Razočarani muškarac u najvećoj meri može da se poredi s lavom koji se tromo, podignute glave, povlači iz čopora, gledajući u savanu ispred sebe, koja mu stalno priprema nove izazove, ma koliko mu se u tom trenutku činila pustom. Razočaranje je nešto što se dešava svakome od nas, pitanje je samo u kojoj životnoj epizodi. Razočaranost u posao, u ljubav, u prijatelje, u samog sebe. Toliko mnogo vrsta razačaranja, a mi smo sami. To jest, imamo samo sebe. I u zavisnosti od toga koliko smo jaki pokušavamo da podnesemo poraze i nastavimo jači nego što smo pre toga bili. U glavi nam za to vreme blinkuje lampica koja poručuje: ono što nas ne ubije učini nas jačim.

Ne morate da budete zaljubljenik u dobru literaturu da biste po standardima svog vremena znali kako izgleda razočaranost. Ponekada ona može da donese korist posle prvobitno nanete štete, a ponekad i ne, ili bar ne u tom prvom trenutku kada se osećamo kao da su nam sve lađe potonule. Uostalom, ponekad se samo prisetimo da je razočaranju prethodio period koji nam se u nekom trenutku zaista učinio kao previše bajkovit da bi bio istinit. I kada se toga setimo, pitamo se kako nam neke stvari još tada nisu bile kristalno jasne. E, pa nisu. Taj privid celovitosti ima svoju cenu i svi je mi pre ili kasnije platimo. Ali razočaranje je nešto što je svakome od nas u određenoj meri potrebno jer je ono jedna od onih neophodnih kockica koje se traže da bi se stvorio jedan kvalitetan mozaik sazdan na osnovu proživljenih iskustava. Lepo postaje ružno, ružno postaje lepo, stvari se mešaju i stvaraju potpuno jasnu sliku.

Kockice moraju da budu različitih boja, po mogućstvu, svih! Tek tada smo spremni da revidiramo svoj sistem vrednosti i uvidimo koliko nas je nešto učinilo jačim, koliko su nas neki porazi - umesto da nas sruše - podigli na noge i učinili da ubuduće budemo oprezniji, što na prvom mestu podrazumeva izbegavanje grešaka načinjenih u prošlosti.



Izvor: Krstarica

Nekada imam utisak da nista vise ne moze da me razocara ,valjda mi je istrosen taj ''cip''

Koliko god sebe ubeđujem da me razni ljudi ne mogu razočarati, uvek me uspešno demantuju. 

Uvek iznova i iznova...  Valjda navikneš s godinama, nemam pojma.

i ja mislim da vremenom oguglas na raznorazne stvari ...evo letos sam imala jako neprijatnu situaciju sa drugaricom i nista joj nisam rekla, nije bilo svadje ,
sve su prilike bile da me je razocarala , i svi drugi su je osudili osim mene - ja sam je cak negde shvatila i samo sam se sklonila . i dalje me zove ali je
ignorisem, osecam  se lose kad je vidim , a osecaj koji mi budi je sazaljenje 

To je najgore od svega... Kad nema ni besa ni ogorčenja, samo ćutanje i sažaljenje... 

Imala sam i ja par situacija gde su me bliski ljudi razočarali... Ali, nikad nisam odreagovala besom... Samo sklanjanjem, dok nisu shvatile (isto je reč o drugaricama) da mi nemamo više zajedničkih tema i interesovanja. Ali kako vreme prolazi, postaješ uvereniji da je to bila prava odluka.

ma razocarenja...
Zivot se sastoji od 10 posto sranja i 90 posto pokusavanje da se izbegne isto....

ma i nije najgore , ja se uvek ponosim sobom kad ne reagujem burno tj kad eskuliram 

Da, ali je isto tako i tužno... Analogno onom mišljenju da je od mržnje jedino gora ravnodušnost.
Jer, najviše te može iznervirati neko do koga ti je stalo; ostali ti mogu samo blago dražiti nerve ili ne izazivati nikakvu reakciju.

Kod mene je izostanak te reakcije znak da mi više nije stalo, da je ta osoba za mene otpisana. 

"Ako od ljubavi do mrzhnje ima tako malo
Ja bih hteo da me mrzish najvishe na svetu ..."

  ... zna chovek