kako treba pričati sa mladom detetom o smrtu...???

Детету треба објаснитит појам смрти, али сходно његовом узрасту и његовим могућностима да схвати одређене ствари.
Не треба га лагати, нити ћутати о томе. Треба му објаснити тако да може да разуме, и пустити га да тугује (уколико је реч о смрти детету блиске особе). Тај тренутак не треба одлагати; деца су у стању да схвате много више него што већина људи мисли.

zavisi ko je umro ili ko treba da umre, koliko je dete malo i da li je neko uopste umro ili se prica samo kao o dogadjaju koji je neminovan.
Ako nije umro niko prterano blizak najbolje ne pricati nista.
Ako je umro neko veoma blizak, a dete je zaista mlado, ali shvata i oseca bliskost ljudi u okruzenju, onda mu objasniti neku od postojecih pricica o tome kako cemo se svi sretsti jednog dana na nebu bla bla ...
Ako se prica samo da bi se pricalo ( a znam da ima osoba koje zude da sa svojom decom koja ne razumeju jos ni ko su i sta su pricaju o filozofskim pojmovima i raspredaju slamu), onda najbolje opet pricati pricicu o nebu i Bogu i sastanku jednog dana kada za to dodje vreme ...
Ako je na samrti neko veoma blizak onda ne pricati detetu o bolestima i opterecivati ga crnim mislima roditelja, vec samo objasniti da je neko tu bio jedan odredjeni vremenski period da ostvari neki svoj divni zadatak i da je to jednostavno tako, neki ljudi budu kratko, pa odu, neki ostanu duze, ali ako su otisli ranije to ne znaci da su nas manje voleli, vec da su jednostavno morali da odu ...
Ako umre neko od roditelja ... ne znam. Odvojiti dete od svega neki vremenski period dok zivi roditelj ne uspe ponovo da se sastavi i uopste komunicira i onda objasniti detetu nesto slicno iz prethodnog primera kao kada umre neko blizak ...
Sve u slucaju da je dete stvarno malo i da nije jos u uzrastu kad shvata vecinu pojmova koje ne moze culima da isprati.

Са овим се не слажем. Нарочито у тим тешким тренуцима треба остати уз дете, јер ће му сепарација од тог једног родитеља бити још трауматичнија.

tebi je ok da dete od recimo 4 godine gleda majku koja je na bensedinima i koju moraju da nose u wc da pisa jer ne moze na nogama da stoji, a kamoli da prica ? ... ne bih rekla, a i prosla sam kroz to na zalost vise od jednom ... deca oponasaju roditelje, u takvoj situaciji dete ne mozes nicim da smiris i pravis previse konfuzije u momentu kad je sve vec preterano konfuzno.
...momentalno das dete bilo kome od rodbine na dan ili na dva,uz neko normalno objasnjenje, saberes se i dva minuta se sakupis da se pozdravis sa detetom, situacija mora da se dovede bar pod nekakvu kontrolu da bi uopste mogao ikakav razgovor da se obavi... kada se dete vrati potrebni ste jedno drugom najvise na svetu i onda ako je potrebno odmah, mogu da se obavljaju kakvi god razgovori.

Наравно да то није ок, али тај родитељ треба сваког момента да је свестан да није само њему тешко, и треба да мисли и о потребама детета, које, поред тога што види да се око њега дешава нешто страшно, још више је уплашено и збуњено, и уколико га баш тад одвоје од преосталог родитеља, његова реакција може бити још гора. Пре сам за варијанту да у тој ситуацији у помоћ притекну пријатељи и родбина, како би збринули дете, али и пружили подршку родитељу, али никако да га одвајају од њега.

Samo opusteno ...

Ми смо сасвим опуштени, ништа се ти за нас немој бринути.
Назад на тему...

Treba i biti svestan su dve razlicite stvari. Bez obzira sto mi sve znamo kako i sta treba, u zivotu postoje situacije u kojima ne mozemo da se ponasamo po sablonu ili po necemu sto se od nas ocekuje od ljudi koji ne prolaze kroz nas sopstveni bol.
Ja pricam o prvom periodu nakon saznanja o smrti supruznika, a o kom periodu ti pricas ja ne znam, ili ne mogu da skapiram iz tvoje price. U prvom momentu nakon takvog saznanja samo je njemu tesko i nikome vise. Znam, to je tesko da se shvati, ali je tako i nema veze sa sebicnoscu niti sa bilo cim drugim jer je to reakcija koja proizilazi iz soka. U tim prvim momentima dete uglavnom ne zna sta se desava i tada ga treba udaljiti iz price koja sledi na neki sto je moguce kraci vremenski period i sto je moguce prisebniji nacin. Ja ne pricam o sedam godina na Tibetu, vec o prvim momentima.
Po tebi, dete treba da prisustvuje haosu i da kroz njega prodje da ne bi bilo jos vise uplaseno i zbunjeno. To je isto kao kada bi rekla da dete treba da prisustvuje kad se roditelji svadjaju i gadjaju pikslama i jabukama, jer ce mu tada sve biti mnogo jasnije i bice manje uplaseno i zbunjeno nego kasnije kad svadja prestane i strasti se smire  ...
Decu treba drzati dalje od haosa, ma kakav on bio jer su ona - deca i nema potrebe uplitati ih momentalno u zaru desavanja u nesto za sta nisu spremni, sposobni niti mogu da razumeju uopste.
Bar je to moje misljenje.. a vrlo bih volela da nije zasnovano na iskustvima.

О, Мунка, немој викати на ме! 

Елем, ја сам говорила о периоду након смрти, не толико о самом моменту сазнања да је до смрти дошло и непосредним утисцима.
Говорила сам о периоду када се дете суочава са чињеницом да је изгубило једног родитеља. Ипак нисам то јасно нагласила.

Тачно је да оно што говорим овде превасходно знам из књига и од разних аутора... и зато је тачно да се ово што сам написала (али и све остало што сам изнела а није ствар искуства већ те неке моје науке) не мора бити тачно. Уосталом, све зависи и од тога каква је личност родитеља, али и, као што си ти и написала, од узраста детета.

Дакле, кад се родитељ смири и прихвати оно што се дешава, треба да помогне детету и објасни му на најбољи могући начин нововнасталу ситуацију. Не реагујемо сви исто, и стога ће вероватно неким родитељима баш значити то што је дете са њима, а за неке ће бити боље да "склоне" дете. Што се тиче интереса детета, наравно не треба да гледа свог родитеља под бенсединима нити кад се мама и тата гађају пикслама и јабукама ( ), али дете треба упутити у оно што се дешава; а да ли ће то бити одмах или након неког времена, одлука је која зависи од низа фактора, и верујем да се разликује од особе до особе.