Prosečan koeficijent inteligencije onih koji mucaju je veoma visok, ali mucanje mnogima zadaje ozbiljne probleme i remeti život. Uzroci su brojni, a nova otkrića za mucanje okrivljuju mutacije na određenim genima. Ovo saznanje utire put i novoj terapiji.



Najčešće je do sada smatrano psihološkim problemom, ali, pokazuje se, mucanje je mnogo više od toga. Po definiciji ono predstavlja poremećaj tempa i ritma govora, veoma je neprijatno, čak je u velikoj meri i ograničavajuće za ljude, naročito kada je izbor profesije u pitanju. Ipak, često se kaže da je mucanje „privilegija” pametnih ljudi, što proizilazi iz zanimljivosti i iz činjenice da je prosečan koeficijent inteligencije onih koji mucaju veoma visok.

Privilegija pametnih i ogromna muka

Ljudi koji nisu lečili mucanje ponekad su umeli i umeju sami da otkriju način da ga drže pod kontrolom. Takvih primera ima još u staroj Grčkoj. Demosten je, na primer, mucao ali je vežbama i upornošću uspevao da savlada ovaj nedostatak i da stekne govornički dar kojim se proslavio kao najveći orator Starog veka. Probleme s govorom imali su i Ajnštajn, Meša Selimović, Miroslav Antić. Vezu između mucanja i visokog koeficijenta inteligencije nije teško objasniti. Ogroman kvantum misli i ogroman leksički fond iz glave nije lako usmeriti kroz tako mali otvor kakav su usta. I to je jedan od uzroka mucavosti kod natprosečno inteligentnih ljudi. Međutim, u najvećem broju slučajeva mucanje predstavlja ogromnu životnu muku i za decu i za odrasle, remeti im i zagorčava život gotovo na svakom koraku.

Uzroci mucanja mogu da leže u doživljenom stresu, psihosomatskim problemima, a doprinosi mu i levorukost. Na pojavu mucanja imaju uticaja i nasledni faktor i sredina. Ipak, mucanje je predstavljalo do sada veliku medicinsku misteriju koju je nedavno uspeo da otključa i znatnim delom razreši tim američkih istraživača. Mnoga istraživanja su pokazala da je mucanje i nasledno, ali najnovija dokazuju da su za ovaj poremećaj govora glavni krivci 10 različitih mutacija u tri gena i enzimi u njihovom sastavu.

– Mucanje je, najverovatnije, posledica genetskih mutacija koje su sadržane u metaboličkim procesima. Otkrili smo mutacije u moždanim ćelijama koje prave zbrku, zamršenost i izazivaju probleme, ustvari, mucanje. Ćelije su locirane u delu mozga koji kontroliše govor. Mucanje je najčešći poremećaj u govoru, a karakterišu ga ponavljanje reči ili slogova, otezanje u stvaranju zvukova za formiranje reči i iznenadni prekidi u tečnom govoru. Pogađa više od 60 miliona ljudi u svetu. Za pravim uzrocima mucanja nije se mnogo tragalo i gotovo da nije zavređivalo posebnu pažnju istraživača. Verujem da će naši rezultati biti dovoljni da uverimo skeptike da je mucanje jednostavno - biološki problem - kaže genetičar Denis Drajna iz Nacionalnog instituta za poremećaje sluha i druge probleme u komunikaciji u Merilendu.

U studiji kojom je obuhvaćeno 400 osoba sa ovim poremećajem naučni tim je identifikovao specifične mutacije na dugom kraku hromozoma 12 koje se pojavljuju jedino kod osoba koje mucaju. Kod svake 10. osobe koja muca pregledom je ustanovljeno da postoji mutacija jednog od tri gena. Ti geni su poznati kao GNPTAB, GNPTG i NAGPA i oni imaju istu ulogu u organizmu, njihovi enzimi usmeravaju druge enzime koji utiču na delove mozga zadužene za govor.

– Mutacije koje možemo kriviti za ovaj poremećaj samo su skroman deo složenog procesa, ali svakako pogađaju veliki broj ljudi,- izjavio je Drajna za časopis Nature.

Istraživači još nisu utvrdili zašto ove mutacije izazivaju mucanje, ali sumnjaju da postoje specifični neuroni u mozgu zaduženi za govor koji su izuzetno „prijemčivi“ na ovu anomaliju.

– Što smo bliže identifikovanju specifičnih genetskih nizova i onoga šta oni skrivaju bolje ćemo shvatiti zašto su izvori mucanja toliko dugo bili misterija,- kaže Nan Ratner, logoped sa univerziteta Merilend.

Saznanje genetske osnove ovog poremećaja može da otkrije mnogo više gena udruženih sa mucanjem koji dalje mogu da utru put novim načinima lečenja. Ovo naše otkriće, napominje istraživač Drajna, ne znači automatski i novo lečenje, ali je sigurno da su bolja dijagnoza i terapija na vidiku.

Dosadašnja istraživanja nagoveštavaju da bi zamena enzima jednog dana mogla da bude terapija za lečenje mucanja. Sintetički enzimi mogli bi injekcijom da se ubrizgaju u krvotok iz koga bi ćelije mogle da ih „uzmu” i zamene pogrešne enzime.

U svakodnevnom životu govor zauzima važno mesto. Ljudi izgovaraju dnevno nekoliko hiljada reči. Zato onima koji mucaju komuniciranje izaziva velike probleme. Oni ulažu napor da bi nešto rekli, posebno ako su prinuđeni da izgovore neku tešku reč, ili su u napetim situacijama. Najgore je što mucanje ne utiče samo na tečnost, na ritam govora nego i na psihu čoveka. Strah od govora, izbegavanje suvišnih reči da bi se prikrilo mucanje, osobu vodi u mnoge komplekse.

Kad dete ili odrastao čovek počne da formira strah od mucanja on izbegava da govori. Samo oni koji mucaju mogu da razumeju kako je osetiti na sebi poglede u školi, jer deca umeju da budu surova i da ismevaju one koji se razlikuju. U tome, pored ostalog, i jeste zlo mucanja, kod čoveka ne samo da je ometen govor već se umnogome menja i njegov život. I to na gore.

Zbog svega toga ovo otkriće ima ogroman značaj i predstavlja veliku nade za milione onih kojima ovaj govorni poremećaj zagorčava život.

Strah od govora

Neka istraživanja pokazuju da oko 2% beogradskih osnovaca muca. Najveći broj njih se izleči ako ih roditelji na vreme odvedu kod stručnjaka, kod nekih prerasta u hronični poremećaj. Može da bude prolazno, ali ako traje duže od mesec dana treba otići logopedu. Deca koja mucaju imaju strah od govora, ovaj poremećaj 3-4 puta češće pogađa dečake nego devojčice, a kod 40% dece uzrok mucanja je strah ili pretrpljena trauma.

Nemogućnost komuniciranja vodi ka frustraciji i besu, ponekada i u povlačenje u sebe. Osobe koje mucaju ne nailaze na adekvatnu podršku, često su izložene različitim diskriminacijama i predrasudama. Zaostale kulturne sredine sve govorne nedostatke tumače kao izraz opšte čovekove bezvrednosti. Tako je mucavac za njih onaj „smotan ili kukavica“.

Karakteristike

Zbog karakterističnog govornog efekta mucanje je lako prepoznatljiv poremećaj i gotovo je postalo sinonim za govorne poremećaje. Generalno postoje dve vrste mucanja – razvojno i stečeno. Karakteriše ga: ponavljanje delova reči i rečenica, produžavanje glasova, zastoji u govoru, neadekvatne pauze, ubacivanje poštapalica, duže trajanje govora, razni nepotrebni zvukovi. Mogu da ga prate i strah pred govorom i govornim situacijama, tikovi, različiti pokreti glavom, telom, neadekvatne fizičke reakcije - znojenje, crvenilo, ubrzani rad srca, zatim, strah, emocionalna nestabilnost, smanjena koncentracija, izbegavanje vizuelnog kontakta sa sagovornikom i drugo.

Može biti posledica doživljenog šoka, jakog straha, loše porodične atmosfere, može se javiti kao posledica preležanih infekcija, povreda glave, ukoliko dete oponaša osobu koja brzopleto govori, kada želi da mnogo toga kaže pa se zapetlja.... Velika pomoć roditelja ogleda se i u tome da se pobrinu da dete mucanje ne shvati kao nešto čega se treba stideti.

Poznati i mucanje

Mnoge u svetu poznate ličnosti mucanje nije omelo da stvore remek dela, izgrade veličanstvene karijere, steknu svetsku slavu. Evo samo nekih velikih imena: Ezop, Demosten, Tomas Beket, Borhes, Elizabet Boven, Levis Kerol (Alisa u zemlji čuda), Čarls Darvin, Vinston Čerčil, kralj Džordž 6, Isak Njutn, Net King Kol.

Takođe, sa ovim problemom često su se borili ili se bore: princ Albert iz Monaka, senator Džozef Bajden, gitarista Noel Galager, fudbalska zvezda Bili Džekson, golfer Tajger Vuds, pisac Džon Apdajk, muzičar Karli Simon, bluz gitarista B. B. King, glumci Brus Vilis i Džejn Sejmur i mnogi drugi.



Izvor: B92