Kako su prosečni postali milioneri...

Ove nedelje se navršava pola veka od istorijske odluke o ukidanju limita na plate fudbalera u Engleskoj. Ko je mogao 1961. da zamisli da je to koren pretvaranja igre u sudar golobradih milionera na terenu. Navijač nije glup, smeta mu što prosečni dobijaju više nego što zaslužuju, a veliki novac je pokvario odnos između navijača i fudbalera.

Tačno pre pola veka postavljeni su temelji za današnje ludilo kada su u pitanju plate fudbalera u Premijer ligi. Tada je, 1961. u vreme dok je svet drhtao nad kubanskom krizom došlo do ukidanja ograničenja na plate fudbalera.

Naime, maksimum od 20 funti nedeljno je postao prošlost. Praktično taj trenutak se uzima kao početak nove ere u engleskom fudbalu.

Sredinom osamdesetih Kris Koleman je počeo da gradi svoju karijeru u Mančester Sitiju i zarađivao je oko 100 funti nedeljno. Kasnije je kao menadžer Fulama imao priliku da trenira mlade milionere.

"Jaz između plata fudbalera i onoga što zarađuju navijači je ukinuo na neki način odnos tribina i terena. Stvari su se promenile, bolje da kažem veliki novac je promenio igrače", kaže Koleman.

On kaže da navijači nisu glupi.

"Oni smatraju da mali broj onih najboljih zaslužuje svaki peni. Ali isto tako, većina su prosečni igrači koji dobijaju veliki novac. Kada ga tako lako zaradite, onda postanete oholi, pa ne čudi što većina njih nije u stanju da skine slušalice sa ušiju i makar se nasmeši navijačima", pomalo je ogorčen Koleman.

Dodaje da je u vreme dok je igrao u Svonsiju, njihov kapiten Mik Mekarti, koji je već imao veliku karijeru, vozio "bubu", a danas ne možete da prođete na parkingu od poršea i ferarija koji su vlasništvo fudbalski anonimusa.

Kada je pala zabrana sindikat fudbalera je branio svoje pravo da pregovara o plati kao i zaposleni u ostalim profesijama. Slavni tim Liverpula, koji je stvorio Bil Šenkli zarađivao je ukupno pre pola veka oko 500 funti, danas fudbaleri Sitija zarađuju takođe 500, ali miliona.

Naravno liga je tada popustila jer su oni najbolji pretili odlaskom u Italiju, a do kraja šezdesetih, Džordž Best je zarađivao 1000 funti nedeljno. Međutim, nije bilo velikog rasta dok nije stvorena Premijer liga u današnjem obliku.

Naime, početkom devedesetih, Džon Barns je bio najplaćeniji sa oko 10 000 funti nedeljno. Dekadu kasnije, Sol Kembel je prelaskom u Arsenal zaradio platu od 100 000.

I onda je stigla eksplozija, danas Jaja Ture zarađuje 240 000 funti nedeljno i to je samo vrh ledenog brega.

Problem nisu najbolji već oni prosečni. Danas ćete naći gomilu klinaca koji zarađuju neverovatno mnogo, što im oduzima bilo kakvu želju da se bore za bilo šta.

Imaju puno slobodnog vremena i ne uspevaju da ga popune bilo čime osim trošenjem novca. To kasnije stvara zavisnost, a mediji često ne pišu o desetinama onih koji propadnu na početku karijere.

Uz to, na meti su navijača jer izazivaju zavist, pogotovo kada imate situaciju u kojoj prosečan fan mora da se odrekne većine stvari kako bi posedovao skupu kartu. Problemi na terenu se prenose na ulicu, pa igrači koji zarađuju mnogo, a ne ispunjavaju očekivanja uvek su prvi na udaru.

Zbog toga je otuđenost igrača sve veća i bez kontakta sa stvarnim svetom oni zaista žive u nekoj imaginarnoj realnost pa nije ni čudo da veruju da su izvan zakona i da im je sve dozvoljene.

Fudbal, pogotovo u Engleskoj je igra milionera...

Izvor:Sportske.net

I za kraj snimak koji sjajno ilustruje poentu teksta:

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Interesuje me sta mislite o ovom tekstu i temi kojom se bavi?