Novi Radivojevićev film od 23. juna

Novi film Miloša Miše Radivojevića, "Kako su me ukrali Nemci", premijerno će biti prikazan 23. juna na Cinema City festivalu u Novom Sadu.



Novi film domaćeg režisera, sa Jelenom Đokić, Daglasom Hensholom i Svetozarem Cvetkovićem u glavnim ulogama, naći de se u konkurenciji za nagrade u okviru selekcije "Nacionalna klasa".

Film "Kako su me ukrali Nemci" je autobiografska drama koja predstavlja deo trilogije, koju čine i dva prethodna Radivojevićeva ostvarenja "Buđenje iz mrtvih" i Odbačen".

''Sva ‘sećanja’ u scenariju su moja lična sećanja. Sve mi se to ‘dogodilo’ i dogodilo se osobama oko mene... Tim ‘sećanjima’ su možda dodati porubi ili karneri, ili čipkice, poneko ukrasno dugme, ali ne da bi sećanja bila ulepšana, falsifikovana ili istinitija, nego da bi bila filmičnija, jer film je iznad života'', kaže Radivojević o filmu.

Film gledaoce vraća iz 1991. u period Drugog svetskog rata, kroz nekoliko povrataka u prošlost glavnog junaka Aleksa, u tumačenju Svetozara Cvetkovića. On priča priču o svom detinjstvu šestogodišnjoj devojčici Romi, koju pokušava da odvede i ostavi u Centru za socijalni rad. Njegova, komunistički orijentisana, porodica zapostavlja sina zaokupljena idejom spašavanja sveta. Brigu o dečaku preuzima nemački oficir Verner, čiji lik tumači škotski glumac Daglas Henshol.

Opisujući svoje viđenje tog sveta, Radivojević se priseda ''Ja sam živeo i rastao u paklu, ali za mene je to bio raj – ja nisam znao da je to rat, mislio sam da je to život,… Bio sam okružen ravnodušnošdu i egoizmom svoje porodice, ali zaštićen ljubavlju i pažnjom stranca – nemačkog oficira''.



Priča se plete i oko ljubavnog odnosa nemačkog vojnika i dečakove majke, koju igra glumica Jelena Đokić. Nakon prisećanja na sopstveno detinjstvo, Aleks počinje da preispituje svoju odluku da napusti Romi.

Uz autora, scenario potpisuju Svetozar Vlajković i Vladislava Vojnović, a glumačku ekipu filma između ostalih čine i Dara Džokić, Miki Krstović, Gordan Kičić, Vojislav Brajović, Branimir Popović, Boris Isaković, Nenad Dirić i Nada Šargin.

Kroz film "Kako su me ukrali Nemci" nastavlja se saradnja Miloša Radivojevića i Svetozara Cvetkovića, koja je započela filmom "Ni na nebu ni na zemlji 1993. Cvetković se i ovog puta nalazi u ulozi producenta Radivojevićevog filma, sa kućom "Testament films". Film je snimljen u koprodukciji sa producentskim kućama iz regiona – "Aatalanta" Ljubljana, "Jadran Film" Zagreb, "Magic Box" Novi Sad, "Concept films" Beograd, "Cine labs" Beograd i "Mapa" Podgorica.

Miloš Radivojević autor je nekih od najznačajnijih dela domaće kinematografije, kao što su "Bube u glavi", "Kvar, "Dečko koji obećava", "Živeti kao sav normalan svet", "Una", "Buđenje iz mrtvih" i "Odbačen". Osvojio je preko 100 značajnih međunarodnih, jugoslovenskih i srpskih priznanja u različitim kategorijama filmskog stvaralaštva, među kojima su Medalje Zlatni lav iz Venecije, Bronzane palme iz Valensije, Zlatne, Srebrne i Bronzane arene na nekadašnjem Jugoslovenskom filmskom festivalu u Puli i nagrade Aleksandar Lifka, na Filmskom festivalu na Paliću.

Dugogodišnji je redovni profesor Filmskog scenarija na Fakultetu Dramskih Umetnosti, sa Živojinom Pavlovićem, Slobodanom Šijanom i Dušanom Đokovićem učestvovao je u formiranju Majstorskih klasa režije na današnjoj Akademiji umetnosti.




Izvor: B92

Jedva čekam. 

Okupacijsko odrastanje: „Kako su me ukrali Nemci“

U karijeri dugoj više od četiri decenije Miloš Radivojević (1939) je uz Žilnika jedini naš aktivni reditelj bez vidnijih padova, priklanjanja uz omiljene ideološke slogane i bez podleganja manirizmu sopstvenih poetičkih otkrića.

Njegov šesnaesti film „Kako su me ukrali Nemci“ (god. proizvodnje 2011, trajanje: 138 min.) naslanja se na njegova prethodna dva („Buđenje iz mrtvih“ i „Odbačen“), sledeći istu nit svođenja moralnih i egzistencijalnih računa u vremenima zahvaćenim ratnim razaranjima.

Radeći po sopstvenom scenariju, reditelj koristi formulu priče u priči, povezujući dva vremenska plana, počev od 1991, kad neurotični šezdesetogodišnjak Aleks (Svetozar Cvetković) preuzima devojčicu koju mu daju na staranje, a nije sasvim jasno da li je to njegovo dete.

Putujući ka socijalnoj ustanovi, Aleks počinje priču o sopstvenom okupacijskom detinjstvu, ne očekujući da devojčica može to da prati. Reč je u oba slučaja o odrastanju bez oca, a razrešenje priče biće neočekivano, kao i ona koja zauzima središnje mesto u ispovesti.
 
U srpsku varošicu ratnih godina stiže i nemački oficir Verner Kraus (Daglas Henšel), koji se prinudno useljava u kuću malog Aleksa. Ovaj deo priče iskazan je iz ugla dečaka koji se u filmu i ne vidi, ali mi pratimo njegovo naivno vezivanje za gosta. Izbegavajući uobičajene ratne podele, Radivojević gradi priču punu iskrenih i grešnih strasti i takvo sentimentalno vaspitanje dosad nije viđeno u našem filmu.

Atmosfera je autentična, sa bojama života usred užasa koji dečak ne primećuje. Likovi su dobro zacrtani i svi glumci doprinose, koliko i fotografija Radeta Vladića i muzika Isidore Žebeljan.
 
„Kako su me ukrali Nemci“ je film pune autorske zrelosti, deluje pomalo starinski, ali kad se kod nas ovako radilo na teme koje dotiču otadžbinski rat?


Izvor: Blic

Daglas Henšel: Dobar čovek u kadru

Poznati britanski glumac, junak filma ”Kako su me ukrali Nemci”. Ako je svaki festival kao niški, mislim da bi trebalo da dolazim češće u Srbiju.



Film Miloša Radivojevića “Kako su me ukrali Nemci” premijerno je prikazan na nedavno završenim filmskim susretima u Nišu, ali je publika imala ekskluzivnu priliku da, za sada jedina u Srbiji, vidi poznatog britanskog glumca Daglasa Henšela, koji u filmu igra nemačkog oficira Vernera Krausa. Visokog vojnika Trećeg rajha upoznajemo kroz priču pisca Aleksa, koji se priseća detinjstva u okupaciji i sentimentalnog vaspitanja.

Za iskusnog škotskog glumca, uloga plemenitog vaspitača bila je izazov, jer je po sopstvenom priznanju u bogatoj karijeri igrao uglavnom nesavršene ljude, “malo zarđale na ivici”. Kada je bio mlađi, Henšel je želeo da bude sportski komentator.

- Pre 17. godine nisam video sebe kao glumca. Prvo sam hteo da budem novinar, da komentarišem fudbal, budem na promaji stadiona, ali to se nije dogodilo. Posle sam hteo da upišem umetničku školu, ali nikada nisam stigao da predam prijavu na vreme. Na kraju sam upisao dramu.

* Da li je teško snimati, pa i igrati u ovakvom filmu, budući da se istorija jasno odredila prema Nemcima u ratu?

Mislim da u svakoj zemlji, u bilo kom trenutku u istoriji rat ima loše ljude, kao i dobre ljude u pogrešnom ratu. Verner Kraus je dobar čovek, ja sam samo to video u scenariju čitajući njegov lik i pokušavao sam da dočaram tu njegovu dobrotu tako da ga ne osuđujem. Kao glumac, moraš da budeš na strani karaktera koji igraš. Nisam želeo da se bavim istorijskim ili političkim kontekstom, hteo sam da prikažem dobrog čoveka, a on to jeste. Nije me interesovalo koju uniformu nosi.

* Kako ste radili na izgradnji lika?

- Bio sam sasvim samostalan, oslanjao se na sopstvena iskustva. Nije bilo pritiska režisera Miloša Radivojevića, nije mi govorio o svojim očekivanjima. Možda sam povremeno usmeravan u nekom pravcu, ali suštinski Kraus je moja igra.

*Kakav ste prijem filma očekivali u Srbiji?

- Prijem filma je bio sjajan, a ja sam dočekan fantastično. Nikada pre nisam bio na nekom srpskom festivalu. Ako je svaki festival u Srbiji kao niški, mislim da bi trebalo da dolazim češće.

* Kako je došlo do saradnje?

- Svetozar Cvetković mi je svojevremeno rekao da bi trebalo da dođem u Beograd i snimim film u Srbiji. Zamolio sam da mi pošalje scenario ako ga ima. Šest meseci kasnije u mojim rukama bio je scenario “Kako su me ukrali Nemci”. Pročitao sam ga, mislio sam da je sjajan, ali većina mog dijaloga je na nemačkom, a ja ga uošte ne govorim. To sam ispričao Cvetkoviću, a on mi je odgovorio “pa ti si glumac, nauči”.

* Šta trenutno radite, gde bi još mogla da vas vidi srpska publika?

- Upravo sam na Vest Endu završio komad Harolda Pintera na kome smo radili četiri meseca. Sada sam nezaposlen, trenutno me možete videti u ovom filmu, videćemo za dalje...

Karijera

Daglas Henšel je zavoleo glumu igrajući u školskoj predstavi. Proslavile su ga uloge u dramskom serijalu BBC Psihos (1999), ”Dečak u uglu” (nagrađen na festivalu u Monte Karlu), vratio se londonskoj sceni ulogama “Obala utopija” (2002), “Smrt trgovačkog putnika” (2005). Oduševio je kritiku 2008. sa “Poslednjim danima Jude Iskariotskog”. Van Ostrva najpoznatiji je po portretu Levina u “Ani Karenjinoj” (2000) i Edgara Alabastera u “Anđelima i insektima” (1995).

Izvor: Novosti

“Nemci“ u bioskopima od 19. oktobra

Film "Kako su me ukrali Nemci" reditelja Miloša Miše Radivojevića biće premijerno prikazan u Beogradu 19. oktobra, saopštila je distributerska kuća MCF.



Posle premijere u Sava centru, film će biti na redovnom bioskopskom repertoaru.

Kako se navodi, radnja filma obuhvata period od 1943. godine, odnosno događaj u Drugom svetskom ratu, kada nemački oficir Verner preuzima brigu o dečaku čija je porodica komunistički orijentisana.

U trenutku kada Treći rajh razara svet, taj dečak će doživeti najlepše trenutke u životu, a pružiće mu ih upravo čovek u uniformi te ideologije.

U filmu igraju Jelena Đokić, Svetozar Cvetković, Dara Džokić, Miodrag Krstović, Nebojša Milovanović, Vojislav Brajović, Branimir Popović, Gordan Kičić, Boris Isaković, kao i engleski glumac Daglas Henshol, koji tumači lik oficira Vernera.

Film "Kako su me ukrali Nemci" osvojio je Gran pri - Veliku zlatnu mimozu na 25. Filmskom festivalu u Herceg Novom. Radivojević je nagrađen i Zlatnom mimozom za režiju, Jelena Đokić za najbolju žensku ulogu, a Radoslavu Vladić za najbolju kameru.

Na festivalu “Sinema siti“ u Novom Sadu film je dobio nagradu žirija kritike Fipresci za najbolji film, dok je u Sopotu nagrađen za najbolji scenario i muziku, piše u saopštenju.

Izvor: B92

Drugi svetski rat viđen očima deteta

Premijera filma „Kako su me ukrali Nemci“ reditelja Miloša - Miše Radivojevića biće održana u beogradskom Sava centru 19. oktobra.



Ova priča o čoveku (igra ga Svetozar Cvetković) koji se priseća svog odrastanja u Drugom svetskom ratu u društvu nemačkog oficira (u tumačenju škotskog glumca Daglasa Henšola) već je pobrala neke nagrade na domaćim festivalima (Sinema siti, Herceg Novi...), a sada će se naći i pred bioskopskom publikom.

Reditelj Miša Radivojević kaže da ovim filmom zatvara krug kao autor.
 
- Mislim da smo uspeli da napravimo organizam, a ne mehanizam. Mogli smo veštije da uradimo neke stvari, da smo dramaturgiju shvatali malo drugačije; mogli smo da budemo za jednu ozbiljnu meru da budemo efikasniji, zanimljiviji, brži... ali bi to film vuklo u jednu vrstu mehanizma. Zato je ovo emotivan iskaz junaka koji je neprijatan i nije naročito privlačan - kaže Radivojević.

Reditelj kaže da je film pretrpeo brojne izmene, da je bio spreman za realizaciju još pre 20 godina i da je pravo čudo što je snimljen.
 
- Mi smo mala i siromašna kultura gde je nemoguće realizovati nešto. Mislim da je velika stvar realizovati svoju ideju, makar to bilo daleko od Holivuda - rekao je on.
 
Radivojević je posebno zadovoljan ekipom filma u kojoj su, osim Henšola i Cvetkovića (koji je i producent), bili Jelena Đokić, Dara Džokić, Miodrag Krstović i drugi.

On kaže da svet nije gladan srpskih filmova i prihvata ih s rezervom.
 
- Kako bi u toj poziciji mogao da se ponaša čovek koji napušta život? A to je moja realna pozicija, u novembru ću napuniti 72 godine, a početkom januara će biti 50 godina od trenutka kada sam snimio svoj prvi film na Akademiji. Bilo bi potpuno besmisleno da imam bilo kakve iluzije o vlastitim mogućnostima, o mogućnostima sredine i kulturi kojoj pripadam.

Ostao sam na neki način distanciran i izolovan i to me je na neki način spaslo. Eto jednog od mogućih recepata - ako hoćete da trajete, morate gubiti! - kaže Radivojević uz smeh.
 
Scenario uz Radivojevića potpisuju i Svetozar Vlajković i Vladislava Vojnović, koja kaže da je interesantno da je početna ideja za „Nemca“ nastala još početkom osamdesetih godina, kao i da je scenario imao 17 verzija.

Izvor: Blic

Nešto nije u redu sa našim sećanjem

Moj junak je usamljen, ali celog života ima svog junaka oličenog u uniformi najomraženije armade 20. veka


Svetozar Cvetković u filmu „Kako su me ukrali Nemci”

Novi domaći film „Kako su me ukrali Nemci”, Miloša Radivojevića, večeras će u „Sava centru” imati premijerni test pred beogradskom publikom. Završni deo rediteljeve trilogije, u kojoj glavnu ulogu tumači Svetozar Cvetković, inače i producent, slika dva vremena, tragičnu 1991. godinu i Drugi svetski rat, i dva sveta u kojima pojedinac traga za sobom, ljubavlju, i odgovorom na pitanje – kako sutra?

Jedna od tema filma jeste i preispitivanje sećanja. Jesu li nam, kao narodu, valjana sećanja? Koliko gubimo kad brzo zaboravljamo?

Slovim za nekoga ko se odriče bilo kakve generalizacije, ali kada mi pomenete narod, onda to narod vidim sa velikim N, sa opterećenjem koje ne želim da vidim, sa mitologijom u kojoj se zaista osećam kao stranac, kroz neku priču u kojoj me teraju da joj verujem, a nikako mi se ne prima, i stalno joj se otimam. Ali da ipak ostanemo na malom n.

Voleći i poštujući druge, ne mogu se odreći svog naroda, naprotiv, pripadam mu sa svom lepotom i bolom što je to tako. I moram uz svu ljubav biti kritičan, gorak i pošten prema njemu a i prema sebi.

Imam utisak koji me na žalost ne vara da generalizujući pojmove, mi ipak odveć lako zaboravljamo ili se pak pogrešno sećamo. U stanju smo da poraze pretvorimo u pobede, retke pobede glorifikujemo do smešne samoironije koje ne postajemo svesni čak ni kada nam drugi ukaže prstom na nju. Zato se bojim da nešto sa našim sećanjem nije u redu, da nas zaborav izjeda, a emocija se razliva u izmišljenoj idolatriji prošlih mitoloških vremena i veličina. Pamtimo nepostojeće, zaboravljamo realno i surovo istinito.

Da li će i kako junak kojeg igrate moći da vrati nadu da će „imati apetit” prema životu, da će nadoknaditi „odsustvo smisla”?

Moj junak nije junak, on čak nije ni antijunak, on je posledica jednog života, posledica jednog (ne)vaspitanja, okruženja, bega od sveta kome ne želi da pripada, odlaska u sopstveno izgnanstvo i autizam. Moj junak neće nikoga probuditi jer optimizma u njemu nema, ali moj antijunak na svom poslednjem izdahu, zahvaljujući jednom divnom malom detinjem stvoru, postaje biće, postaje sjaj u oku, i želja za lepšim i boljim sutra. Moj junak je usamljen, ali celog života ima svog junaka oličenog u uniformi najomraženije armade koju je 20. vek napravio jer se ispod te ljušture krije jedno tanano i meko biće koje mu kao detetu pruža svu ljubav i pažnju koju od porodice ne dobija.

Možda je to ono što daje snagu i vraća „prisustvo smisla” u vremenima koja dolaze, verujući da u čoveku živi toliko dobrog koje je potrebno probuditi da bi svet bio lepši, pravedniji i srećniji za one koji tek stupaju na tlo, pa radilo se o 1944. ili 1991, ili na žalost 2011. Za veru vraćanja smisla, potrebno je možda samo malo dobrote koja pati od odsustva u datom trenutku naše sadašnjosti.

Sadašnjost nam se ogleda i u nacionalnom desničarenju. Kuda nas to vodi?

To je pakao u doslovnom smislu reči. Pakao od ružnog sna pa do Dantea, to je poraz demokratije, ružno svojatanje nacije u ime zla i surovosti koja nam preti. To je nož pod grlo onom ko misli drugačije od onoga što „mi” mislimo, ono što ne želim da pomislim da će se desiti a imam svest da se dešava. To je put koji smo kao društvo izgradili a da svesni nismo bili. To je smrt naroda u ime njegovog veličanja. To je Had iza koga nema pokajanja.

„Kako su me ukrali Nemci” je završni deo Radivojevićeve trilogije koju čine „Buđenje iz mrtvih” i „Odbačen”. Koliko smo probuđeni, koliko odbačeni, a koliko ukradeni?

Trilogija slika genezu druge polovine 20. veka kroz odnos jednog vanrednog autora kakav je Miloš Radivojević. Ona bezuspešno pokušava da „probudi iz mrtvih”, da vrati smisao uključivanju u život onih koji su „odbačeni”, da sačuva privilegiju dobrovoljne „krađe” kada nas neki topliji i bolji svet želi za sebe, a mi mu se, ili naša sredina, opiremo do suza, boli i sopstvenog nestajanja.

Trilogija bi realno mogla odisati nekim pesimizmom, koji sam sklon nazvati surovim realizmom – da nije poslednje sekvence u filmu „Kako su me ukrali Nemci” koja daje nadu veri u prenos dobrog duha slobode i ljubavi u realni svet klinaca. Zato je, verujem, zaključna scena trilogije optimistična, taman toliko koliko je i život autora Radivojevića, skroman, ponizan, ali nasmejan, dovitljiv i duhovit, perspektivan i optimističan sa svim gorkim plodovima koje ostavlja za sobom kao tragove po kojima ćemo se još dugo voditi po lavirintu života.

U čemu se ogleda vaše razumevanje sa Mišom Radivojevićem?

U poverenju. Miloš je veličanstven čovek i umetnik, biće koje je retko na planeti, suza u oku zarad sreće, ali i boli, čovek raširenih ruku ka dobru, ali i razumevanju za loše, dobroćudni prorok i sopstveni strogi kritičar, tvorac i poslednji čuvar emocije, duša od čoveka i čovek sa dušom za sve – i prijatelje i one druge. Miloš je knjiga njegovih basni, životinja koja priča priče, gluvi čovek koji komponuje, sve je što mi drugi nismo. Genije? Ne znam, on to ne voli – on kaže da se od genija ne može učiti, pa ipak od njega učim, i trudim se da bolji đak postanem. Pa onda i on meni ponekad poveruje.

Studirali ste i sazrevali u SFRJ, aktivno radili u SRJ i SCG, a u Srbiji ste uspešan producent i glumac. Koliko su vas boleli razlazi i ratovi?

Iz naših škola su izbacili istorijski deo činjenice postojanja SFRJ. Ako je ta zemlja izbačena, hoće li i nas izbaciti iz postojanja? Mi smo bili ti, danas okuženi Jugosloveni, ustajali smo na „Hej Sloveni”, skakali za naše zlatne košarkaše, čitali Selenića, učili Miljkovića, ne razumeli Krležu, pevali „Azru”, ogovarali „Bijelo Dugme”, pa ipak čeznuli da ponesemo Selmin kofer lično, plivali našim Jadranom, jeli sladoled i šampite kod Ademija, putovali vozom „Bratstvo jedinstvo”, vozili par-nepar, švercovali iz Trsta, išli u paviljon sa imenom Jugoslavija u Veneciji na bijenale, mi smo mogli sve i nismo želeli nigde, nego baš tu gde smo. I onda smo nestali, kao ta zemlja iz udžbenika naše dece. I sada više nema šta da boli. Jer nas nema.

Izvor: Politika

Radivojevićev film putuje svetom

Film "Kako su me ukrali Nemci" Miloša Miše Radivojevića uvršten je u konkurenciju "Cinequest film festivala" (Sinekvest) u San Hoseu (Kalifornija) i "Cape Winelands film festivala" (Kejp vajnlends) u Južnoj Africi, saopštio je distributer "MegaKom film".

Radivojevićevi filmovi su i ranijih godina prikazivani na "Cinequest festivalu", na kome je pre četiri godine pobedio film Srdana Golubovića "Klopka", a godinu dana kasnije trijumfovala je "Turneja" Gorana Markovića.

Na 5. "Cape Winelands" festivalu, koji se održava od 14. do 24. marta, biće prikazani i filmovi "Montevideo, Bog te video" Dragana Bjelogrlića i "Sinema komunisto" Mile Turajlić, a ostvarenje "Kako su me ukrali Nemci" uvršteno je u takmičarski program.

Predsednik međunardnog žirija ovog festivala je Vladan Petković.

U Zagrebu će od 25. aprila biti organizovana retrospektiva Radivojevićevih filmova, povodom 50 godina bavljenja filmom ovog autora, a prvi na programu je "Kako su me ukrali Nemci", što će ujedno biti i hravtska premijera tog ostvarenja.

Film "Kako su me ukrali Nemci", inspirisan detinjstvom reditelja, nagrađen je Gran prijem (Velika zlatna mimoza) na 25. Filmskom festivalu u Herceg Novom, a Radivojević je dobio Zlatnu mimozu za režiju.

Zlatna mimoza za najbolju žensku ulogu pripala je Jeleni Ðokić, a za najbolju kameru Radoslavu Vladiću.

Na festivalu "Sinema siti" film je dobio nagradu žirija kritike Fipresci za nabolji film, dok je u Sopotu osvojio nagrade za najbolji scenario i muziku.



Izvor: B92