ali ucini uslugu jednom bedniku i reci ljudima da je jednom postojao jedan covek...Nekad.

Goran Djordjevic
Cirih, Svajcarska. ..."

Ovo baš i nije tačno .. mnogo je bilo prepreka .. neke koje je dotični osetio tek kasnije .. mnogi su okusili na početku .. možda baš od istih ljudi ..
Da li je to bila sreća u nesreći ili obrnuto .. ko zna ? ..

Tuzna prica, ali nazalost prica mnogih mladih ljudi

Ne znam, ali znam da se broj "opasnih" momaka iz mog bivseg kraja sveo na tri slova...