Slobodno neka me kontaktiraju imam ja jos duzi spisak afera samo sam pozaboravljao ali mogao bih da se poprisetim!

Anonymous Srbija: Intervju sa Veljom Ilićem - Sistematsko uništavanje srpske privrede




Dragi građani Srbije i poštovaoci globalnog Anonimus pokreta. Nalazimo se u kabinetu gospodina Velimira Ilića, ministra u Vladi R. Srbije. Prvo, gospodine Iliću, želim da vam se zahvalim što ste nas primili i što ste odlučili da sa nama razgovarate o jednoj od najvažnijih tema za građane Srbije, a to su tkz “kiparske pare”. Moje prvo pitanje bi bilo:
Anonymous Srbija: Vi ste izloženi medijskom linču tokom više godina, je l' tako?
Velimir Ilić: Pa da, ja sam stalno bio izložen medijskom linču, šta ću, tako sam rođen u ravnogorskoj kući, u ravnogorskoj porodici, od dede Ravnogorca čije ime nosim, od stričeva koji su svi pobijeni posle II svetskog rata, i to me stalno pratilo. Za vreme Tita, ja se radovao, dolazi Milošević, mislio sam biće bolje, ono opet postade narodni neprijatelj. Onda dolazi Sablja, dolazi Đinđić, ja vodim promene 5. oktobra, i opet, oni koji dovodim na vlast kreću na mene, da li sam uklet, ja sam stalno bio neki problem u tome. A ja sam samo hteo jedno, jednu pravu demokratiju; da naučimo da radimo, da se borimo, da postanemo jaka država, da postanemo svoji na svome, da, na primer, zaposlimo Srbiju. Da i političke opcije koje su na vlasti shvate jednom da osnovni zadatak neke politike koja da bi opstala treba da zaposli radno sposobno stanovništvo. Bez toga nema opstanka na političkoj sceni. Neko ko svaki dan otpušta radnike, ko svaki dan ima firmu koja bankrotira i ide u stečaj jedna za drugom, ne može da opstane na vlasti, to se godinama i pokazalo. Zato je Srbija uvek bila u nekoj fazi jednog mračnog tunela i nikako da taj izlaz nađe. Evo, sad ovo pokušavamo sa ovom vladom da izađemo na svetlost dana, i da li ćemo uspeti, videćemo.
Anonymous Srbija: Da li mislite da je jedan od razloga napada na vas i vaše saradnike, to što ste vi, mogu slobodno da kažem, jedini preživeli svedok tzv. kiparskih para?
Velimir Ilić: Pa, od tih kiparskih para je počela sva moja nesreća. Ja sam bio šef tima za otkrivanje kiparskih para, i bio sam veliki prijatelj sa tadašnjim predsednikom Kipra. On je želeo da mi pruži sve da to jednostavno razotkrijemo. I pokojna Borka Vučić se uključila u to sve i jako mi puno pomogla da dođemo do određenih papira i dokumentacije. Tačno se znalo kad je ko izneo pare, kojim letom, kome je predao, ko je bio pratnja u avionu, koliko para, ko je izneo, ko je prebacio sa računa, gde je prebacio. Sve papire, kompletnu dokumentaciju, ja sam doneo, napravio izveštaj i predao tadašnjem premijeru, i naravno, on mi je rekao da će upoznati tadašnjeg guvernera Dinkića. I cela je priča tu krenula. Sve se to zataškalo, ućutalo. Mene su jedan dan pozvali i rekli mi da o tome ne pričam više ništa. Čovek koji je bio sa mnom u timu za kiparske pare unapređen je, postao je prvi čovek UBPOK-a, to je predstavnik policije, a drugi je, koji je bio na mojoj strani, koji se slagao sa mnom, bio potpuno izbačen iz narodne banke, očišćen i borio se da preživi. On je, čovek, doktor nauka, mi smo se potpuno slagali da to treba da se raščisti. Onda je tadašnji ministar pravde, Batić, preuzeo svu dokumentaciju i podneo krivičnu prijavu protiv počinioca. Do današnjeg dana to su, naravno, ostale tabu teme, niko nije pokrenuo tu ništa. To stoji do danas. Svi su se možda upokojili, od Batića, Vuka Obradovića, Borke Vučić. Tako da jednostavno još sam ja mislim među živima iz cele te priče nekih svedoka koji su tamo navedeni i o tome više niko ne priča.
Anonymous Srbija: Ko je išao sa vama na Kipar i o kom iznosu je reč? Pretpostavljam da niste videli pare na gomili, nego ste videli dokumentaciju.
Velimir Ilić: Znate šta, ne bih ja to komentarisao, ali mogu reći da su sa mnom bili ljudi koje je imenovala policija, jednog, jednog je imenovala Narodna banka. Mi smo dostavili izveštaj, tu se radilo o nekoliko milijardi maraka, tada. Papiri su bili uredni. Te pare su brzo čišćene sa računa. Ja jednom kad sam bio baš tada u banci, primetio sam i Miškovića i celu tu... koji su užurbano prebacivali pare na raznorazne račune. To se čistili ti računi kiparski, pare su odlazile, svi su ćutali dok se to događalo, i posle se, jednostavno, ta priča završila. Mi smo propustili neku priliku da mnoge stvari tad razrešimo. Meni je žao, ja ne znam gde se nalazi ta dokumentacija, možda u nekom tužilaštvu, nekad bi neko trebalo da je pogleda.
Anonymous Srbija: To su pare građana Srbije koje su izvlačene devedesetih iz zemlje, je l' tako?
Velimir Ilić: Da.
Anonymous Srbija: Mi se trenutno nalazimo u prilično teškoj ekonomskoj krizi i teret te krize se svaljuje na najsiromašniji sloj građana. Govorimo o smanjenju penzija, plata. Kome je u interesu da zataška tu aferu? Kome je u interesu da se te pare ne pronađu i na taj način pomogne građanima Srbije.
Velimir Ilić: Pa, ne znam, ja mislim da nadležne institucije treba to da obrade, da pregledaju, da vide, da ispitaju. Trebale su, imalo je prilike, prošlo je puno godina od tada, a ništa se uradilo nije, i jednostavno, videlo se, pojavili su se posle u privatizaciji ljudi koji nisu imali ništa. Kupovali su fabrike, na čije ime ne znam kako, pojavili su se ljudi koji su odjednom postali bogati, ušli u velike poslove, ušao je kapital spolja da se kupe određeni privredni subjekti koji su bili veoma značajni, da se uvedu posle u stečaj, da se tako izbace iz igre, da Srbija postane nečije tržište. Ja se sećam, mi smo bili veliki proizvođači papira za sopstvene potrebe. Evo, došli su ljudi, kupili fabrike, svi su bili potpuno uništeni, prodata oprema. Sad smo uvoznici papira, uvoznici svega i svačega. Naše gigante smo olako uništili, kao da je neko želeo da se kroz privatizaciju veliki deo privrednih subjekata, veoma jakih, konkurentnih u Evropi i u svetu, potpuno razbije, uništi. Vidite koliko dugo traje samo stečaj Beobanke. To je bila toliko jaka banka, kojoj ne može da se završi stečaj tolike godine. Ima toliki priliv novca, toliko obaveza po celom svetu koje se ispunjavaju prema njoj. Prema tome, mi smo uništili sopstvenog giganta, Jugobanku, Beobanku, Investbanku, a doveli neke trećerazredne banke spolja da budu ovde gazde u Srbiji, da bi se držali srpski depoziti, itd. Ali to je urađeno u jedno vreme u toj nesrećnoj privatizaciji. Tako, uništili smo sve proizvođače hrane, prerađivače. Uništili smo Budimku koja je bila veliki izvoznik, Srbijanku-Valjevo, uništili smo PIK Takovo, koji je bio 7.000 radnika, PIK Čačak, šumske proizvode dole, Čačak, uništili smo Magnohrom potpuno, fabriku vagona, znači, jednostavno, tamo gde smo bili najjači, gde smo najviše izvozili. Sloboda-Čačak je bila pionir u beloj tehnici u jugoistočnoj Evropi. Mi smo je potpuno uništili, izbacili iz tržišta, a onda doveli Gorenje, dali mu celo tržište, i platili 10.000 evra po zaposlenom radniku. Sad neko kad bi pogledao sa ove vremenske distance, pomislio bi da l' smo mi normalni. Da li to neko normalan može da uradi? Ali, nažalost, to se uradilo. Znači, mi smo olako, srpsko tržište i naše tržište koje smo tada imali izuzetno veliko, uništili. Pa mi ne možemo da napravimo ajvar. Mi uvozimo kečap, a izvozimo paradajz. Pa mi uvozimo meso, pa Stočar je bio najveći izvoznik mesa u jugoistočnoj Evropi. To je jedan gigant. Zamislite u jednom kompleksu štala, tovilišta, imao je 5-7.000 junadi u turnusu. Tamo nema ništa. Zamislite, dođe jedan Crnogorac, neki Panto Market i kupi 36 firmi i sve uvede u stečaj, sve ih zaduži, sve ih stavi pod hipoteke, među njima i taj Stočar i Poljopromet i Žitopromet i mlekare i klanice i sve to da „zalivadi“, opere pare i prebaci na svoje firme u Crnu Goru i ode, i ostavi nama potop.
Anonymous Srbija: Dok vas slušam kako pričate to, kao građanin Srbije stičem utisak da je to neko smisleno radio, da je to bio nečiji plan.
Velimir Ilić: Zamislite, umetnost je bila uništiti jednog Ratka Mitrovića, uništiti jedan PIM, umetnost jedan RAD, umetnost je bila, hvala Bogu, ja sam se trudio da taj Energoprojekt opstane i ostane, Planum, tek da imamo nešto, pa KOMPGRAP, pa to su bili giganti toliko jaki, pa ceo svet je znao za njih. Kad sam putovao kao ministar u mnoge zemlje, oni pitaju da li ima neko od predstavnika Hidrotehnike, Hidrogradnje, Ratka Mitrovića, itd. To su najbolji izvođači bili na afričkom tržištu, azijskom, ruskom itd. Mi smo uništili gigante putarske, pa ja sam tada pomenuo Miškoviću: Prikoči, povuci ručnu, ne kupuj putarske firme. Pa znate šta je bio jedan PDP Beograd, to je bio gigant, pa PDP Niš, ma gigant, pa PDP Kragujevac, pa to su bili srpski giganti, ponos. Mostogradnja, pa to je bio gigant u Evropi, u svetu. Znate, kad dobije posao PIM, sad odete, oni pitaju, tolike brane pravili, Planum – to se sve istopilo. Došli neki skorojevići, napravili neke gigante, ja kad vidim sad ko sve radi, izvodi, čoveku muka. Ali imali smo i uništili kroz privatizaciju. Zamislite, jedan običan diler automobila kupi građevinsku firmu i potpuno je uništi za 3 meseca. Pokupi sve što ima, rasproda sve što može i ostavio radnike na ulici. To je naša nesreća, to je naša nesreća. Ali, bila je umetnost uništiti proizvođača. Pa mi sad nemamo nijednog velikog proizvođača rakije. Znate šta je bio nekad, sećate se one Manastirke sa onim čičom, pa Valjevke, pa Čačanke... to ne postoji, to je sve neko isekao i prodao u staro gvožđe nekom, Nemcima.
Anonymous Srbija: Da li mislite, kažete, da su se pojavili mnogi biznismeni sa sumnjivim poreklom novca, ljudi u politici takođe sa sumnjivim poreklom novca. Da li mislite da bi jedno od mogućih rešenja bilo donošenje zakona o poreklu imovine. I zašto se ne radi na tome?
Velimir Ilić: Pa znate kako, proveravani su svi, svi zakoni su donošeni i uvek je proveravana svaka garnitura, kad je došla donosila je zakon, proveravala. Ljudima je više muka od proveravanja, ali onim pravim. Ali ovo kroz privatizaciju treba proveriti. Ko je šta kupio i kako? Nema drugog načina, razumete, šta ćete vi sad da proveravate nekog Peru koji je napravio kuću, a tamo imate ljude koji su, zamislite, došli i kupili firmu, ljudi koji su bili toliko minorni, kupili firmu sa 7.000 zaposlenih i sveli sad na 500 radnika, 6500 poslali kući i sad su uspešni biznismeni. Kupili hiljade kvadrata za nekoliko stotina hiljada evra. To nema nigde, to nema nigde. Zamislite, firme su se prodavale u bescenje, kao da nas je neka nužda terala da nekome podnosimo izveštaj koliko dnevno privatizujemo, kako, umesto da ono što su generacije sticale nekada, polako privatizujemo, a da ono što ne može da se privatizuje postane državno, da država brine o tome, pa polako da pređe u proces privatizacije, kroz jedan normalan postupak. Ja se sećam tog perioda kako je bilo posle 2000-te. Tu se dnevni izveštaj podnosio. Svi su nas pohvalili. Znate kako je izgledalo tada? Ja se sećam posle 2000-te kad na DOS-u dođu ti naši političari, znate, i podnose izveštaj i kažu: Zamislite, danas su nas pohvalili iz Svetske banke, pohvalili nas iz Evropske unije, uspešno smo privatizovali odjednom 20 firmi. A to su u onom prvom talasu cementare, pivare, one firme koje donose najveći profit. Samo budala prodaje tako jeftino, prodajete u bescenje. I naravno, neko je stalno pritiskao, daj prodajte, i onda je krenulo to masovno. Mi smo nekom podnosili taj izveštaj da nas pohvali, ja se sećam tih izveštaja, rekli nam u Briselu, alal vera, samo tako nastavite, mnogo brže idete nego što smo očekivali kroz proces privatizacije. A mi smo potpuno uništili privredu i naravno ostavili hiljade ljudi bez posla. Da li neko normalan može da uništi tolike banke, srpske, jake banke. Da drži državne depozite sa vrlo jeftinim sredstvima u tuđim bankama, a da te banke rentaju naše pare 10 puta skuplje. Umesto da napravimo našu privrednu banku, razvojnu banku, i da ti depoziti svi, pa znate koliki su dnevni, dnevne naplate na primer bile u Telekomu, u NIS-u, to su bila ta državna preduzeća, i tamo u EPS-u, gde odu ti državni depoziti, gde se sliju, ta banka postane glavna. I mi onda utopimo, pa onda kažemo: E sada, dobro deo tu smo prodali, sad pravimo ovu, ajde ovu, i tako gde se sele državni depoziti, po nalogu politike, tadašnje, onda ta banka postaje gigant. I vi napravite za čas posla, samo naložite: Tamo gurajte državne depozite i ta banka postaje glavna. A ovamo gušite... i neko je debelo plaćao da dobije finansijsko tržište, novac je najtraženija roba na svetu. Zamislite, vi date tržište jedne zemlje nekome. Dođu neke banke sa par miliona evra nekih garancija depozita i otvore banku i onda, naravno, obogate se, iznose novac iz naše države i to je to.
Anonymous Srbija: Znači, jedno plansko uništavanje srpske privrede.
Velimir Ilić: Sistematsko uništavanje.
Anonymous Srbija: Šta se dogodilo sa vojvođanskom zadružnom zemljom? Imamo informaciju da je protivustavno, prodata zadružna zemlja, teritorija skoro u veličini polovine Kosova? Posebno oko sela Ratkova.
Velimir Ilić: Znate kako, seljaci su ulazili u te zadruge, pa su te zadruge ulazile u poljoprivredna dobra, unosili su svoju imovinu i svoj kapital kao osnivači i pravili gigante. (Anonymous Srbija: generacijama). Jeste. Kad su ti kombinati propali kroz privatizaciju, nekom je palo na pamet da tu zemlju proda, tako da su oni ulagači, oni koji su bili unutra, ostali bez zemlje, bez posla, bez ičega. Neko je došao spolja, kupio, uveo savremene tehnologije, opremu i ljudi su ostali beskućnici, bezemljaši u sopstvenim selima. Šta će da radi seljak u selu ako nema zemlju i ako nema radno mesto? On mora negde da ide u grad. Mi od seoskog domaćina pravimo gradsku sirotinju, to je suština. Onda je veliki pritisak na gradove, na zapošljavanje, ti ljudi sad dođu. Znate koliko košta jedno, jedna porodica kad dođe, na primer, iz unutrašnjosti, sa sela u velegrad?
Anonymous Srbija: Koliko?
Velimir Ilić: Mi smo tad računali, kad sam ja bio ministar za kapitalne investicije, 100.000 evra odmah košta čim dođe u Beograd. Taj traži proširenje vodovoda, kanalizacije, struje, parking mesto, školu za dete, obdanište za dete, traži krov nad glavom, traži radno mesto, a sve je to ostavio tamo odakle je došao. Tamo je imao sve. Tamo ostaju prazne kuće. Prazne štale, prazne livade, ostaju baba i deda, dok ne izumru i ostaje pusto. Zato je zemlja širom Šumadije, Pomoravlja, južne Srbije postala najjeftinija. Kreće se od 500 do 1000 evra po hektaru. To je bruka za Srbiju. Zamislite, kad ste imali nedavno u Vojvodini, ja slušam Pajtića, dao je jednu izjavu kako je on uspeo da od izbeglica kupi domaćinstva čitava i da im da po 3.000 evra. Zamislite vi kad jedno gazdinstvo, jedan domaćin vojvođanski Ili šumadijski, njegov unuk, praunuk, proda kapital koga su stvarale 4-5 generacija za 3.000 evra. A taj kapital je školovao, na primer, 4-5 dece, izveo ih na put, napravio im stanove, kuće i tako dalje, I sve to vredi 3.000 evra. To je dokaz o sistematskom uništavanju srpskog sela i propasti. Kroz to je uništen i stočni fond, uništeno sve, pa smo postali uvoznici. Evo za Uskrs smo uvezli jaja, uvozimo mleko, uvozimo meso, piletinu, pa to nikad nije bilo u Srbiji. Da li znate kolko smo imali farmi koje su danas potpuno razbijene i tu se zapošljavalo to stanovništvo. Ljudi nisu, jednostavno, imali potrebu da idu u gradove, ostajali su na selu, imali su farmu pilića, farmu koka nosilja, farmu svinja, farmu suprasnih krmača, postaje gazda-domaćin, proda bika-školuje dete. Sada uvozimo neko meso sumnjivog porekla iz Argentine, Brazila, raznoraznim kanalima, nekvalitetno meso, nekvalitetna voda, zagađeni smo, ne prerađujemo vodu. Srbija je godina bila odgrađena avlija. Kod nas svako uveze šta hoće. A mi kad negde pokušamo da izađemo, da izvezemo, traže serifikate, određene papire, ajde mi da izvezemo nešto u Evropsku uniju. Možemo mi nešto da izvezemo tek tako od poljoprivrednih proizvoda u Holandiju, Nemačku, Fancusku? Vrlo teško, samo malinu, eventualno. A zašto nismo mogli da izvezemo? Zato što te zemlje štite, štite svoje proizvođače. A mi smo se odgradili, znate kako, odgrađena avlija, unesete šta hoćete, iznesete šta hoćete. To je ta suština. Sad se pokušava da se to dovede u red. Mnogo se nagomilalo problema. Bio je fiktivni izvoz, ja znam pre 15-20 godina prolazili su papiri kao izvozi, pa zamislite, proizvođač piva-jeftinije pivo kod Pere u diskontu, nego u fabrici koja porizvodi pivo. Zašto? Pa zato što kao fiktivno izvezeno u R. Srpsku ili na Kosovo, prođu papiri, otpečate se, srede se, direktno se šleper iz fabrike oslobodi PDV-a i on ga prodaje direktno bez ikakvih obaveza jeftinije kod Pere u diskontu nego u fabrici koja proizvodi. A Pera kupio u fabrici i prodaje jeftinije od fabričke cene. Pa to je to. To nas je dovelo ovde gde smo; fiktivno izvoz, fiktivno uvoz, fiktivno ovo... Pa zamislite, pšenica, zamislite ljudi moćnici koji su imali mlinove, pekare, izvozili brašno, pšenicu kukuruz, itd... uzmu iz robnih rezervi hiljade tona, izvezu kad je visoka cena, npr, evo ja se sećam pšenica jednom bila 28 dinara, oni povuku iz robnih rezervi hiljade tona, izbace napolje ili ostave u silosima, i ne izbace napolje. Čekaju kad pšenica bude u otkupu 12 dinara, otkupe istu količini, vrate u robne rezerve i zarade puta dva, puta tri i tako su se bogatili. Znači manipulišu državnim sredstvima kroz robne rezerve, toliko bilo prevara da je to bilo nemoguće. Ja nisam čuo da je niko odgovarao za to. Bilo je nekih pokušaja ali sve se zataškalo. Evo ja se sećam kad je ono bilo na kopaoniku Geneks pa neke tamo... svi su ti sad priklonili se u određene partije, zauzeli funkcije, neko im je to oprostio i to tako ide. Ja znam dečka koji je dolazio kod mene, molio me, da mu pomognem da izađe iz toga, evo sad je jedan visoki funkcioner, on je sad zaboravio ili neko mu rekao “Dođi ovamo pa ćemo sve to da sredimo, nema problema”. E to je Srbiju uništilo. Zamislite koliko se tu stvari radilo i naravno evo meni je drago da ovaj sad postupak koji je krenuo u borbi protiv korupcije. Tu treba tražit to da se ne uzimaju državna dobra, da se kroz prodaju i plasman državnog kapitala ljudi bogate i da posle vraćaju drzavi mnogo jeftinijie i da zarađuju enormno visoke cene itd. Pa zamislite, ja sam bio kod, nije sad bitno kod koga, kod jednog velikog proizvođača suhomesnatih proizvoda koji 6 meseci nije zaklao june a uzimao subvencije, uzimao sve. Pa sve uvozi iz Argentine to meso, zato smo prvi po karcinomu u Evropi, zato nam deca oboljevaju, zato taj hambuger i pljeskavica koji se jedu pred školama ne liči ni na šta. Niko ga ne pita gde ti je otpad u klaničnoj industriji, koliko si zaklao, gde si otkupio, otkud kobasica, salama u izvozu. Prema tome koliko si obavezan prema državi. Ali to je naša nesreća. I mi želimo tako mirno na stvari da zabavljamo narod ko nam nije simpatičan. Evo okrenete protiv mene, stavite me na naslovnu stranu Kurira za neku sitnicu tamo bezveze... 90 hiljada dinara moja ćerka dobila nagradu, jel to bitno? A ne pričamo o milijardama. Što neko ne stavi na dnevni red, šta je sa PIK Takovom Gornji Milanovac, ko ga je kupio, po kojoj ceni? Šta je sa hiljade zaposlenih koji su bili tamo? Šta je sa Budimkom, zašto se nije prodala kad je hiljade ljudi dolazilo, ko je trebalo da je kupi al kad se svede na minimalnu cenu? Zašto je Srbijanka propala kad je bila gigant u izvozu srpske poljoprivrede? Zašto nemam nijednog prerađivača zašto sad izvovzimo poljoprivredne proizvode u gajbama, u džakovima, a ne prerađujemo, zašto ne izvozimo sirupe, kaše kao što smo nekad izvozili? Zašto ne izvozimo kompote, ajvare, salate, raznorazne paprike u teglama? Mi smo bili čuveni izvoznici. Imali smo rusko tržište na tacni. A šta sad izvozimo? Kad nemamo nijednog prerađivača u Srbiji, nemamo prerađivača. Nego uvozimo. Mi izvozimo paradajz, a uvozimo kečap. Pa to nema nigde na svetu, nema nigde! Svaka naša domaćica zna da napravi kečap, mleveni paradajz, itd. Zašto ono što nam je bog dao što proizvedemo ne preradimo u finale i zaposlimo ljude u preradi. Kroz preradu punimo budžet. Ali nažalost nema banaka, nema naših banaka sa jeftinim kreditima, ne možete vi kredit u poljoprivedi koje daju stare banke sa 14%, 15%, 18% kamatom da uložite u poljoprivredu. Propašćete i svi koji su to radili, propali su. Tu trebaju minimalne, znači ako je državni depozit se daje sa kamatom od 2% da maksimalna kamata za poljoprivredu bude 4% i da naravno zanovimo. Zašto da uvezemo krmače suprasne, hiljade krmača podelimo besplatno seljacima da zanovimo stočni fond, da napunimo. Da damo besplatno sadnice, da zasejemo voćnjake da stimulišemo ljude da rade, itd. Eto to je neki put da se ljudi zaposle, kroz selo se najbrže vraća novac. Naravno, otvarati i određene druge firme. Ali mi ne možemo postati gigant tamo gde su mnogi u svetu jaki. Mi ne možemo postati gigant, jasno je, u automobilskoj industriji, u elektronici, itd. Ali u privrednim i poljoprivrednim proizvodima možemo postati gigant u svetu. Zašto naši sirevi ne izlaze napolje, zašto nema proizvodnje mleka koju smo nekad imali? Evo pogledajte sada po gradovima da snimimo stanje stočnog fonda, to je katastrofa, katastrofa! Sistematski 20 godina se ubijalo. E sad to treba vreme zanoviti. A hiljade sredstava je potrošeno za bezvezne stvari. Evo koliko smo uložili u Staru planinu da smo uložili u stočni fond. A šta imamo danas koristi kao država od Stare planine? Ništa. Šta je sa tim velikim skijalištima gde su se ulagale milijarde, milioni, bilioni, trošilo se, rasipalo se, politizovalo se, političke investicije su uništile sve. Gde su određene političke opcije da bi dobile birače, radile, zamislite vi zatvorite fabriku bele tehnike Sloboda Čačak, fiktivno zadužite je preko vojne industrije, zadužite fiktivno. Ćerka firma uništi, pojede majku firmu. I sad kažu pa ne treba nama, ometa nam vojnu proizvodnju. Koju bre vojnu proizvodnju, vi zapošljavate, to je bio gigant od 7 hiljada radnika. A sad interes imate u Zaječaru da napravite fabriku bele tehnike, pa dovedete Gorenje, pa ih vodite u Zaječar, pa obučavate ljude, pa date 10.000 evra po zaposlenom, pa to stvarno nenormalni ljudi mogu da rade. Umesto u Zaječaru da razvijamo druge proizvodnje, Zaječar je nekada bio čuven po pivu, po mlekari čuvenoj, po raznoraznim proizvodnjama drugim. A nemojmo uzimati iz jednog kraja, gušiti jednu sredinu, otvarati drugu ako nam je politički interes. Te političke investicije su Srbiju potpuno potpuno razbile. Zato sam ja imao problema, što ove stvari pričam, to nekome ne štima. Pa su onda nasrnuli, jedna povreda teška, pa operacija glave, pa druga teška povreda. Javno, čovek me udari, brani se ćutanjem, odrobija i nije reč progovorio, čovek koga nikad u životu nisam video, niti saznao, niti sada ga ne bih prepoznao na ulici.
Anonymous Srbija: Vama su u kuću upadali, je l' tako?
Velimir Ilić: Tu, i u stan. I pazite, šta se dogodilo. Zato što nekada iznesem neke stvari koje nekome ne odgovaraju. E to se tad tako rešavalo. Sad hvala bogu dolazi neko bolje vreme. Bar smo bezbedni. Nekad nismo bili bezbedni, nismo smeli da izađemo na ulicu, nismo smeli da izađemo u restoran, nismo smeli. Ako kažete nešto što nekom ne odgovara ode vam glava. Brinuli se ljudi, plašili se. Sad već ide nešto na bolje, ali i sad treba da postanemo svoj na svome. Ne treba mnogo da nam se diriguje spolja. Mi godinama nismo... 20 godina Srbija nije imala neke prave demokratske izbore, ono kako se biralo, nek odaberu spolja, nametnu kandidata, daju pare za njegovu kampanju i naravno on pobedi. I svaki dan se priča, ja se sećam, nekima je dolazio u kampalju u Solana, i raznorazni funkcioneri sveta, daju podrške, primaju predsednici, naprave imidž. Ja se sećam posle 5. oktobra, ja sam bio najozbiljniji kandidat za predsednika Srbije, ja sam tad imao ubedljivu pobedu. Izbori su 3 godine odloženi da ja ne bih postao predsednik Srbije. Sedeo je Milan Milutinović 2 godine, pio kafu i čitao novine, Micićka godinu dana. A mene su svaki dan šibali sa svih strana da bi mi skinuli rejting. Pravili od mene, jednog srpskog domaćina, oca petoro dece, koji je sve stvorio svojim rukama, radom, pravili da budem lopov, kriminalac, da plaćam, pa ja tačno među političarima plaćam najveći porez, al nisam najbogatiji, drugi su od mene sto puta bogatiji jer ne plaćaju dinar poreza, u tome je problem, ja plaćam na sve porez. Kažu, Ilić ima 6 kuća, tačno. Ali 5 sam nasledio od dede i od oca, ja sam iz domaćinske kuće. Neće Boris Tadić da nasledi moga oca, ili komšija. Naravno, ja sam ponosan što su moji preci to ostavili i za mene i za moju decu. Ja jesam najbogatiji, ja imam petoro dece zdrave, prave, hvala bogu, školovane, pametne, evo već petoro unućića, tri zeta. Mi smo ogromna familija. Pa ja sam srećan kad dođem kući kad je neki praznik, kad za sto od mojih, od mene sedne 15 ljudi. Ima li išta srećnije. A biće ih još desetak, ako bog da, još će se rađati. Svake godine se rodi neko. E to je to što drugi nemaju, to je ta sreća. I meni kažu vi imate, pa naravno, ja ne mogu da živim u dvosobnom stanu sa petoro dece, tri zeta i petoro unučića. Pa ja moram negde da smestim taj narod, je l' tako? Pa moja deca rade, pa moja deca su završila fakultete, moja deca su korisni članovi ovog društva, moji zetovi su završili škole, rade, bore se, privatno, ovako onako, preživaljavanje. Svi kupuju za sebe, rade. Pa naravno, mi smo velika porodica, mora da imamo više stanova, više kuća, pa ne možemo svi da živimo u jednoj kući sigurno, da imamo svi po jednu sobu. Pa naravno, a koliko mi dobiti pravimo zajedno i logično je da plaćamo više i poreza. Ja nisam dinara utajiio od ničega.
Anonymous Srbija: Gospodine Iliću, nemamo još mnogo vremena, pa bih vam postavio samo par pitanja i zamolio bih vas za kratke odgovore. Interesuje me, zašto se teret ekonomske krize svaljuje na najsiromašniji sloj građana, dok imamo podatak da Srbija ima oko 20.000 milionera. Zašto oni koji su milioneri ne podnesu veći deo krize, znači, mnogi ne plaćaju porez i gleda im se kroz prste, dok penzioneri koji primaju 20.000 penziju, možda čak i manje očekuju smanjenje svojih penzija. Kako će ti ljudi da prežive smanjenje?
Velimir Ilić: Pa jeste, kriza udara po džepu sirotinje i to je uvek bilo, sad poskupi struja, poskupi gas, ubijamo sirotinju. Za njih je 1000 dinara veliki novac, a za nekog ko ima puno to je ništa. Tačno je da oni koji više zarađuju treba više i da plaćaju. Treba da pomognemo malo, da imamo više milionera, da imamo, jer što smo bogatiji, što je bogatiji građanin, bogatija je država. Pa da se pošteno zaradi da se izmire obaveze prema državi. Danas treba zapitati neke, proveriti koliko imaju, a koliko plaćaju poreza. Zašto? To je sad krenulo, ova vlada to radi intenzivno. Da vrati to. Evo akcize npr. nisu se plaćale, švercovalo se, fiktivni izvoz itd. Sad to sve više staje i to je dobro. Povećavaju se budžetska sredstva, a treba mnogo novih radnih mesta, treba malo da se otvorimo, treba malo da skratimo neke procedure administrativne, treba malo da ubzamo neke procese da ljudi osete da ih država pomaže, treba da damo stimulaciju onome ko otvori firmu. Ne mora odmah da ga ugušimo sa dažbinama u startu, da ga oslobodimo godinu, dve. Treba da podstičemo zapošljavanje, onaj ko zapošljava da bude nagrađen za to. Treba onaj ko je donator za sport, za bilo šta, da bude nagrađen za to, a ne da plati PDV na donaciju. To koči. Prema tome, uvodi se red, kreće nabolje. Ali mnogo smo šlajfovali u mestu, 15-20 godina. U tom periodu šlajfovanja neki su se obogatili i stekli milijarde. E sad naravno, treba neko da kaže, gosopodo, da vidimo šta ste vi dali državi, da li ste sve izmirili obaveze državi itd. Ali ponavljam kroz privatizaciju je bila najveća pljačka. To je potpuno sahranilo Srbiju i srpsku privredu i hiljade ljudi ostavilo bez posla. Kroz uništavanje, sistematsko, srpskih banaka, osiguravajućih društava, itd., velikih proizvođača hrane, velikih proizvođača određenih poljoprivrednih proizvoda koji su išli u izvoz. Mi smo uništili. Zamislite, umetnost je bila uništiti jednu Prvu Petoljetku, to je bio gigant u svetu, koji je radio za Boing, na primer, imati giganta koji radi hidrauliku na svetskom nivou i uništiti, to znači da je nešto namerno urađeno, to treba da bude dobar majstor da to uništi, itd.
Anonymous Srbija: Da se vratimo samo malo na ono što sam vas prvo pitao. Ako govorimo o tim Kiparskim parama, vi ste spominjali neku cifru od tri milijarde, jel tako, tadašnjih maraka? Imamo priču iz Zagrebačke banke, srpskog udela u zagrebačkoj banci, mislim da se radi o cifri od oko 2 milijare, ili tako nešto, ispravite me?
Velimir Ilić: Pa i ja sam se čudio kada sam dobio taj dopis jednom kada sam bio u poseti Hrvatskoj, gde se naš tadašnji pravobranioc odrekao... da Srbija ne želi da učestvuje u privatizaciji zagrebačke banke i da uzme svoj deo, odrekao se.
Anonymous Srbija: A zadužujemo se kod Svetske banke...
Velimir Ilić: To nam ne treba kao, u tom stilu, napisao u dopisu čovek i potpisao. Ja ne mogu da shvatim, da vas neko pozove i kaže mi se privatizujemo, vaš ulog je u našoj banci toliki i toliki, šta da radimo sa tim parama, a vi kažete mi kao država ništa nećemo da radimo, ne treba nam to. Imao je taj dopis, ja sam to negde imao, ne znam gde mi je. Ali niko ništa nije preduzeo, ja sam taj dopis dao nadleženim službama tada ali to je ostalo u nekoj fioci.
Anonymous Srbija: Malo je čudno to što mi znamo za te iznose, 3 milijarde, pa 2 milijarde, to je 5 milijardi sadašnjih evra. S jedne strane, taj novac pripada građanima Srbije, ne nalazi se u trenutnom vlasništvu građana Srbije, s druge strane se sve više zadužujemo, malo je čudna situacija.
Velimir Ilić: Pa znate kako. Zaduživali smo se, sad je to malo stalo, ali sad imamo problem. Ove godine za 9 meseci, Srbija je imala, kad sve saberemo, milijardu i 700 miliona štete od elementarnih nepogoda. Na preventivi se nije radilo 20 godina. Taj nerad na preventivi nas je doveo da napravimo štete ogromne u državi Za jednu malu državu koja ima skroman budžet, slabu privredu, lošu imala privatizaciju, milijardu i 700 miliona... pa znate šta je to, to je jedan autoput kroz celu Srbiju. Odjednom izgubite. A sad meni neko treba da objasni, da li je normalno da na primer u selu Grabovica ne rade pumpe za ispumpavanje vode i nije radila nijedna crpna stanica i poplavimo celo selo, Sad imamo štete velike i to sanitarne. Da li je normalno da neko nije rešio bujične vode kada je napravio Đerdap, iselio naselje Tekije, napravio tu npr. naselje novo i nije rešio bujične vode koje su, naravno, u jednom momentu naletele i napravile havariju? Da li normalno da se poplave kopovi, da li je moguće bilo da se ne zaštite kopovi, da se druga faza izmeštaja Kolubare ne završi i da to više vlada u kontinuitetu to jednostavno gleda i moli se bogu, ma neće to nas da zadesi, evo zadesilo nas je? Da li moguće da npr. evo ne rešavamo duboko klizište, koje sutra može da napravi havariju, da napravi jezero do Siska? Niko ne radi, niko ne razmišlja o tome. Ja sam uradio projekat i kome sam god ponudim kaže, “ma nemoj to sad molim te”. Šta sutra ako sklizne Umka, koja je već skliznula 180 metara u Savu, ako sklizne još onih 150-160 metara i pregradi to.
Anonymous Srbija: Gospodine Iliću, želim da vam se zahvalim u ime građana Srbije i poštovaoca naše stranice Anonymous Srbija na razgovoru, što se bili spremni otvoreno da govorite o ovim veoma važnim temama za sve nas.

USPON NA SRPSKI NAČIN Gipsar pripravnik za dva meseca postao direktor u "Železnicama"

Bojana Anđelić   | 04. 11. 2014. - 19:24h | Foto: D. Milenković   |
U mandatu smenjenog direktora „Železnica“ Dragoljuba Simonovića, pripravnik Vladimir Teofilović je za dva meseca postao direktor Unutrašnje kontrole.


Vladimir Teofilović
Simonović je na jedno od najodgovornijih mesta u preduzeću, direktora službe koja kontroliše trošenje novca u „Železnicama“, postavio bivšeg medicinskog tehničara koji i dan-danas radi taj posao. Direktno iz Urgentnog centra, gde je stavljao gips u ortopedskoj ambulanti, Vladimir Teofilović je otišao u „Železnice“ gde je na volšeban način postao stručnjak za finansije.

Njegov zadatak bio je da utvrdi sve nepravilnosti i neregularnosti u „Železnicama“. Izvor „Blica“ iz Urgentnog centra kaže da su svi ostali šokirani kada se Teofilović, koji je deceniju radio kao tehničar, pojavio na bivšem radnom mestu svega dva meseca posle odlaska, u odelu, sa aktn-tašnom i direktorskim zvanjem.
 
Čudo od rezervoara
Sudeći prema računima koje prilaže, direktor Unutrašnje kontrole sposoban je da ostvari nemoguće. Naime, na jednom od priloženih računa za potrošeno gorivo, u koji je „Blic“ imao uvid, koje Teofilović plaća kompanijskom karticom, piše da je u rezervoar sipao 100 litara benzina. U rezervoar „oktavije“, službeno vozilo koje mu je dodeljeno, staje maksimum 55 litara goriva.
Na osnovu Ugovora o radu u koji je „Blic“ imao uvid Teofilović je zaposlen 1. jula 2013. godine u „Železnicama Srbije“ na određeno vreme kao pripravnik. Prema potpisanom dokumentu, njegove obaveze su bile praćenje realizacije međunarodnih ugovora i sve to za platu od oko 47.000 dinara. Prema zakonu o radnim odnosima, u državnoj upravi pripravnički staž traje najkraće šest a najduže 12 meseci.

To, međutim, nije važilo za Teofilovića, koji je već posle dva meseca unapređen. On 17. septembra iste godine potpisuje novi ugovor o radu na neodređeno vreme kao direktor sektora unutrašnje kontrole. Uz poziciju je dobio i veću platu, koja bez dodataka za učinak ili bonuse iznosi 82.676 dinara.

Zanimljivo je da je Teofilović za dva meseca od diplomiranog menadžera postao diplomirani ekonomista. To je iznenadilo i njegove bivše kolege u Urgentnom centru, jer znaju da je Teofilović imao diplomu više škole medicinske struke. Kako je napredovao u „Železnicama“, hteli smo da pitamo i Teofilovića, ali se on ne javlja na telefon.


Saborci sa izborne liste: Dragoljub Simonović

Za vreme mandata smenjenog direktora Dragoljuba Simonovića u „Železnicama Srbije“ su pojedinci napredovali vrtoglavom brzinom. Preduslov za visoke pozicije bio je da se kandidat preziva Teofilović i da je iz Vrčina. Sa liste SNS-a za lokalne izbore u Grockoj, održanim 2012, na kojoj je Simonović bio na prvom mestu, u „Železnicama“ radi bar troje ljudi.

Njegov lični vozač je preduzetnik Jasmina Teofilović iz Vrčina koja ima i svoju taksi službu. U „Železnicama“ se uhlebila još jedna Vrčinka, doktorka Sandra Teofilović, takođe sa lokalne izborne liste SNS u Grockoj. Ona je dobila funkciju predsednice nadzornog odbora Zavoda za zdravstvenu zaštitu u železničkom saobraćaju.

Zahvaljujući Simonoviću, u „Železnicama“ je napredovao još jedan njegov sugrađanin Negoslav Teofilović pa je sa mesta pomoćnika prebačen na direktorsku funkciju Direkcije za prevoz u srpskim železnicama.



Izvor: Blic.rs

Toliko o borbi protiv korupcije i kriminala. SNS - jos veca prevara nego sto je to bio DOS 

POLITIKA SE ISPLATI Čanak uvećao imovinu

Radio 021   | 06. 11. 2014. - 12:36h  izmena vesti 12:47h | Foto: N. Marković   | Komentara: 36
Lider LSV-a Nenad Čanak povećao je svoju imovinu u poslednjih nekoliko meseci, jer je umesto stana od 50 kvadrata postao vlasnik kuće od 145 kvadrata.


Nenad Čanak
Prema izveštajima dostavljenim Agenciji za borbu protiv korupcije, Čanak od pre dva meseca više nema stan od 50 kvadrata, ali je upisao kuću od 145 kvadrata, pri čemu je zabeleženo da je do nje došao zamenom. On u svom spisku nekretnina već četiri godine ima i kuću od 144 kvadrata, javio je Radio 021.
 
Takođe, Čanak je ove godine promenio i svoj vozni park. Naime, on je 2010. naveo da poseduje "škodu superB" iz 2008. i "škodu fabiju" iz 2008, a potom je 2012. godine prijavio da ima samo "škodu superB".
 
Ove godine, Čanak je tri puta dostavljao izveštaj Agenciji, pa je u maju spisku dodao džip "wrangler" iz 2007. godine, u julu briše staru "škodu superB" i upisuje isti model iz ove godine, a konačno u septembru uz ovaj auto se dopisuje i da je u pitanju model "ambition".
 
Čanak od 2010. godine, kao poslanik u Skupštini Srbije i član Upravnog i potom Nadzornog odbora JP "Vojvodinašume", prima u proseku između 130 i 150 hiljada dinara mesečno.

Izvor: Blic.rs

06.11.2014.
Službenim autom u vrtić i po ženu
Autor Redakcija Izvor Južne vesti | NIŠ

Stankovići ispred vrtića
Službenim kolima po dete u vrtić
Osim što službenom škodom često suprugu dovozi i odvozi sa posla, a dete iz vrtića, izvršni direktor niške Direkcije za javni prevoz Nenad Stanković (SNS) je nedavno tim autom putovao i u Rusiju.


Na snimcima Južnih vesti se vidi kako se sporni automobil kišnog dana krajem septembra, pri kraju radnog vremena, nepropisno zaustavlja ispred "Socijalnog" u Dušanovoj ulici, a da u njega zatim ulazi Stankovićeva supruga.



"Škoda oktavia" Direkcije za javni prevoz se često može videti popodne i uveče parkirana u Panteleju, ispred zgrade u kojoj Stanković stanuje, a neretko i ispred privatnog vrtića u Duvaništu, kada vozi i odvozi dete.

Prema dokumentaciji do koje su došli novinari Južnih vesti, ovaj automobil, koji je kupljen jula 2011. godine, je samo u poslednje 2 godine prešao bezmalo 90.000 kilometara.

Ipak, ne zna se gde je ovaj automobil sve vožen jer ne postoje putni nalozi za njega.

JKP Direkcija za javni prevoz Grada Niša nema zakonsku obavezu vođenja putnih naloga za službene automobile te Vas ovim putem obaveštavamo da ne raspolažemo kopijama istih - piše u pisanom saopštenju.
Vredi pomenuti da je tim automobilom Stanković pre mesec dana u ime Skupštine Grada Niša, čiji je potpredsednik, putovao čak u ruski grad Kursk koji je od Niša udaljen preko 2.500 kilometara.

Bez komentara
Novinari Južnih vesti nisu uspeli da dobiju komentar ni direktora Direkcije Saše Petronijevića, ni samog Stankovića jer su, kako je u Direkciji rečeno, bili "van zgrade na sastancima".

Ipak, u izjavama koje su prethodno dali Narodnim novinama njih dvojica su odbacili optužbe za zloupotrebu službenog automobila.

"Glasine" da koristi službenu "oktaviju" u privatne svrhe Stanković objašnjava tvrdnjom da poseduje privatnu "škodu oktaviju" koja je gotovo identična službenoj.

U tekstu Narodnih novina se navodi da je Stanković to i dokazao polisama osiguranja, a objavljena je i njegova fotografija ispred dva skoro istovetna automobila.

eh ovi kod mene kad im je dosadno vozaju se oktavijama po kraju ko crnci po bronxu.

Ajde ovo za auta, to mogu donekle i da razumem.

Ali ovo, unistiti ono sto pripada narodu da zadovoljis svoje potrebe.... Sta ce sutra uraditi?

STIMULACIJA ZA NERAD Direktori „Železnica" sami sebe nagradili sa po 350.000 dinara
Bojana Anđelić | 27. 01. 2015.

Debeli minus na računu i stalne državne dotacije nisu sprečile poslovodstva Železnica Srbije da sebi na već velike plate isplaćuju i stimulacije.
Stimulisan: Dragoljub Simonović, bivši direktor Železnica, drugi sleva

„Direktorski dodatak” po pravilu dobija poslovodstvo uspešnih preduzeća za dobro vođenje posla. U Železnicama takvog pravilnika nema, pa su direktori, kako tvrdi izvor „Blica”, delili sebi nagrade i šakom i kapom svakog meseca. Poražava što praksa nije nova. Primenjuje se već deceniju. Sagovornik „Blica” kaže da je direktorski dodatak obično 20 odsto zarade.

- Ako je prosečna plata poslovodstva oko 146.000 dinara, to znači da na taj iznos na njihov račun legne još u proseku oko 29.000 dinara svakog meseca. Direktorski dodatak samo za jednog čoveka Železnice Srbije poreske obveznike košta godišnje 350.000 dinara - tvrdi naš sagovornik.

Dodatak za direktora 350.000 dinara
Ako se ide dalje sa računicom, dolazi se do podatka da se na dodatke za čak 56 ljudi, koliko broji poslovodstvo Železnica Srbije, godišnje potroši oko 20 miliona dinara pod uslovom da ih dobijaju svi.
 
- Te stimulacije dobijaju svi, od direktora sektora pa nagore. Kad ih pitamo odakle novac, oni kažu da se to raspoređuje iz zarade! To je apsurd ako znamo da su Železnice jedan od najvećih državnih gubitaša - tvrdi naš sagovornik.


Nagrađen mestom savetnika
Novi direktor Železnica Srbije Miroslav Stojčić u prvoj nedelji mandata napravio je pravu čistku u tom preduzeću. Na sednici odbora direktora koja je održana u petak smenjeno je čak 29 savetnika, direktora i pomoćnika dirirektora i imenovano 20 novih. Na tom spisku je i bivši direktor Dragoljub Simonović, smenjen zbog bahatog trošenja novca i lošeg rukovođenja Železnicama. To međutim nije sprečilo novo rukovodstvo da nagradi Simonovića i postavi ga za savetnika u stručnim službama Železnica Srbije.


Prema kolektivnom ugovoru, pravo na nagradu imaju i radnici, ali se ona isplaćuje tek ponekom, i to svaki treći mesec jer je firma u krizi. Za direktore po svemu sudeći kriza ne važi. Kako je moguće da poslovodstvo preduzeća koje 2013. godinu završilo sa gubitkom od oko osam milijardi dinara i koje dobija oko 14 milijardi dinara pomoći od države deli bonuse, juče nismo dobili odgovor ni od Železnica ni od resornog ministarstva saobraćaja i infrastrukture.



Izvor Blic.rs