Мислим да људи највише жале за неком сигурношћу, да не кажем безбрижношћу, бар кад су материјалне ствари у питању. Тако је у СФРЈ био неки систем са углавном сигуринм послом, кад се једном добије; живело се и путовало нормално широм целе земље. А онда одједном људи видеше да је све било лаж. И жале за сигурношћу својих живота.
Другачије је тамо где ништа није безбедно и осигурано. Сад се баш не сећам лектире, али Иво Андрић је писао о томе. Данас си везир, сутра чекаш у тамници гајтан. Тамо и нема много жаљења, губици се филозофски примају - данас јеси, сутра ниси...
Нешто другачије је у либералном капитализму, где човек у суштини није безбедан, али копа рукама и ногама и онда то као постигне. Онда и то испадне привид (хипотекарна криза, проблеми у некој индустрији...). И онда се неко нађе на улици, све са децом, за коју је имао неке планове...

А што се тиче бивших љубави... Па рецимо да док дотле дође, већ су права осећања избледела. Онда неко жали што је сам/а а пре није тако било... Одмах после раскида мислим да су другачија осећања актуелна.