Rame za plakanje - da ili ne?

Neki ljudi se nikada i nikome ne žale - ćute, trpe i pokušavaju da se sami izbore sa problemima. Drugi će o svakom svom problemu nadugačko i naširoko raspredati - a problema im, čini se, uopšte ne manjka (kod takvih osoba ne važi pravilo da od viška glava ne boli, jer će vas sigurno zaboleti glava ako stalno slušate o raznoraznim problemima koje imaju). Postoje, naravno, i sve moguće varijante između. Postavlja se pitanje: da li pričati drugima o svojim problemima, ili ih ne "gušiti" time?

Neki smatraju da je sasvim u redu da svoje probleme i brige podele sa bliskim osobama, i puno im znače savet i podrška koju tom prilikom prime. Isto tako, rado će saslušati one kojima je potrebna pomoć, posavetovati ih kako da reše problem, ili samo saosećati s njima, ukoliko je to ono što je njihovom sagovorniku potrebno.

S druge strane, postoje osobe koje osećaju odbojnost prema ideji da zamaraju druge svojim problemima. Neki od njih neće biti skloni ni tome da slušaju o tuđim problemima; tu se najčešće radi o tome da su imali loše iskustvo sa osobama koje samo o sebi i svojim problemima pričaju, ništa lepo da spomenu, plus neće ništa ni o kome drugom da čuju. Ima i onih koji, mada ne vole da pričaju o svojim problemima, rado saslušaju bliske osobe kada su im potrebni pomoć i podrška.

Najbolja i najzdravija varijanta je, čini se, nešto u sredini. Ukoliko probleme uvek držite u sebi, možete se osećati jako loše i usamljeno - nije baš lep osećaj kad ne možete ni sa kim da podelite ono što vam je na duši. Opet, ne treba ni preterivati i svojim problemima konstantno zamarati druge - ljudi, u principu, imaju i nešto drugo da rade u životu osim da slušaju nečiju kuknjavu, plus slušanje o tuđim problemima nikad nije prijatno. Podrazumeva se da slušanje i podrška treba da budu uzajamni - apsolutno je najgora varijanta kad neko konstantno kuka na sve živo, a neće nikoga da sasluša jer su mu tuđe priče dosadne.

Zavisi, ponekad mi je bas lakse kad nekom ispricam sta me muci, a ponekad mi bude gore, nekako kao da taj problem zato sto sam ga ispricala dobije jos vece dimenzije. Sve dok ga ne pretvorim u reci on kao da ne postoji,osim u mojoj glavi, a posle toga postane realan.

rame za plakanje nudim uvek, a jako me boli kada nekom nesto ispricam jer mi je potreban savet ili podrska ,a on/ona to kasnije upotrebi protiv mene ili kada se  izvrne ruglu ono sto me tisti. Ako mi treba rame za plakanje, ja ne trazim da neko obavezno resi moj problem...ponekad je dovoljno da me pazljivo saslusa i iskreno odgovori sta misli pa da odmah bude lakse.