U poslednje vreme jako je tesko smisliti nesto novo u umetnosti,jer se cini da je sve vec izmisljeno.Sve brze se zivi,ljudi imaju sve manje vremena a I zelje da se udubljuju u bilo sta.Na njihove receptore ,posle svega sto su imali prilike da degustiraju,izgleda da deluju jos jedino ekstremne I shokantne stvari(kao kada su najprodavanije novine,one koje sadrze neki bolesni dogadjaj),ili ideje koje idu na prvu loptu I koje su lako svarljive I razumljive.Za medju tonove kao da se vise nema sluha...U svakom slucaju tu ima I kvalitetnih sokantnih umetnickih dela,pa bih da pricamo o njima ali I kuda moze da vodi kada se granice vise ne vide….

Za pocetak, Marina Abramovic, nasa umetnica koja je dozivela svetski uspeh iz oblasti moderne umetnosti i performansa,a o kojoj se ipak tako malo zna..

Performans sa dvadeset noževa bio je prvi u nizu deset akcija nazvanih "Ritmovi"u koje je Marina počela da ispituje granice psiho-fizičke izdržljivosti i Marina je tada sebi prvi put nanela lakše telesne povrede. Noževe je koristila tako što ih je brzo zabadala između prstiju, a kad god bi pri brzini zasekla prst uzimala bi drugi nož. Njena ideja bila je da ritam udarača tako uskladi da uvek unapred zna kada će nož dodirnuti njenu kožu.
U akciji "ritam 5", izvedenoj na Aprilskim susretima 1973. godine, izložila se novim opasnostima. Zapalila je vatru oko zvezde petokrake i, nakon spaljivanja pramenova kose i noktiju, legla u njen centar. Umalo se nije ugušila, publici trebalo dosta vremena da shvati kako Marina ne glumi trans, već je zaista ostala bez svesti.
U Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu 1974. godine ona je pred publikom uzimala tablete za lečenje akutne šizofrenije, želeći da dovede svoje telo u nepredvidljiva psiho-fizička stanja (grčenje mišića, gubljenje orijentacije). Nakon toga, slično dejstvo je želela da oseti pod dejstvom fizičkih sila.

U poslednjoj akciji iz ove serije, Marina Abramović je odlučila da se suoči sa smrću. Na poziv Studija Mora u Napulju, ona izvodi "Ritam o" 1975. godine koji je mogao da se ostvari samo uz saradnju sa publikom. Pre početka performansa, Marina je ostavila uputstvo posetiocima: "Na stolu se nalaze predmeti (žileti, noževi, pištolj) koje možete upotrebiti na meni, ja sam objekt. Akcija će trajati 6 časova. Svu odgovornost za vaše ponašanje preuzimam na sebe." Sve je te večeri počelo pitomo. Neko ju je okrenuo u krug. Neko ju je dodirnuo na dosta prisan način. Ali trećeg sata stvari su počele da se menjaju. Publika je počela da se transformiše i na kraju je izbila tuča između onih koji su je štitili i onih koji su je povređivali.
Marina Abramović: Taj rad koji sam pravila '73. godine u Napulju i zvao se Ritam Zero. Ideja je bila da budem objekat ispred publike, obučena normalno, u dzins i majicu. Ispred sebe sam imala sto sa 72 objekta koji mogu da izazivaju bol i prijatnost. I tu je natpis, koji kaze da sam ja objekat i da svako moze da radi sta god hoće sa mnom sest sati. Bili su tu lanci, zilet, nozevi, boje, karmin i pistolj sa jednim metkom pored. Ideja je bila da publika, ako hoće da ide tako daleko, moze da me ubije. U to doba, performans je kritikovan kao egzibicionistički akt. Tvrdilo se da smo mi mazohisti, da radimo glupe stvari, da to nije nista. Ja sam samo htela da vidim -- ako ja nista ne radim, sta će publika da radi sa mnom i gde je granica publike prema performans umetniku.

Kada je performans počeo, oni su mi davali ruze, česljali mi kosu. Posle tri-četiri sata, stvari su počele da se dramatično razvijaju. Isekli su makazama moju odeću, uzeli su trnje ruze i zabadali mi u telo. Stavili su mi vatu oko vrata i počeli da je pale, isekli su mi kozu i pili krv. Jedan čovek je stavio metak u pistolj, pistolj u moju ruku i počeo da pritiska obarač. U to vreme, bila sam mlada i luda, resena da učinim sve sto oni hoće -- ali samo sest sati. U stvari, nisu me silovali samo zato sto su njihove zene bile tamo. Posle sest sati, dosao je galerista i rekao da je stvar zavrsena. Ja sam bila polugola, krvava, stvarno u uzasnom stanju i počela sam da prestajem da budem objekat, da ponovo budem ja. Krenula sam prema njima, a oni su svi pobegli. Sutradan su telefonirali u galeriju i govorili da uopste ne znaju sta se s njima desilo. Vrlo je zanimljivo koliko publika moze daleko da ide i sta moze da se desi kada joj das kompletnu moć. Publika moze da ubije.

Autor: deep blue ~ Izvor: Forum NM