On je . . . normalan

Koliko puta smo se žalile drugaricama, objašnjavale zašto nikako da nam pođe za rukom da se smirimo u jednoj vezi, da se konačno zaljubimo, da se opustimo i budemo sasvim u tome. Za sve propale pokušaje i dugotrajnu samoću postoji jedno jedino objašnjenje: "Tražim nekog normalnog".

Tu sagovornicima lako zapušimo usta. Izgleda da smo svi svesni da su normalni deficitarna roba. A šta je to biti normalan? I da li smo i mi, posle tolikih godina iskustava, uglavnom loših, jer sva dobra ne ostavljaju posledice, normalne? Ili uz svakog od nas treba da postoji i specijalno uputstvo za upotrebu.

Povređena u 21. godini, otada ne može potpuno da se prepusti, posebno je nervira kad je ne zove onda kad je obećao, što flertuje sa drugim devojkama u njenom društvu, kad stavlja suviše gela u kosu. Njegova devojka je mesecima imala paralelnu vezu, smeta mu kad se žensko ne oblači ženstveno, iritira ga prebacivanje, osetljiv je na cvetne parfeme, želi da se viđaju samo neparnim danima u mesecu, parnim se viđa s prijateljima.

Ko je uopšte normalan i šta to podrazumeva? Ne znači da on treba da ima regularan posao, pristojnu platu, da živi sam, da je nekako uspeo da prevaziđe ljubav prema maminoj kuhinji, da se bavi sportom dva puta nedeljno, da voli mejn strim u muzici, modi, književnosti. To je bila nekadašnja definicija normalnog kad je to bio sinonim za nezanimljiv.

Pošto, s godinama, normalni postaju retkost, a time i sve zanimljiviji, ova kategorija podrazumeva samo to da nije izuzetno bezosećajan, neizlečivi egoista i nepodnošljivo nesposoban. Da je u stanju da kaže "zbogom", a ne samo da ode, da razmišlja o tome šta ćete vi pomisliti u slučaju kad izgovara neku grubost ili ružnu istinu, da se po ceo dan ne premešta ispred TV-a, bez ikakvog plana za budućnost, žaleći se da ga je ubila depresivna situacija u zemlji ili, jednostavno, kiša. Malo. Ili mnogo?! Normalni, gde si, duuugo te nije bilo.
M. Bjelovuk