Младен Медић
СЛОВАЧКА, И СРБИЈА…
 
Возили смо се аутобусом Кошице – Прешов. Милош Франко, Павел Демјанич и ја смо кренули на камповање у планине источне Словачке.

Пошто смо изашли на аутобуској станици и пропешачили кроз неко село, Милошу локални дрвосеча објашњава да до планинарске колибе има 5-6 километара пентрања. Пут је асфалтиран а на околним стаблима су исцртани знаци који указују на пређено растојање. Ипак, равничару са вишком килограма какав сам ја није лако држити корак с десетак година млађим студентима, усто рођеним на сличном терену. Терам даље. У ушима зуји од промене притиска, а редак и оштар ваздух ме опија и прочишћава. Почиње да киши али срећом недалеко, полегао по земљи, видимо дрвени кров – све што је остало од колибе коју су користили путници, планинари и дрвосече.

– Колико ли ћемо бити овде? – питам себе, а и сапутнике.
– Рачунам, још око пола године – оглашава се Милош Франко.
– Шта рече?! – па схватам да Словаци за сат кажу ‘‘година’‘.

Требало нам је око два часа да стигнемо до врха. Имао сам убедљиво највећи ранац, натрпан стварима за седмодневни боравак у страној земљи.
Стигавши до врха, нисмо били сигурни куда даље. Срећом, наилазимо на још једног радника који виљушкаром премеће балване. Брђанин зарастао у плаву браду објашњава нам како коначно стићи на одредиште.

И, ето нас: насред пропланка пободен јарбол од десетак метара са словачком заставом, колиба на ивици ливаде излепљена заставицама и распоредом дневних и ноћних дежурстава. У њој је само један момак – висок, плав и јак, остављен да чува логор и одржава ватру. Струје и текуће воде нема. На купање се може на оближњи извор, а ту је и пољски ВЦ, храна из конзерве. Али ту су пушке и пиштољи за пејнтбол – добра припрема за оно право.

Нас тројица, као гости, смештамо се на спрату колибе, домаћини остају у шаторима. Док пресвлачим мокру одећу постајем свестан опојне смеше мириса свеже обрађеног дрвета и дима из пећи у приземљу. Нешто слично смо све ређе у прилици да осетимо, будући да и то припада неким исконскијим, дивљачнијим и неиспошћеним временима и просторима – сувише јак доживљај за нашу просенулу осећајност.

Милош и Павел су љубазни, али разговор с њима тече испрекидано јер мешамо српски, словачки и енглески. Наравно причамо о Србима, Словацима, циганима, либералима, окупацији у којој живимо, итд.
– Код нас на камповања долазе родољуби из Пољске, Украјине, Чешке – вели Зузу Сакмарова, из Кошица. Иначе, 1999 беше тамо организовала просрпске демонстрације, да би се потом три године парничила са демократским, ‘‘еуропским’‘ властима, не би ли избегла затворску казну од осам година. Уопште, људи са којима сам се упознао у Словачкој имали су мање или више посла са полицијом због своје ‘‘политичке некоректности’‘.

То важи и за главнину кампера који су пристигли негде око осам увече. Углавном су то двадесетогодишњаци који нису служили војску нити ће је служити, пошто и код њих то чине професионалци на ко зна чијем платном списку. Ипак, момци се труде да бар донекле надокнаде пропуштено, како их догађаји не би затекли потпуно неспремне, неорганизоване, и неповезане.
Предводи их Радо – весељак, нешто старији од мене и незгодан кад неко неће да слуша. У то сам се уверио на вечерњем постројавању, након чишћења опреме. Сви чланови организације, њих петнаестак, стајаху тада постројени крај јарбола. Дежурни за тај дан беше одредио дужности за сутра, па се обратио другоме у строју:

– Мартине, данас ниси радио како треба.
– Не слажем се с тим.
– Занемаривао си наређења. Избегавао си дужности и, што је најгоре, други су морали радити више да надокнаде твоје пропусте. Зато те ујутру чекају додатне вежбе и трчање а ноћас ћеш сам стражарити, тако да ћеш имати довољно времена да размислиш о својим поступцима.
– Не, не. То не може, не допуштам. Слажем се са овим првим, али не прихватам ово друго! Уосталом, ко си ти да доносиш такве одлуке?
– Ја сам дежурни одреда и одговоран за његову безбедност. Ако имаш проблема с тиме, у колиби имамо боксерске рукавице, да то решимо како доликује.
Тада се из врсте издвојио Радо и пришао бунџији:
– Морам ли да те лемам, да ти изменим лични опис?!
У тренутку, Мартин се повлачи:
– Не мораш.
– Јел све у реду?! Да ли се разумемо?!
– Све је у реду. Прихватам казну.

Те ноћи, кад сам изашао да мокрим, Мартина сам затекао на улазу у колибу, с батеријском лампом у руци.

Има, наиме, у Раду нечег суровог, земљаног, и крвавог. Ипак је ово тле која је дало и хајдука Јураја Јаношика. Следећег дана Радо нас је колима одвезао у Кошице, користећи сваку прилику да улети у маказе. Од страха сам се само смејао, потом наставио обилазак Словачке држећи се замкова, ресторана и музеја.

Тако је код њих, а код нас већ мало другачије. Од два покушаја да нешто слично организујемо у Србији, први беше пропао због недостатка воље, други због ‘‘логистике’‘.

Наиме, у лето 2008. на бројним нашим састанчењима у Београду испоставило се да их је много који би да дају савете, кола, шаторе за камп, бензин, лекове – али кад смо дошли до самог учешћа, осим четворице, петорице, сви се умудрише гледајући кроз прозоре или себи у прсте. Једноставно, недостајало је спремности да се пређе та танка црта која раздваја салонске од правих бунтовника. Већина присутних није желела да иде јер су их код куће чекали незавршени послови, неплаћени кредити, неположени испити и питање ‘‘Што се ти увек правиш паметан?’‘

С друге стране, нико није желео да испадне мањи родољуб па су једва дочекали да се тај састанак заврши. Тако смо и пали, седећи на бар две столице.

Затим је, 2010, човек који нам је од срца понудио своје имање, да на њему организујемо двонедељно окупљање, морао одустати, притиснут од жене и ћерки које су му замериле да је под старе дане пошашавио – при том и њих довевши у неприлику да страхују од полиције.

Очито, наша осећања за правду и кривду, и потреба за слободом, устукнули су пред суровом ‘‘реалношћу’‘ ‘‘високог неба и тврде земље’‘. Показало се да нам недостаје самопрегора будући да бисмо хтели револуционарну промену стварности, али без угрожавања запослења, пензија, социјалног и здравственог осигурања, викендица на Копаонику, летовања у Бодруму, кредитних картица, кабловске ТВ, одласка на забаве и роштиље – и, надасве, без одласка у затвор…

Но, тек када тај сукоб у себи будемо како-тако разрешили можемо очекивати да ће нас наши душмани почети, бар донекле, да уважавају.

http://www.srpskilist.net/svedocenja/slovacka-i-srbija

---

Професор из Оџака, Младен Медић је аутор приче ''Пет дана''