za mene je svetac čovjek(zaboravio sam ime) koji je u nacističkom logoru se dobrovoljno javio da ide u smrt umjesto drugog čovjeka.taj drugi čovjek je imao obitelj a ovaj nije.Ne treba nikakva veća svetost osim ljubavi za brata čovjeka.

Procitacu navedeno, a u medjuvremenu (a opet je u skladu sa celim diskursom koji na ovom delu foruma imamo) - ko zna da je on proklamovan od strane Boga? Zasto uvek tako olaki odgovori na ozbiljna pitanja? Neko je relevantan da prepozna da je njega Bog "unapredio"? Nekome se Bog javio i rekao "Taj i taj je "unapredjen""?

I pored doze ironije u mom postu, nadam se da razumes sustinu o kojoj ja govorim.

Паааа, мени је логично да канонизацију врши Црква Христова, јер не видим да људи који ни не знају шта значи реч Свет или светост ( и које светост ни најмање не занима) могу да процењују да ли је нека личност ,,достојна'' да се канонизује или не.
Не мислим овим да потцењујем мишљење људи који нису верници, али појам светости се често неправилно схвата, тако да по критеријумима које овај појам има код појединих људи, светост може да постане антропоцентрична категорија, док је у православљу она искључиво теоцентрична, односно то је дар Божији. Наравно, да људи, који нису у Цркви Христовој, могу да имају своје мишљење о ,,светости'' и да се не слажу са оним што Црква подразумева под тим појмом, али управо у самом садржају овог појма крије се објашњење да светост не зависи од човекових дела, врлина, заслуга, већ је дар Божији.

Црква је једно богочовечанско тело, којој је глава Господ Исус Христос, који јој је и дао дар Духа Светог, па је самим тим и компетентна да канонизује, јавно објављује оно што је Бог већ потврдио. Цркву је од самог њеног настанка водио Дух Свети, тако да је ваљда и логично да Црква и дан данас  обзнањује оне које је Дух Свети изобилно обдарио.
Већ сам напоменуо да посебних услова за канонизацију нема, али се сматра да су свети они који су се Богу уподобили, који су живели по Његовој вољи, дакле врлинским животом (пуни љубави, милосрђа, смирени, трпељиви, кротки...), да су током живота чинили чудесна дела, да су пострадали за веру у Христа Спаситеља, а после смрти да су им мошти остале нетрулежне , да су точиле миро, да се из моштију шири миомирис, да су се над њиховим моштима, силом Духа Светог, дешавала исцељења...
Па ако их Бог обдари овим даровима на добробит свих људи, зар није онда логично да им Црква укаже поштовање, а поштујући њих, ми поштујемо Бога који је диван у њима, који их је и обдарио светошћу.
У Новом завету Господ Исус Христос каже:

Ко вас прима, Мене прима; а ко прима Мене, прима Онога који Ме је послао. (Матеј 10,40)
Ко вас слуша, Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче; а ко се одриче Мене, одриче се Онога који је Мене послао. (Лука 10,16)

А ове речи Господње говоре о поштовању према онима који преносе Реч Божију.

Да напоменем, светост није нешто што се односи на појединце, сви су призвани на светост, јер циљ хришћанства је обожење, улажење у најтешњу заједницу са Богом, да почнемо да постојимо на начин Христов.
Кад кажем Христов начин, мислим на сједињење Бога и човека.