ЧАРЛСТОН И СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ
 Милослав Самарџић

Екипа и једног и другог филма тврди да су засновани на истинитим догађајима, уз извесна неопходна одступања (''уметничка слобода''), која наводно не утичу на суштину ствари...

Све док се поново није заратило, 1991. године, код нас су масовно снимани ратни филмови. У 99 посто случајева то су били партизански филмови, у којима је бајковито описивана тзв. народноослободилачка борба. Порука са целулоидних трака била је недвосмислена: ''тековине народноослободилачке борбе'' морају се чувати по сваку цену. Фимови, а касније и телевизија, играли су огромну улогу у идеологизацији маса, упоредиву са улогом радија у Хитлеровој Немачкој.
Међутим, чим су избили нови ратови, у којима је требало бранити народ од правих тековина те ''народноослободилачке борбе'', филмска уметност у Србији почиње да производи антиратне филмове. То траје до наших дана, закључно са филмовима ''Свети Георгијје убива аждаху'' и ''Чарлстон за Огњенку'', емитованим на Првом програму Телевизије Србије у оквиру новогодишњег програма.
Оба филма фокусирају се на Први светски рат, с тим што ''Свет Георгије...'' почиње Првим балканским ратом. Радња тече овако: војници из једног села код Шапца масовно се враћају кући као инвалиди. Кад су две године касније ударили Аустроугари, инвалиди остају у селу и постају швалери женама оне друге половине мушкараца, која је била способна и за нови рат. Током Церске битке, војницима у рововима из дана у дан стижу писма о тим швалерацијама и настаје нека врста побуне. Да би смирила војску, Врховна команда наређује да се мобилишу и инвалиди. Тако и они доспевају на фронт и заједно са здравима крећу у један у низу бесмислених јуриша, где гину сви: и здрави, и осакаћени.

Да ли се ту неко договарао или не, тек, ''Чарлстон за Огњенку'' изгледа као наставак ''Светог Георгија...'' Време у овом филму је поратно - после Првог светског рата. У Србији нема довољно мушкараца, па Српкиње крећу у потрагу за странцима. Налазе неког Британца, Чарлстона, око кога се отимају (тако је барем писало у новинама; нисам имао стрепљења да одгледам филм до краја).
Екипа и једног и другог остварења тврди да су засновани на истинитим догађајима, уз извесна неопходна одступања (''уметничка слобода''), која наводно не утичу на суштину ствари. А и да филмске екипе то не кажу, јасно је да филмови утичу на перцепцију догађаја о којима је реч.
Дакле, да ли су описани догађаји у суштини истинити?
Укратко: нису.

Ево зашто.
После свих ратова вођених од 1912. до 1918. године, у Србији није било села са тако великим бројем инвалида, од 50 посто војно способних мушкараца (у овом случају петнаестак). Било је много села - мада не после балканских ратова - са половином погинулих и половином преживелих војника, док је број овде приказаних инвалида далеко од реалног.
Даље, сама структура губитака била је другачија него у отаџбини поменутог Чарлстона. У Британији су наиме страдали готово искључиво војно способни мушкарци, док је у Србији забележен и велики број цивилних жртава, а међу њима и жена.
Овоме су три разлога.

Прво, на окупираним деловима Србије, фелдвебел Јосип Броз и његови другови убијали су све од реда. Нарочито у Мачви, односно у селиме крај Шапца, где је смештена радња ''Светог Георгија...'' Оним женама у Мачви, које су преживеле окупаторска зверства у време Церске битке, главна мисао могла је бити једино како деци и себи сачувати живе главе у збеговима. Мужеви на фронту, пак, бринули су за животе фамилија на окупираним подручјима. Уместо од инвалида, они су страховали да им окупатори не силују жене. Међутим, у филму ни Мачва ни Шабац нису под окупацијом, тако да поштари слободно разносе писма, а војска се враћа да мобилише инвалиде... Грешка је и само смештање радње у време Церске битке, јер је она кратко трајала да би онолико писама уопште могло бити размењено. Сем тога, на Церу није било ровова, нити је, наравно, српска војска икада мобилисала инвалиде.

Друго, српски цивили су масовно одвођени у концентрационе логоре, где су многи оставили кости.

Треће, за разлику од западних војишта, главни узрок смртности у Србији била је епидемија тифуса, која је цивиле косила још и више од како-тако заштићене војске.

Вишак младих жена, односно недостатак младих мушкараца, после Првог светског рата представљао је знатно већи феномен у Западној Европи, него у Србији. Конкретно, у Великој Британији је забележен вишак од три милиона жена, па је потрага Огњенке управо за Чарлстоном велики пех те филмске екипе.
Овај вишак жена у Британији - а тако и у другим западним земљама - донео је далекосежне друштвене промене. Жене су се тада масовно прихватиле мушких послова, а кад су то урадиле, закључиле су да им морају припасти и неке мушке привилегије. Не само да су се избориле за право гласа, већ су преко ноћи дуге викторијанске сукње замениле сукњама које су откривале колена; даље, уведена је шминка, жене су почеле да пуше цигарете на јавним местима, да оснивају своје клубове, итд.

Питање опредељења једног друштва за ратни или антиратни филм, у суштини се своди на питање да ли војска треба да постоји или не. Ратне филмове у комунизму пратили су огромни издаци за војску, док се антиратни филмови у наше доба снимају у сенци уништења српске војске на безброј начина: карикирање кроз тзв. цивилно служење војног рока, скраћивање војног рока толико да нема ко да чува ни магацине муниције и експлозива, расформирање српских армија, пензионисање најискуснијих официра, итд, предуг је списак.

Међутим, проблем је што тако не раде и потенцијални агресори, тј. смањивање војне силе по природи ствари не сме бити једнострано.
Очигледно, требало би наћи неку меру између ратних и антирантних филмова. Србији ту свакако не могу бити узор велике силе, попут Америке, која отприлике на сто ратних сними један филм типа ''Апокалипса данас''. Можда би било најбоље да на овом клизавом терену оријентир филмаџијама буде снимање према заиста истинитим догађајима, па како испадне.

Пренето са...
 

Ma da. Zavera judeo-liberala, masona, komunista, pape, reis ul-uleme, Dalaj Lame i Hromog Dabe!

Аутори Чарлстона тврде да је засновано на истинитом догађају? Ајде, не зајебавај ме.

Све у име Службе!
Више о томе погледати у биогафијама дотичних, друга драгојевића и друга-академика ковачевића...
да су икада радили по Истину и у корист свога народа,не би ни дошли где су сад...

ali dragojevic 

nije mi jasno zasto to i dalje rade. vojska je rasturena. jos jedino crkva ima preko 50% podrske naroda.

Филм је лош, глумци неубедљиви, историјске чињенице искривљене. Порука: Срби су глупи, покварени и ратоборни.

Готаго, не брини. Доћи ће и Црква на ред.

pa i ona je vec duze vreme na redu. malo su se smirili sa milicijom, jer nece imati ko da ih cuva.

nema veze, jednog dana ce mo saznati gde nam je mesto. (to nije mesto gde nas svrstavaju zrikavi reziseri i NVO.)

па Рат се само пренео на друга поља.....филм,интернет,телевизју.......кроз прљаву пропаганду...
каже ми једна девојка(чим се филм појавио у биоскопима):''баш су погодили,какав је срПски народ....'' (као једу цвеће,не разумеју се у класичну музику,гледају попреко јадницу која иде гола по селу...) на тај начин се гаје негативни стереотипи о сопственом народу...а долазе генерације којим ће телевизија бити једини извор информација....
ево ове године снимаће се филм по роману ''топ је био врео'' владимира кецмановића...и најгоре што се дотични сматра за ''национално свесног писца''...
----------о кецмановићу---------------
ЗАБЛУДА ТРЕЋА
О ПАТРИОТСКОМ ОСЕЋАЊУ КЕЦМАНОВИЋА

Полемика која се у медијима одвија поводом романа Владимира Кецмановића „Топ је био врео“, у великој мери потврђује претходно изнету тврдњу. У овом случају у заблуди су и они који истичу како је Кецмановић у свом роману кривотворио историју (јер је наводно релативизовао злочине српске војске над муслиманима у Сарајеву), али и они који су у овом аутору препознали патриотског писца који је својим делом омогућио „да страдање сарајевских Срба добије ширу акустику“. Наравно, у највећој заблуди налазе се они који у жељи да оспоре вредност „Топа“ цитирају речи Ненада Прокића из поменутог разговора у „Политици“, који је, полемишући са Кецмановићем, повезао Републику Српску са Хитлеровом немачком државом, констатујући да је она злочиначка творевина, и истичући: „Али они (Немци) су имали годину нулту, били су поражени, за разлику од нас. А без суочавања с тим нема ништа“. Осим што Прокићева изјава нема упориште у реалности, она такође нема никакве везе са стварношћу у роману Владимира Кецмановића.

Такви разговори само су потврда да у јавној полемици у вези са Кецмановићевим остварењем, која траје безмало месец дана, уопште нема помена о уметности. У том смислу потписник „Топа“ је у праву када каже да је она некњижевне природе, што је само потврда лошег стања на књижевној сцени Србије.

Ипак, много већи проблем је у томе што они који „Топа“ бране, као и они који га нападају, не схватају како је садржај Кецмановићеве књиге лишен било каквог идеолошког оквира. „Топ је био врео“ представља управо илустративни пример како „књижевност пише о ономе што је могло да буде, а не ономе што је било“. А чак и они који баш желе у овом делу да пронађу описе догађаја из Сарајева деведесетих, „опкољеног са брда и блиндираног изнутра“, суочиће се са причом једанаестогодишњег дечака, Србина, из чије перспективе се и описује ратно страдање становника босанскохерцеговачке престонице. Дакле, да би се схватила и стилска и поетичка, али и идејна суштина Кецмановићевог дела, веома важно је приметити да се слике рата из Сарајева посматрају из једне инфантилне перспективе, из угла гледања дечака који је занемео пошто су му родитељи у солитеру погинули од гранате. Таква тачка гледишта аутору је омогућила да на веома упечатљив начин дочара све ужасе рата, и то онако како их доживљавају обичне Сарајлије, које у самим сукобима не учествују, али који су сведоци једног „унутрашњег терора“ у којем ће, како одмиче радња романа, неки добити улоге џелата, а неки улогу жртве.

Међутим, то никако не значи да Кецмановић тенденциозно описује поједине догађаје, или да некоме држи страну, нити да са етичког становишта проговара о рату. Још мање он варира тему колективне одговорности и кривице. Све што Кецмановић жели да учини јесте да направи једну минуциозну студију људи, опише карактере и судбине људи у једном злом и тешком времену, без обзира на то да ли су Срби, Муслимани или Хрвати. Ако ћемо искрено, Муслимани су у роману Владимира Кецмановића чак и позитивнији јунаци, карактеролошки са много више пажње обликовани, много нијансиранији него Срби, који су исцртани као силуете, сведени на егзистенцијално присуство (што је изразито функционално и уметнички упечатљиво, будући да се они ипак налазе у средишту сарајевског пакла). Кроз читав роман провлачи се доброта Хатиџе, комшинице главног јунака која га после погибије његових родитеља прихвата и штити више него сопственог сина, или људскост Муневре, која без обзира на то што има изразите националистичке ставове, до краја помаже српску породицу.

Истина, етнички принцип надвладаће етички у тренутку када Хатиџи гине син, али то и јесте идејна потка романа, то и јесте суштина поруке Кецмановићевог дела, то и јесте основни разлог због чега се, у полемици толико потенциран, мит о сарајевској мултиетничкој идили руши. Ипак, мало ко је и веровао да је он у Сарајеву, пред сукобе, а поготово за време њиховог трајања, уопште и постојао.

Међутим, нерадо се у критици помиње једна чињеница, неопходна за схватање структуре романа, али и његове „идеологије“, која ипак сведочи да Кецмановић није напустио поједине стереотипе о представљању рата у БиХ. Тај моменат сусрећемо приликом описа опсаде Сарајева, о чему Кецмановићев роман једино и говори. Не треба заборавити да главни јунак, када напокон успева да преплива реку и изађе из обруча у којем је трпео „унутрашњи терор“, одлази на брдо где положаје држи српска војска, и из топа пуца на Сарајево. Тај топ је већ био врео, као што указује и наслов романа (због чега се на ту синтагму пред крај дела и мора обратити посебна пажња), из њега се током читаве радње романа и гранатирало Сарајево, па и солитер у којем су погинули дечакови родитељи. Српска војска је у роману Владимира Кецмановића убијала становнике Сарајева, па и Србе. Наравно, тај обрт на крају романа веома је функционалан, уметнички вешто обликован, и он, свакако, не сведочи о српским злочинима (као што, уосталом, Кецмановић током приче не потенцира ни муслиманска, или хрватска злодела), већ указује на то да зло нема, нити је икада имало, ни социјални, ни психолошки, ни културолошки смисао, него је широко и слободно разливено по човековој души (па и дечијој), само чека радикалну животну ситуацију, што рат, дакако, јесте, па да се пробије иза напукле љуске.

У КРИТИЦИ СЕ НЕРАДО ПОМИЊУ ОНИ ЕЛЕМЕНТИ У СТРУКТУРИ РОМАНА „ТОП ЈЕ БИО ВРЕО“ КОЈИ ЈАСНО УКАЗУЈУ ДА ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ НИЈЕ НАПУСТИО ПОЈЕДИНЕ СТЕРЕОТИПЕ О ПРЕДСТАВЉАЊУ РАТА У БИХ

ЗАБЛУДА ЧЕТВРТА
О ВРЕДНОВАЊУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И зато је нејасно због чега заговорници нове политичке коректности у уметности било шта замерају Владимиру Кецмановићу, када је он, имајући у виду идејни слој дела, ближи свом имењаку Арсенијевићу (о чијим се делима и сам похвално изражава), и можда једини сродан сензибилитету својих хрватских колега, него „патриотској литератури“. А још већу забуну изазива одбрана Кецмановића од стране „патриотске јавности“ Србије, када је очигледно да „Топ“ пружа једну деперсонализовану слику рата, без наглашеног етичког вредновања, сведеног на есенцијални егзистенцијализам, заинтересованог на губитак људскости жртве у прљавом сукобу, жртве коју слика изнад њене националне, верске или класне припадности.

ПЕЧАТ

Tja, Pečat...


Gledao sam nesrećni "Čarlston za..." i "Svetog Djordjija" ali umalo nisam digao ruke od oba... Ovaj prvi jedva izdržah do kraja, ali NE zbog idiotske priče i "prekrajanja istorije", već prosto zbog užasne, UŽASNE glume.... A "Sveti G." mi se čini kao prosečno Dragojevićevo "remek"-delo... Sa izuzetkom "Andjela 1", igranje na srpskim stereotipima kao da je okosnica njegove infantilne poetike (sa željom, valjda, da se baš komentari tipa "baš je pogodio" izmame od gledalaca). Ako se jadna "Sela" još i mogu gledati kao anti-ratni film, ovo glupiranje sa I svetskim ratom je budalaština lišena makar rudimentarne postmoderne ironije. A sa malo ironije, mogao je to biti okej film. Avaj, za istu treba inteligencije, a ista se ne kupuje za novce...

e calston za ognjeku sniman po istorijskim dogadjajima pa ja da se trudim da mi film bude sto gluplji nebi uspeo ono da napravim ma daj glupost.
1. glumci glume ocajno bolje da su mene zvali.
2. prica glupa do zla boga.
3. ako je to istorija ja sam stariji brat marka kraljvica