Aleksejev: Veto Rusije ako resenje ne bude kompromisno
RTS - Ponedeljak, Decembar 04, 2006 18:29
aleksejev12Ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Aleksejev izjavio je da æe Rusija ulo¾iti veto ako predlog re¹enja za buduæi status Kosova ne bude prihvatljiv i za Beograd i za Pri¹tinu.
'Moram da ka¾em da se u potpunosti pridr¾avamo na¹ih stavova u odnosu na re¹avanje kosovskog pitanja.
U sluèaju da re¹enje za status ne bude prihvatljivo za obe strane, i za Beograd i za Pri¹tinu, ruska strana æe iskoristiti svoje pravo veta', rekao je Aleksejev za televiziju B92.
On je kritikovao ocenu specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija da je 'glupost' oèekivati da se se mo¾e postiæi kompromisno re¹enje za Kosovo navodeæi da je 'naivno' da se na osnovu jednog sastanka od dva sata, kakvi su bili pregovori Beograda i Pri¹tine, iznosi zakljuèak da su pregovori o statusu Kosova neuspe¹ni.
'Na osnovu tog dogaðaja iznositi zakljuèak da su poku¹aji za dogovor neuspe¹ni, u najmanju ruku je naivno. Èini mi se da je izmi¹ljena dosta originalna metoda razgovora, kada se rezultat razgovora iznosi pre njihovog poèetka.
Smatram da mora da se odrekne te tehnologije i treba da se poène ozbiljan posao', kazao je on.
Aleksejev je istakao da re¹avanje kosovskog pitanja mora da bude u skladu sa meðunarodnim pravom, sa principima evropske bezbednosti i sa Rezolucijom 1244 i dodao da je sa time upoznat i premijer Kosova Agim Èeku tokom boravka u Moskvi.
Prema njegovim reèima Èekuova poseta Rusiji nije ni po nivou kontakata, sagovornika ni po detaljima protokola bila zvanièna poseta nekog zvaniènika,ali tokom nje su se vodile ozbiljne konsultacije i razmenjena mi¹ljenja o procesu re¹avanja statusa kosovskog pitanja.
'Za nas je bilo veoma va¾no da èujemo iz prve ruke ono ¹to se de¹ava u procesu re¹avanja kosovskog pitanja i da direktno iznesemo stav Rusije.Ubeðen sam da su u tom smislu ove konsultacije bile korisne', istakao je Aleksejev.
« Poslednja izmena: 06. Dec 2006, 11:03:34 od vlado85 »
Marselo Koen, strucnjak za medjunarodno pravo za „Politiku”
Bez saglasnosti Srbije nema nezavisnosti
Dok god se Beograd poziva na suverenitet, stvar je veoma teska s pravne tacke glediste za one koji bi zeleli nezavisno Kosovo
Vladimir Radomirovic [objavljeno: 03.12.2006.]
INTERVJU
Argentinac Marselo Koen profesor je medjunarodnog prava na Institutu za medjunarodne studije u Zenevi. Jedan je od vodecih strucnjaka u Evropi za teritorijalna pitanja, a osim teorijom bavi se i praksom – pred Medjunarodnim sudom pravde u Hagu savetnik je nekoliko drzava: Malezije u sporu sa Singapurom, Kostarike protiv Nikaragve i Argentine protiv Urugvaja. Bio je jedan od strucnjaka koji su pred ovim sudom Ujedinjenih nacija dali misljenje o tome da li Izrael gradnjom zida na palestinskim teritorijama krsi medjunarodno pravo. Pre nekoliko meseci „Kembridz juniversiti pres” objavio je knjigu „Secesija: Perspektive medjunarodnog prava”, koje je Koen urednik. Knjiga je dobila odlicne kritike i u Evropi i u Sjedinjenim Drzavama.
• Da li Kosovo, po medjunarodnom pravu, na primer odlukom Saveta bezbednosti, moze da postane nezavisna drzava?
– Ni Savet bezbednosti ne moze da nametne Srbiji nezavisnost Kosova. Savet bezbednosti ne moze na svoju ruku da odluci da otkine deo teritorije jedne drzave. To je jedna stvar, koju mozemo kasnije da razradimo. Druga je da li se, prema medjunarodnom pravu, princip samoopredeljenja moze primeniti na stanovnistvo Kosova. Moj odgovor je „ne”. To su dve glavne tacke sa pozicije medjunarodnog prava. Zato je uostalom tako veliki pritisak na Srbiju da prihvati nezavisnost Kosova. Jer, ako jedna drzava pristane na komadanje svoje teritorije, onda nema problema sa pravne tacke gledista. Ali, ako drzava to ne prihvati, onda nema pravnog osnova za primenu samoopredeljenja, za koje sam rekao da nije primenjivo u okviru postojecih drzava.
U ovom trenutku, niko ne prihvata da je stanovnistvo Kosova „narod”. Jedina grupa ljudi koja moze da ima pravo na samoopredeljenje je narod. Govorimo o narodu ne u socioloskom smislu, vec u pravnom. Tako da je glavni problem u medjunarodnom pravu to sta je narod. Ali, nema prihvatanja da je stanovnistvo Kosova samo po sebi poseban narod.
• Vratimo se na prvu tacku, o Savetu bezbednosti. Sve clanice Kontakt grupe kazu da bi resenje moralo da prodje kroz Savet bezbednosti.
– Naravno, to je u skladu sa rezolucijom 1244. Savet bezbednosti treba da odluci o ukidanju sadasnje medjunarodne administracije na Kosovu. Ali, poenta je da li Savet bezbednosti moze da odluci sta god hoce i da to bude konacno resenje. Moj odgovor je „ne”, jer Savet bezbednosti mora da postuje medjunarodno pravo. Clanice Ujedinjenih nacija nisu Savetu bezbednosti dale moc da resava teritorijalne sporove ili sudbinu teritorija koje pripadaju drzavama-clanicama. Jer, nema sumnje da je Kosovo danas deo Srbije. Dacu vam jedan vazan primer. Secate se kad je Irak nelegalno anektirao Kuvajt? Posle rata u Persijskom zalivu, Savet bezbednosti je odlucio da primeni demarkaciju granice izmedju Kuvajta i Iraka. U rezoluciji Saveta bezbednosti jasno je navedeno da je Irak prihvatio tu demarkaciju. Cak i za demarkaciju postojece granice bilo je neophodno da drzava prihvati tu odluku. Tako da je narocito u slucaju Kosova potrebna saglasnost drzave koja je u pitanju. Ne mozete da odlucite da ta teritorija vise ne pripada Srbiji bez pristanka Srbije.
• A sta je sa argumentom da je slucaj Kosova jedinstven, da ima previse osobina koje ne postoje nigde drugde u svetu?
To je uvek argument kad treba da objasnite nesto sto je sasvim suprotno pravilima. Kazete: „Ovo je veoma posebna situacija. Ubuduce cemo postovati pravo, ali samo u ovom slucaju, samo zbog ovih posebnih okolnosti necemo”. To su samo izgovori. Koje su to posebne okolnosti? Cinjenica da je albansko stanovnistvo proganjano, da je bilo zlocina protiv covecnosti koje neki nazivaju i genocidom, da je sada tu administracija UN, da 90 odsto stanovnistva trazi nezavisnost? Nezavisnost nije nacin kojim se resavaju ove cinjenice. Naprotiv, treba obezbediti ucesce manjina i postovanje ljudskih prava unutar drzave, kazniti pojedince odgovorne za pocinjene zlocine, a ne razbijati postojece drzave i kolektivno kaznjavati ceo narod. Neke svetske politicke vodje ne shvataju da ohrabrivanjem nezavisnosti Kosova salju strasnu poruku separatistickim pokretima u svetu: „Ako je politicka situacija na vasoj teritoriji losa, imate priliku da dobijete ono sto zelite”. Mozete naci mnogo drzava na svetu u kojima manjina cini vecinu na nekom delu teritorije te drzave. Ali, to nije razlog da joj se da pravo na samoopredeljenje i da se napravi nova drzava. To je politicki pritisak koji SAD vrse na vasu vladu.
• Rekli ste da Albanci na Kosovu nemaju pravo na samoopredeljenje. Zasto?
– Opsta ideja u savremenom medjunarodnom pravu jeste da tamo gde je jedna drzava zivi jedan narod. Princip samoopredeljenja u sustini bio je primenjivan u kontekstu dekolonizacije. U tom slucaju, teritorije nisu bile pod suverenitetom kolonijalnih sila, vec su te sile samo upravljale njima. Naravno, ne moze se uporedjivati teritorija Kosova sa teritorijom Nigerije, na primer. To je sasvim drugacije. Ujedinjene nacije su priznale narode na tim teritorijama koji imaju pravo na samoopredeljenje. Ali, u slucaju separatistickih pokreta u okviru jedne drzave ili drzava, medjunarodno pravo ne priznaje da je deo naroda u jednoj drzavi i sam narod. Sem ako drzava koja je u pitanju to ne uradi sama, kao sto je to bio slucaj u nekadasnjoj SFRJ, sa ustavom iz 1974. godine. Tako je bilo i u Sovjetskom Savezu, pa su socijalisticke republike imale pravo da se odvoje.
• Ali, sta ce se desiti ako vlada u Pristini samostalno proglasi nezavisnost?
– Proglasenje nezavisnosti ne bi bilo legalno. Ono bi bilo suprotno rezoluciji Saveta bezbednosti i ta deklaracija bi bila nistava.
• A ako, bez obzira na nezakonitost, SAD i druge drzave priznaju tu nezavisnost?
– To se moze proglasiti aktom kojim se krsi medjunarodno pravo. Ako nezavisnost priznaju SAD i druge zemlje, jasno je da biste imali teskoce da pred Savetom bezbednosti UN podnesete predlog rezolucije o tome. Ali, pitanje ce ostati otvoreno. Ako Srbija ne odustane od svog suvereniteta, to pitanje ostaje otvoreno. To je situacija za koju cak ni Sjedinjene Drzave ne bi htele da se dogodi. To bi bilo veoma, veoma problematicno, a medjunarodna zajednica bi se na tom pitanju podelila. Bilo bi drzava koje ne bi htele da priznaju svrseni cin. Neke drzave bi priznale nezavisno Kosovo, druge ne bi i to ne bi bio najbolji scenario ni za koga.
• Kakav bi uticaj takva eventualna odluka imala na slicne sukobe sirom sveta?
– Lista je predugacka. Tu su Rusija i Cecenija, Kina i Tibet, Kanada i Kvebek, mnogo slucajeva u Evropi, Aziji, Africi i u Pacifiku.
• Da li bi to bio podsticaj stanovnistvu slicnih teritorija u svetu da se bori za nezavisnost?
– Naravno da bi ohrabrilo secesionisticke pokrete sirom sveta, jer bi oni rekli „Zasto Kosovo moze, a mi ne?”. Sve drzave su svesne toga i zato one pokusavaju da Srbiji nametnu da prihvati nezavisnost. Jer, ako ona prihvati, stvar je resena. Dok god se Srbija poziva na suverenitet, stvar je veoma teska s pravne tacke glediste za one koji bi zeleli nezavisno Kosovo.
• Sta Srbija moze da uradi protiv drzava koje bi priznale nezavisnost Kosova?
To je veoma komplikovano. Postoji Medjunarodni sud pravde pred kojim mozete da tuzite drzave. Ali, ako se vase pitanje odnosi na SAD ne postoji mogucnost da Srbija tuzi tu zemlju pred ovim sudom, jer Vasington ne prihvata njegovu nadleznost. Ali, ta mogucnost postoji kad su u pitanju druge zemlje, koje prihvataju jurisdikciju. To bi bila jedna stvar. Medju drugim merama moze biti prekid diplomatskih odnosa sa tim drzavama. Ja samo govorim o pravnim mogucnostima, ne ulazim u politiku.
Pristalice nezavisnosti veruju da je njihova sansa britansko predsedavanje Savetom bezbednosti u martu 2007.
Biljana Mitrinovic [objavljeno: 03.12.2006.]
Vojnik Kfora ispred manastira Gracanice (Foto L. Vuletic) Spomenik Skenderbegu u centru Pristine (Foto Fonet)
U administracijama zemalja koje se zalazu da Kosovo i Metohija dobiju nezavisnost, poslednjih nedelja vlada konfuzija, kako po pitanju buduceg statusa srpske pokrajine, tako i po pitanju nacina na koji bi se ta odluka donela. „Politika” saznaje u diplomatskim krugovima zemalja clanica Kontakt grupe da je prilicno izvesno da ce rok do koga specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Marti Ahtisari treba da podnese svoj predlog statusa biti ponovo pomeren. Uprkos nekim zahtevima da to bude dan posle parlamentarnih izbora u Srbiji, sada diplomate vise nisu sigurne da bi i sest meseci bilo dovoljno za postizanje saglasnosti u vezi sa kosovskim problemom.
Nekoliko faktora uticalo je na posustajanje zapadne odlucnosti da se kosovski status resi kako je prvobitno najavljivano – do novembra, potom do kraja ove godine, a sada vec ni prolece 2007. ne izgleda realno. Posle najave Rusije da ce u Savetu bezbednosti UN, ako treba, upotrebiti i veto kako bi sprecila nametanje resenja, postalo je vidljivo i nejedinstvo u EU po pitanju nezavisnosti. Prvo na poslednjem sastanku Kontakt grupe, da bi se potom, na sastanku sefova diplomatija clanica EU, Spanija i Rumunija pridruzile zemljama koje se odlucno protive nezavisnosti Kosmeta.
U javnosti su tada pocele spekulacije da ce se primeniti „plan B”, koji podrazumeva bilateralno priznavanje Kosova mimo okvira koji bi obezbedile UN. U diplomatskim krugovima se moglo cuti da bi posle ruskog januarskog predsedavanja SB i slovackog u februaru (drzave koje su protiv nametanja resenja), britansko predsedavanje u martu (Velika Britanija se zalaze za uslovnu nezavisnost ili ograniceni suverenitet Kosova) bilo pravo vreme da se Rezolucija 1244 iz 1999. godine zameni novom u kojoj bi, kako bi se izbeglo protivljenje clanica, rec nezavisnost bila izbegnuta.
Medjutim, komesar za prosirenje EU Oli Ren tada je izjavio da resenje statusa Kosova mora biti „brzo, i politicki i pravno jasno”. Potom je ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Aleksejev sredinom proslog meseca rekao za „Politiku” da i Rusija u potpunosti podrzava politicki i pravno jasan status, „kako bi se izbegla razlicita tumacenja koja bi mogla biti preneta i na ostala krizna svetska podrucja”.
Procenjujuci da je posle ruskog protivljenja datum utvrdjivanja statusa Kosova „sve udaljeniji”, britanski strucnjak za Balkan Tim DZuda pre nedelju dana je konstatovao da se „sada ne moze reci da je donosenje nove rezolucije u martu u SB gotova stvar”.
DZuda zakljucuje da „za sada nijedna zemlja ne zeli da prizna nezavisno Kosovo mimo okvira koji bi pruzila rezolucija UN, a ako se donosenje rezolucije oduzi – onda nema plana B”. Cak i francuska vlada, koja je bila tvrda povodom Kosova i jos tvrdja povodom srpskog prisustva u Partnerstvu za mir i potpisivanja pregovora o stabilizaciji i asocijaciji sa EU, kako „Politika” saznaje, pre nekoliko dana se izjasnila da u ovom trenutku „nema govora o resenju van UN”.
U diplomatskim krugovima EU i UN trenutno se ponovo pretresaju pitanja u vezi sa statusom Kosmeta, za koja se pretpostavljalo da su „gotova stvar”, a diplomatski izvori najavljuju da su sanse da se do kraja marta postigne konsenzus – sve neizvesnije.
Osim sto je usvajanje rezolucije u SB dovedeno u pitanje u roku u kome je najavljivano, sve je vece pitanje da li bi iz te rezolucije uopste proisteklo priznanje nezavisnosti Kosova. Evropske diplomate koje se bave kosovskim problemom ocekuju da ce proci nekoliko meseci izmedju nove rezolucije i datuma utvrdjivanja statusa i da su trenutno na sceni sporenja oko duzine tog prelaznog perioda. Kao posledica u proteklih mesec dana krenule su spekulacije da bi najbezbolnije resenje bilo da se u tom prelaznom periodu dozvoli zemljama koje to zele da priznaju Kosovo kao nezavisnu drzavu.
Srpski odgovor na takav scenario je jasan. Posle usvajanja novog Ustava, premijer Vojislav Kostunica je upozorio da bi sa stanovista medjunarodnog prava bilo apsolutno neprihvatljivo da clanice Nato (koji je krseci medjunarodno pravo bombardovao Srbiju), odluce da ga ponovo prekrse tako sto bi izvan SB jednostrano priznale deo teritorije na kojoj Srbija prema vazecim rezolucijama i aktima UN, bez obzira na to sto nema vojsku, ima suverenitet. Eksperti za medjunarodno pravo saglasni su da bi to bilo krsenje Povelje UN o teritorijalnom integritetu i suverenitetu drzava i da bi ohrabrilo sve secesionisticke pokrete u svetu, koji bi radikalizacijom sukoba internacionalizovali svoje pitanje zahtevajuci primenjivanje istog principa otcepljenja.
Bilateralna priznanja bila bi politicka a ne pravna odluka, i u Beogradu i jos nekim prestonicama preovladjuje uverenje da bi takav potez predstavljao poraz UN i prekompoziciju opstevazecih medjunarodnih principa.
I u americkoj administraciji je doslo do izvesnog preokreta u tvrdom stavu prema kosovskom pitanju. Poznavalac americke politike Obrad Kesic objasnjava da je do ponovnog razmatranja svih varijanti resenja kosovskog pitanja doslo posle javnog priznanja americkog predsednika da se SAD suocavaju sa ogromnim problemima u Iraku i da strategija mora da se menja. „U Kongresu je doslo da naglih promena. Republikanci su konstantno izlozeni politickim napadima demokrata i oni ce postajati sve intenzivniji. To obuhvata i Srbiju. Odluka o pozivu Srbiji u Partnerstvo za mir pokazuje da je doslo do promene odnosa snaga u samom Stejt departmentu”.
Kesic objasnjava da je struja najzescih zagovornika nametanja nezavisnosti Kosova u Stejt departmentu izgubila u polemici oko „Partnerstva za mir” i da se taj raskol reflektuje i na druga pitanja vezana za Srbiju u Beloj kuci i Savetu za nacionalnu bezbednost. „Tek sada ulazimo u fazu u kojoj ne moze sa sigurnoscu da se predvidi sta ce da se desi”.
ZIVOJIN RAKOCEVIC Glavni urednik mesecnika „Glas juga” i KiM radija iz Caglavice [objavljeno: 03.12.2006.]
„Dragi gradjani Kosova i Metohije, uspeli smo da za ovu godinu za vase probleme izdvojimo milijardu evra. Za rad sa vasom decom zainteresovani su i stimulisani najbolji nastavnici. Pomoci cemo da demokratiju i slobodu sami osvojite”, porucio je na Vidovdan ispred Gracanice premijer Vojislav Kostunica, pa ponovio nakon usvajanja novog Ustava Srbije. S druge strane, kosovski premijer Agim Ceku krenuo je, ovih dana, sa policijskom sluzbom, medjunarodnim snagama i licno da oduzima 500.000 dugih cevi koje spavaju u domovima najmladjeg i najnezaposlenijeg stanovnistva u Evropi, otisao u Beograd i rekao: „Spreman sam da podelim odgovornost i suverenitet sa svima koji nam mogu pomoci, a pre svih to moze i mora uciniti Beograd”.
Podrazumeva se da ove reci i dela pripadaju balkanskoj politickoj utopiji i da se nista od ovoga nije dogodilo. Integracija ili podela odgovornosti je prokazena rec na balkanskom nivou i jednako nam je neprirodna kao i ljubav koju smo do pre dvadesetak godina imali jedni prema drugima.
Dugi, strpljivi pomaci i rad, ukljucenost osvezene lokalne zajednice, definisanje njenih osnovnih zivotnih potreba, planiranje njenog dugorocnog napretka i medjuzavisnost kao osnovni termin razvoja i medjunarodne politike, jednako se ne uklapaju u beogradsko i kosovsko vidjenje problema. U takvom odnosu snaga, velike sile sa vojnim i civilnim prisustvom na terenu podrzace onoga ko je brutalniji ili onoga cije nacionalno gorivo jos nadomesta osnovne potrebe – struju, vodu, normalno lecenje i cak slobodno kretanje u krajevima poznatim po herojima iz „oslobodilackog rata”. Medjunarodna zajednica podrzava onih pola miliona pusaka sakrivenih po tavanima, bracnim kaucima, musafirskim sobama, jer se zna da ih niko ne moze kontrolisati. Podrzace ih i zbog toga sto Beograd nije napravio sistem koji revolucionarno raskida sa prosloscu i uspostavlja odnos sa svakim gradjaninom, nezavisno od toga da li je u proteklom periodu imao dobar ili los odnos prema drzavi.
Beogradski politicari se ispovedaju i kao mantre izgovaraju misljenja Dobrice Cosica i Latinke Perovic: za njih je prva jeres mogucnost zivota kosovskih Albanaca u nekoj vrsti zajednice sa drzavom Srbijom i njihova ukljucenost u srbijanski politicki zivot, i zato su Cosiceva duhovna deca resila da podele teritoriju i oglase trijumf. U Latinkinoj ispovedaonici jasno odricu mogucnost opstanka Kosova u Srbiji. Naizgled paradoksalno, kao osnovni proizvod ove dve koncepcije pojavljuje se stav Srpske radikalne stranke da Albanac moze biti cak i premijer u Srba. Radikali su u ovom zapletu zapravo zaduzeni da uniste svaku mogucnost integracija i njima je, kao i do sada, namenjena uloga upropastitelja bilo kakve integracije ili suzivota sa Albancima.
Opravdanje da Srbija nema ekonomske snage za integrativne procese je samo refleks demokratske bede i opsteg nedostatka potencijala, jer da je takvo vidjenje preovladalo, recimo 1918. godine, ondasnjoj vlasti bila bi prevelika i Sumadija, uz amputiranje nekih njenih rubnih i „nedovoljno srpskih” delova.
Za pocetak, deo medjunarodne zajednice koji je gledao, a ponekad i pomagao nase samoubilacke separatizme, pocinje da ostri olovku i da nam pise, dopisuje i nudi zajednicki udzbenik istorije. Iz te obavezne uslov–knjige formiracemo nove stavove, podele a izgleda i neku novu formu zajednickog zivota. Na kraju, razumna integracija ili ostavljanje mogucnosti da Albanci preko razvijene demokratije u Beogradu ostvare sve one zivotne potrebe koje im nedostaju obaveze su drzave Srbije, kao sto je njena prva obaveza da istovremeno stiti prava Srba i sopstveni identitet.
Status juzne srpske pokrajine mogao bi da bude kombinacija statusa jedne oblasti u Italiji i arhipelaga koji pripada Finskoj
V. Radomirovic [objavljeno: 03.12.2006.]
Trebalo nam je vremena, ali smo na kraju ipak naucili kako da se ponasamo sa stanovnistvom Severne Irske”, rekao je nedavno jedan britanski oficir koji je nekoliko godina vojnickog staza proveo u ovom nemirnom delu Ujedinjenog Kraljevstva. To vreme trajalo je gotovo trideset godina, a u sukobima gradjana sa vojskom, u malim ratovima katolika i protestanata i u medjusobnim borbama raznih frakcija stradalo je oko tri hiljade ljudi. Primirje je postignuto tek krajem proslog veka, posto su vlade u Londonu i Dablinu nasle zajednicki jezik.
Britanci su na demonstrante koji su trazili ujedinjenje za Irskom najpre krenuli vojnom silom, pa su tako na „Krvavu nedelju”, 30. januara 1972, pripadnici elitnog padobranskog puka pobili 26 ljudi. Ucesnici protesta bili su nenaoruzani, medju mrtvima je bilo i maloletnih, a petoro katolika ubijeno je s ledja. Ovaj masakr samo je doprineo da se jos vise nezadovoljnih ljudi ukljuci u teroristicku Irsku republikansku armiju (IRA) i da se nasilje nastavi jos godinama. Postepeno, Britanci su menjali taktiku, sve vise se oslanjajuci na dobar policijski i bezbednosni rad. Tek u poslednjim godinama proslog veka uspeli su da smire Severnu Irsku.
Situacija moze da podseti na ono sto je Srbija, odnosno Jugoslavija, pokusala da uradi na Kosovu i Metohiji. Golom vojnom silom nije bilo moguce spreciti nemire separatista, ali ako ima dovoljno vremena o kojem je govorio i pomenuti britanski oficir, stvari se mogu promeniti. Pitanje je samo da li Srbija moze da ima onoliko vremena koliko je dozvoljeno velikoj sili kao sto je Britanija.
„Srbija je sada dobila neko vreme”, uveren je Dusan Janjic, koordinator beogradskog Foruma za etnicke odnose. On objasnjava da ce do definisanja „konacnog statusa” pokrajine proci jos nekoliko godina. „Srbija je dobila sigurno tri do pet godina da popravi ono sto je propustila da uradi u pregovorima o decentralizaciji i da dokaze da moze da vlada Albancima. Tek ako to uradi moci ce da stekne poverenje Evropske unije i Sjedinjenih Drzava”, kaze on.
Kao strucnjak za etnicke odnose, Janjic je istrazivao kako su slicni sukobi reseni u raznim evropskim zemljama. Nijedan od tih modela nije primenjiv na Kosovo, vec bi resenje moralo da se trazi u kombinaciji nekoliko modela, smatra on.
„Resenje za Juzni Tirol, koji se u Srbiji cesto pominje, nije primenjivo na status Kosova. Ta italijanska oblast je do Prvog svetskog rata bila deo Austrije, a ona se potom nje odrekla. Kosovo nikada nije bilo deo Albanije, pa u tom smislu ne moze biti poredjenja. Medjutim, Juzni Tirol moze biti model za decentralizaciju, za organizaciju opstina, za pitanje upotrebe jezika... Najblizi model je onaj primenjen na Olandskim ostrvima. Svedjani koji zive na ovim ostrvima koja su u sastavu Finske imaju neku vrstu drzavljanstva, velika ovlascenja, fiskalni kod. Oni su, na primer, zajedno sa Finskom pregovarali o ulasku u Evropsku uniju, pa su izborili da imaju bescarinske prodavnice. Iako nemaju puno medjunarodno priznanje, Olandska ostrva samostalno ucestvuju u svim regionalnim projektima u okviru EU, nezavisno od Helsinkija”, kaze Dusan Janjic.
Status Olandskih ostrva je posle dugotrajnog sukoba resen pred pocetak Drugog svetskog rata, a u pregovorima su ucestvovali Svedska i Finska, ali i zvanicna Moskva, kojoj su nekada pripadala ta ostrva, kao i Liga naroda, preteca Ujedinjenih nacija. Janjic smatra da ce Kosovo i Metohija u prvoj fazi statusa dobiti mnogo nadleznosti koja imaju Olandska ostrva, a da ce Srbija, ako ojaca i konacno definise svoj nacionalni i drzavni interes, moci da promeni situaciju. Onda bi Evropska unija prema Srbiji mogla da se odnosi kao prema Kipru, odnosno Brisel bi mogao da odustane od svoje sadasnje politike posebnih razgovora sa vladom u Pristini i da zemlju i sustinski posmatra kao jedinstvenu.
Koordinator Foruma za etnicke odnose veruje da bi na status juzne pokrajine mogao da se primeni i jedan model van Evrope, tacnije onaj bliskoistocni, definisan pocetkom devedesetih na Madridskoj konferenciji. NJime je trebalo da se resi konflikt Izraela i Palestinaca. „Ako bi EU htela da ga primeni, ovaj model bi bio veoma dobar”, kaze Janjic. „To bi znacilo da se postepeno daje autonomija, pa i obecanje drzavnosti, ali da se to uslovi saradnjom sukobljenih strana jedne s drugom. Nazalost, ne vidim da ce se to desiti, jer se za sada izbegava sazivanje jedne velike konferencije, kao sto je bila ova u Madridu 1991. godine.”
Rusija, Gruzija i otcepljene oblasti
Presedan bi bio opasan
SAD mozda nece priznati nezavisnost Kosova, ali ce doneti akte slicne zakonu Senata o odnosima sa Tajvanom, misle u Moskvi
V. R. [objavljeno: 03.12.2006.]
Dve otcepljene oblasti Gruzije, Juzna Osetija i Abhazija, s nestrpljenjem cekaju resenje kosmetskog statusa. Nadaju se da ce, ako to resenje bude nezavisnost, i same moci da budu priznate kao nezavisne drzave i da se kasnije pripoje Ruskoj Federaciji. Aleksandar Krilov, visi naucni saradnik Instituta za svetsku ekonomiju i medjunarodne odnose Ruske akademije nauka, kaze da gruzijsko rukovodstvo deluje pod uticajem „kosovskog faktora”. Ono zato pokusava da sto pre uspostavi kontrolu nad odmetnutim krajevima i najavljuje da ce organizovati referendum u celoj zemlji kao odgovor na nedavni referendum o nezavisnosti u Juznoj Osetiji. „Ako medjunarodna zajednica krene ka priznavanju Kosova, to ce biti prvi slucaj da se nezavisnost prihvata nasuprot volji drzave u cijem se sastavu pravno nalazi ta teritorija”, kaze Krilov. „Treba se podsetiti Bangladesa i Eritreje. U oba slucaja, medjunarodno priznanje usledilo je tek kada se drzava u cijem su sastavu bile te oblasti saglasila da prizna nezavisnost i otcepljenje. U slucaju Kosova, otcepljenje bi bilo priznato protivno volji Srbije koja je jasno izrazena na nedavnom referendumu. U tome je pravni smisao presedana”, objasnjava ruski strucnjak za internet-sajt „Gazeta”.
O opasnosti presedana u Moskvi je krajem nedelje govorio i predsednik spoljnopolitickog odbora ruske dume Konstantin Kosacov, posle susreta sa predsednikom privremene vlade Kosova Agimom Cekuom. „Ako se status Kosova odredi bez ispunjenja standarda, jednostrano, bez pregovora – to bi bio krajnje opasan presedan koji bi protivrecio ustrojstvu Evrope”, rekao je Kosacov, podsetivsi da je posle Drugog svetskog rata ustanovljen princip nepovredivosti drzavnih granica bez saglasnosti svih zainteresovanih strana. Ovaj uticajni poslanik iz redova Jedinstvene Rusije, stranke bliske predsedniku Vladimiru Putinu, naglasio je da bi Moskva priznala nezavisnost Kosova samo ako to uradi i Srbija.
Aleksandar Krilov kaze da se moze desiti da SAD ipak odustanu od pravnog priznanja Kosova kao nezavisne drzave, jer bi to priznanje izazvalo domino-efekat, a Rusija bi dobila mogucnost da prizna postsovjetske republike koje su se otcepile od maticnih drzava, kao sto su Juzna Osetija, Abhazija i Pridnjestrovlje u Moldaviji. „U toj situaciji, ne bih iskljucio da ce SAD i Evropska unija ograniciti de fakto priznanje i mozda doneti neke zakonodavne akte po analogiji sa aktom americkog Senata o odnosima sa Tajvanom”, smatra Krilov. Vasington ne priznaje nezavisnost Tajvana, ali ima pravnu osnovu za svoje odnose sa rezimom u Tajpehu kao sa samostalnom drzavom.
Fajlovi prikačeni uz poruku(kliknite na slike za punu veličinu)
(29.29 KB, 478x328)
(39.29 KB, 478x297)
« Poslednja izmena: 06. Dec 2006, 10:53:46 od producnenad »
Nedavno objavljena vest o zvanicnom stavu Kraljevine Spanije prema problemu resavanja buduceg statusa juzne srpske pokrajine Kosovo i Metohija izazvala je veliko interesovanje u nasoj siroj javnosti. Naime, rec je o izjavama Migela Anhela Moratinosa, ministra inostranih poslova, i Alberta Navara, drzavnog sekretara za inostrane poslove, koje se mogu svesti na stav da se zvanicna Spanija protivi „nametanju prava na samoopredeljenje u slucaju Kosova”.
Kao dopunu ovim izjavama treba navesti cinjenicu da je Spanija i do sada nekoliko puta isticala da ce prihvatiti bilo koji sporazum predlozen od strane ONU, a prihvatljiv i za Srbiju i Kosovo. Navedenu vest koja je naisla na veoma pozitivan prijem i reagovanja u nasoj zemlji treba posmatrati i analizirati u jednom sirem kontekstu koji obuhvata unutrasnju situaciju u Spaniji, njenu politiku prema Balkanu i, posebno, prostoru bivse Jugoslavije i, konacno, pitanje uslovljenosti stepena autonomnosti njene spoljne politike clanstvom u NATO i EU. S druge strane, reagovanja nasih zvanicnika i javnosti pokazuju da nasa spoljnopoliticka strategija ali i diplomatska aktivnost nisu bile dovoljno usredsredjene na Kraljevinu Spaniju, sto je velika greska s obzirom na njen uticaj i kredibilitet u Evropi i svetu.
Sto se tice unutrasnje politicke situacije u Spaniji, ona je veoma neizvesna zbog konstantnog jacanja pokreta za nezavisnost u nekoliko autonomnih jedinica – oblasti u okvirima spanske drzave. U spanskoj ustavnoj praksi je pojam „autonomne oblasti” definisan i preciziran kao pravna osnova za nastajanje i jacanje jednog kvalitativno novog kolektivnog identiteta (Ustav iz 1978). Generalno posmatrano, Spanija je usvajajuci sistem regionalnih autonomija u sustini samo odlozila izazove koji ce kao posledicu za njenu buducnost imati suocavanje sa primenom prava na samoopredeljenje naroda u njenim pojedinim autonomnim regionima. Naime, Kataloncima, Baskijcima i stanovnicima Galicije ne moze se uskratiti pravo da se osecaju kao posebne i potpuno ravnopravne nacije u odnosu na Spance, sto je u politicki zivot ove zemlje uvelo zahteve za federalizacijom pa cak i secesijom. U tom kontekstu, izjave spanskih zvanicnika o protivljenju primeni principa na samoopredeljenje u juznoj srpskoj pokrajini potpuno su razumljive i ne predstavljaju novinu.
Slicna reagovanja zvanicnog Madrida uocena su i na pocetku jugoslovenske krize kada je Spanija – za razliku od mnogih drugih zapadnoevropskih drzava – ispoljavala visoki stepen rezervi prema unilateralnoj secesiji i preuranjenom medjunarodnom priznavanju bivsih jugoslovenskih republika. Ova pojava se tumacila cinjenicama da je Kraljevina – kao multinacionalna drzava sa sopstvenim tragicnim iskustvom iz perioda spanskog gradjanskog rata – pokazivala vise spremnosti i osecaja da identifikuje brojne opasnosti koje su u bivsoj SFRJ bile rezultat sve naglasenijih centrifugalnih tendencija.
Na kraju, ovih dana kada se u nasoj zemlji analiziraju nove perspektive medjunarodne projekcije Srbije otvorene ulaskom u Partnerstvo za mir, vec su „zaboravljeni” odjeci spanskog stava prema buducem statusu Kosova i Metohije. Medjutim, vazno je ukazati na to da nam iz Rige dolaze i druge novosti koje pokazuju da se Spanija na samitu NATO nije usprotivila usvajanju stava koji podrazumeva da ce se „buducnost Kosova odrediti na osnovu prava na samoopredeljenje i prihvatljivosti takvog resenja za vecinu naroda Kosova”. Pri tome, u potpunosti se zanemaruju stavovi i principi za koje se zalagala i zalaze Republika Srbija kao nezavisna drzava – clanica OUN. Zauzvrat, spanska strana je ostvarila dodatni politicki uspeh jer je u zavrsnu deklaraciju iz Rige unet – na njeno insistiranje – stav o „Savezu civilizacija”, koncept koji zvanicni Madrid tumaci kao promociju zajednickih vrednosti i jacanje dijaloga izmedju razlicitih naroda i kultura, sto je deo spanske spoljnopoliticke strategije prema Magrebu i Bliskom istoku.
Ne znam koga sve da molim da ti oprašta ovakvo praznoslovlje...kakvi radikali, kakav Tadić...još da si spomenuo one marginaliste liberaldemo(N)krate bio bi spreman, na žalost, za krčkanje...potrudiću se da ovo shatim kao jednu ironičnu šalu, ali joj ovde nije mesto... Narod treba biti faktor a ne politika koja će o tome da odlučuje...nama se svest i savest probude jedino kada nam zakucaju na naša vrata, a to što do tada gledamo komšiju il brata kako ga satire zlo današnjice to nam se ne tiče baš mnogo...retorički tu i tamo zastupamo neki nacionalni interes ali ga u praksi baš nema nešto... No zato junaka štrajkova i huškaša tribinskih imamo za izvoz...suvišnu energiju znamo da trošimo huliganski na dešavanjima od kojih svakako ne zavisi naš opstanak...nek diplomatija radi svoj posao a mi (ostatak naroda) pomalo svoj...u protivnom svi ćemo biti Brankovići...
« Poslednja izmena: 06. Dec 2006, 15:33:23 od producnenad »
UNMIK: Na Kosovu još 2.150 nestalih osoba Sreda, 6. decembar 2006. 14:24
Na Kosovu je, posle sukoba 1998. i 1999. godine, bilo prijavljeno 5.206 nestalih lica - kosovskih Albanaca, Srba i drugih manjina, a krajem novembra je, prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, nestalih bilo 2.150, objavio je UNMIK u Prištini.
U saopštenju dostavljenom Tanjugu ističe se da je izmedju 2002. i novembra 2006. godine, Kancelarija za nestala lica i identifikaciju (OMPF) uspela da smanji broj osoba koje se vode kao nestale za oko 50 odsto, i dodaje da problem nestalih i dalje opterećuje situaciju oko Kosova.
U OMPF, obrazovanoj 2002. godine u okviru UNMIK-ovog odeljenja za pravdu, danas deluje 55 službenika čiji je zadatak utvrdjivanje istine o sudbini nestalih.
"Nalaženje nestalih i identifikovanje tela jedan je od najvećih prioriteta", kaže direktor UNMIK-ovog odeljenja za pravdu Albert Moskovic, dodajući da postoji još oko 530 osoba čiji ostaci nisu identifikovani.
Do 1. decembra ove godine, 1,807 nestalih je proglašeno mrtvim i njihovi posmrtni ostaci su predati njihovim porodicama. Još oko 100 nestalih je identifikovano, ali su njihove familije odbile da prihvate tela dok ne budu pronadjeni i drugi članovi familija ili zajednica, kako bi svi bili zajedno sahranjeni.
OMPF je 29. novembra dobila specijalno priznanje UN za svoje delovanje u traganju za nestalim licima.
diplomatski privuci zapadne sile na nashu stranu kako god znamo i umemo, pa onda lepo opshta mobilizacija i udri sve do tirane pa od tirane dalje do mora sve dok i poslednjeg sa belom kapicom ne satremo, u celu prichu ne bi bilo loshe ukljuchiti i grke da ih satremo sa svih strana i jednom za svagda se reshimo zla zvanog shiptari, albanska narko mafija i velika albanija. u suprotnom krckace nam deo po deo nashe teritorije i shiriti se kao kuga i pacovi po celoj evropi.
Tema: 
