Obično ljudi kroz šalu jedni drugima dodeljuju titulu hipohondra, ali u stvarnosti reč je o ozbiljnom poremećaju koji narušava kvalitet života. Saznajte kako nastaje, kako se leči i ko je od poznatih ljudi tokom istorije patio od ove bolesti



Opsesivna zabrinutost za zdravlje po pravilu počinje pregledom kod lekara opšte prakse, a zatim obilaskom specijalista koji tvrde da je sve u najboljem redu. Međutim, uprkos dobrim nalazima, hipohondar je siguran da lekari greše i da se u njegovom slučaju varaju, jer oseća da nije dobro. Još gore, u svojoj glavi postavlja najgoru dijagnozu, a sledeći korak je sastavljanje testamenta, jer je siguran da mu prećutkuju gorku istinu.

Uzrok nastanka

Postoji više teorija koje pokušavaju da razjasne uzroke nastanka. Jedna od njih govori da su to osobe koje ne mogu da reše svoje životne probleme ili su to osobe koje su doživele veće stresne situacije, pa tako odlaze u „bolesna stanja”, jer se time na neki način oslobađaju svojih obaveza i dobijaju podršku okoline. Druga teorija govori da su to osobe koje imaju poteškoće u komunikaciji pa pokušavaju da reše problem kroz „bolest”.

U blažim, prolaznim oblicima hipohondrije, preokupiranost bolešću se često pojavljuje kao reakcija na smrt ili tešku bolest bliske osobe i prolazi spontano kad se osoba prilagodi posledicama traumatskog događaja ili ako je razuvere lekari.

Lečenje

Lečenje je dugotrajno, a svodi se na kombinovanje antidepresiva, anksiolitika i psihoterapije. Tretman je isti kao kod fobija, jer je, prema teoriji, hipohondrija osećaj krivice i bezvrednosti, odnosno izraz niskog samopoštovanja.

Čuveni hipohondri

Igor Stravinski, ruski kompozitor, odlazio je kod lekara u svakom od gradova u kojima je boravio, bez obzira na to što je sam sebi prepisivao lekove. Nakon što je jednom od njegovih sinova izvađeno slepo crevo, Stravinski je preventivno to uradio sebi i preostaloj trojici sinova.

Enriko Karuzo, italijanski tenor, bez lekova protiv migrene, gripa, grlobolje nije mogao da zamisli ni prelazak u susednu prostoriju, a kamoli na duže putovanje. Svaka hotelska soba u kojoj je odsedao morala je da bude dezinfikovana i namirisana parfemom koji je posebno za tu priliku odredio. Najčudniji Karuzov običaj bio je ritual uoči odlaska na spavanje. Tada bi oko kreveta naslagao gomile jastuka da se ne bi povredio ako slučajno „prohoda u snu”.

Hans Kristijan Andersen, danski književnik koji je napisao brojne bajke za decu, takođe je bio hipohondar. Iako se njegove bajke Ružno pače, Mala sirena i Princeza na zrnu graška završavaju srećno, njega je intimno više od svega plašila misao da bi ga greškom mogli sahraniti živog! Zato je ceo život po džepovima držao ceduljice na kojima je pisalo: Samo se čini da sam mrtav! Noću bi takvu ceduljicu držao na polici pored kreveta.

Ista stvar je plašila i Frederika Šopena, poljskog kompozitora i pijanistu. Pred smrt je tražio od prisutnih da mu obećaju da će se pobrinuti da ga raspore, da ne bi bio živ zakopan jer zemlja guši.
Emili Dikinson, američka pesnikinja, retko kada je napuštala svoju rodnu kuću u Amherstu.

Prilično mali radijus kretanja značio je da je, osim u kući u kojoj je rođena i umrla, tek povremeno znala da izađe u dvorište. Čak je i sa bliskim prijateljima komunicirala preko pisama. Kada ju je bolest bubrega prikovala za krevet, porodičnom lekaru je dopuštala da je pregleda isključivo vireći u njenu sobu kroz odškrinuta vrata!


Stil Magazin