ПДВ је игра шуге у којој “најшугавији” испадне “крајњи корисник”, тј. народ.
Он заправо једини и плаћа тај суманути, лажно именован порез.

Сви остали ПДВ приваљују другоме. Народ нема коме да га привали.

ПДВ је један у низу политичарских апсурда, лажи и безобразлука.
ПДВ је званично представљен као ПОРЕЗ НА ДОДАТУ ВРЕДНОСТ, дакле порез који би требало да плате они који производећи, вршећи услуге и тргујући на тим својим пословима зарађују.
Са којим правом онда ти привредни субјекти тај свој порез, ту своју обавезу приваљују другоме?
У кривичном праву такве се ствари сврставају у преваре.

Да скратим: Свако ко било шта продаје и испоставља рачуне типа 100 динара плус ПДВ је преварант и утајивач пореза.
Ту општу превару и исто такво утајивање је, нажалост, омогућила ова назови држава, којој су на челу петооктобарски пучисти и преваранти.

И још нешто: економисти, иначе, ПДВ, уз наплату царина и акциза, а без обзира на његову званичну функцију и име, сврставају у порезе на потрошњу. 

Па ко је ту луд, а ко се прави луд?
И у чију корист, а на чију штету је смишљена и уведена та ПДВ превара?
На штету народа сигурно.

У овој распад-држави новац од пореза на добит у креирању државног буџета учествује са само 3 посто.
Новац од преварантског ПДВ, заједно са новцем од царина, које се не плаћају коректно, и са акцизама, учествује са преко 40 посто.
Следећи за креирање буџета битан порез је порез на рад, који такође учестгвује са преко 40 посто.
Тај иначе енормно висок порез иде на штету послодаваца, а још више радника и, уопште, запослених и плус стимулише “плаћање на црно”, односно “сиву економију”.

Све су то чари петооктобарским пучем уведеног “либералног капитализма”, читај: легализованог разбојништва.