Procitala sam sve one gore opise mentalnih bolesti, ali ono sto me zanima vec neko vreme jeste na koji nacin prepoznati ako neko u vasoj okolini ima neki od psiholoskih poremecaja..? Upoznamo neku osobu...ucini nam se zanimljivom, zblizimo se... od pocetka je nekako ..drugacija od ostalih (ali to je i ono sto ga cini zanimljivim jelte), a onda ta razlicitost nekako...ne znam...postaje preterana...

Dva sam takva "cudna" slucaja imala do sada u zivotu sa dve bliske osobe, i svaki me je dobro protresao u smislu da sam se sve vreme preispitivala sta sam ja pogresila jer nikako nisam mogla da shvatim njihovo ponasanje, reagovanje, zasto stvari rade na nacin koji rade... idu od vezivanja i potpune (preterane) idealizacije do uvreda i omalovazavanja, izmisljaju nepotrebno neke stvari, raspolozenja im se menjaju na sve moguce i nemoguce nacine...

Za jednu osobu sam mnogo kasnije saznala da se lecio kod psihijatra i ostala u potpunom shoku (ali ne znam ni dan danas od cega) za drugu samo sumnjam..... opet sumnjam i u sebe da prethodno iskustvo ne utice na moju procenu..... mada nisam jedina koja to cudno ponasanje primecuje, nekako postoji shema u tom ponasanju, i sa drugim ljudima se prilicno jednako ponasa, prvo nepoverenje pa onda veliko  naglo zblizavanje u roku koji nekako nije logican i onda isto tako presecanje necega sto su do juce tvrdili da im je najvaznije na svetu.... verbalna agresivnost, nespremnost na izvinjenje i da prizna da nije u pravu...sa druge strane jaka nesigurnost u nekim segmentima i velika zelja za tim da budu prihvaceni i da se prikazu boljim nego sto jesu (a i jedna i druga osoba su izuzetno inteligentni ljudi, sa dosta realnih kvaliteta i sposobnosti)

Da li je takvo ponasanje znak da nesto ipak nije u redu sa tom osobom? Sta su signali uopste i kako da ih prepoznamo kod osobe sa kojom smo bliski, kada prosto...ne zelimo da vidimo neke stvari ili se zapletemo u tumacenje istih? Da li je neko imao neko slicno iskustvo...bas sam onako...ne znam... ne znam sta da mislim. Kazem sebi da umisljam ja, ali nekako, nesto mi ne stima, imam sve vreme osecaj da nesto nije u redu, da nesto tu nije onako kako izgleda.... 

Sve dok ne navedes konkretan primer odnosno svoj potpun dozivljaj te osobe dobijaces retoricke odgovore na pitanja koja postavljas samoj sebi.
Kalypso, mnogo brzo zivimo pa razmisli da li ljudi oko tebe prozivljavaju male krize identiteta pa se ti ljudi na posredan nacin obracaju bas tebi za pomoc, imajuci u vidu da mozes da im ponudis dozu sigurnosti.

ja nekako mislim da smo vi mi manje ili vise mentalno bolesni ,neko to pokazuje ,neko krije i sramota ga je tih nekih netipicnih oblika ponasanja i izrazavanja emocija . mislim da je svaki covek originalan i zanimljiv za analizu ,meni su recimo posebno simpaticni nagli i preki ljudi koji ne mogu da kontrolisu bes 
neki ljudi jednostavno ne zele da budu kulturni i civilizovani kao sto se mi ostali trudimo da budemo .lakse im je da postupaju nagonski i to poistovjecuju sa iskrenoscu . ne mislim da je to toliko negativno ,ali zna da bude jako neprijatno za okolinu .

@Kalypso

Prva stvar je nas mentalitet.... Kada nas covek cuje da neko ide kod psihijatra/psihologa odmah mu se u mozgu stvara slika mentalno obolele osobe u nekom vidu. A to u opste ne mora da znaci. U vecem delu "razvijenog sveta" je sasvim normalno da "imas" svog psihica/psihologa i da ga "redovno posecujes" cak i kad "nemas problem".

Drugo... Mnogo smo prosli i proziveli kao nacija u jako kratkom vremenskom periodu. Ja se i dan danas pitam kakav smo mi to drustveni/socioloski fenomen kao nacija.... I kako to da nemamo veci broj psihicki poremecenih i osoba sa izrazenijim devijantnim ponasanjem. No opet, mozda smo i kao nacija "ludji" od ostalih (sto mi se sve vise cini, ali ne mogu da tvrdim)

Trece.... Zaljubljenost cini cuda. U pocetku ti ama bas nista nece smetati. Ic nije problem. A kako pocetna zaljubljenost prolazi i kako mozak ponovo pocinje da preuzima dominantnu i fabricki planiranu ulogu tj. kako stajes polako sa obe noge na zemlju tako ces poceti da posmatras osobu(e) u njihovom relativno objektivnom svetlu.

Cetvrto... Ja svakome kazem da sam lud - doduse pozitivno lud, samo da meje uvek mrzelo da trazim potvrdu od doktora za takvo moje stanje ali da mi to ne bi predstavljalo nikakav problem

Peto... Samom zeljom za prepoznavanjem "nekih znakova devijantnog ponasanja" skrenuces sa puta i promacice ti mozda krupne stvari i pozitivne stvari i sitnice koje krase doticnu osobu kao jedinstvenu individuu. Em ti neces biti ono sto jesi, em neces uzivati, em ces u svakom jajetu traziti dlaku.... Bices mentalno umorna, mnogo gore od fizickog umora (koji moze biti i prelep u nekim situacijama - recimo sex). There's method in thy madness!

Znam da je tesko bilo sta reci sa ovako povrsnim opisom, a opet ne mogu da pisem detaljno o konkretnom slucaju, previse je toga, ...ono sto je meni neobicno je naglo vezivanje za nekoga i prisnost koja je...pa nekako u kratkom roku previse isforsirana, pracena totalnom idealizacijom te osobe (ne samo u emotivnim vezama vec i u prijateljskim, znaci ne samo kao manifestacija neke totalne zaljubljenosti), a onda posle nekog vremena odlazak u potpuno drugu krajnost, omalovazavanje, prezir te osobe, praceno verbalnom agresivnoscu, uvredama i sl. I to kao shema koja se kroz necije odnose sa drugim ljudima stalno ponavlja.

Nevezano od konkretnog slucaja, pitam se kako uopste prepoznati da mozda sa nekim nesto nije OK... vecina nas nije strucna za te stvari, pa nekada ni strucnjaci bez testova i razgovora ne mogu najbolje da utvrde o cemu je rec... ako je bliska osoba u pitanju kako mu/joj mozda ukazati na to da bi bilo korisno da sa nekim porazgovara (narocito u sredini u kojoj je to najveca sramota na svetu otprilike...)

Ja jesam drugacija i funkcionisem na drugi nacin, pa onda i ne znam, mozda je samo stvar nerazumevanja i "sudara svetova" u pitanju... mozda ja nisam u stanju da shvatim da neko moze biti toliko nestabilan (u nekim zrelijim godinama, ne govorim o osobi od 18 vec od 30+godina)...


Naravno, to stoji ali u konkretnom slucaju se radilo o ozbiljnijem poremecaju. Za to sam saznala od druga koji je sticajem okolnosti poceo da radi u jednoj privatnoj psihijatrijskoj ordinaciji (mislim...Srbija, sta reci, takve stvari ne bi smele da se pricaju naravno ) i kome je pod ruke par godina kasnije dosao karton tog naseg zajednickog prijatelja. Nije hteo da mi kaze sta je konkretno bilo u pitanju, ali je rekao da je nije u pitanju obicna neuroza i da je sve to vreme nase veze on bio pod "jakim lekovima", sta god to znacilo i da treba da budem srecna sto nemamo vise nikakvog kontakta....


To mi je potpuno jasno i tu si u pravu, ali analogija sa prethodnim "slucajem" je bila prevelika...i u trenutku kada sam pocela da je prepoznajem prosto sam se izgubila u trazenju tih slicnosti... pa se onda pitam da li sam i sama na neki nacin doprinela pogorsanju odnosa...ne recima, ali ponasanjem, stavom, necim sto se izmedju redova naslucivalo...

    "Svi smo mi ludi,samo se trudimo da budemo normalni" Savic Aleksandar

stvar je i navike, drugim recima ako vidis da se veliki broj ljudi ponasa na jedan nacin to mozes da usvojis kao normalno ili da umanjujes neke devijacije. na primer uzmi slucaj nasilja kod nas, ono je cesto i sada imas dve varijante ili se o njemu ne govori ili kada se govori o tome cesto se desava da se zanemaruje jer se vidja cesto. Posebno kada je rec o nasiljaju zasnovanom na generalizacijama gde imas nedostatak racionalnog razmisljanja plus odobravanje ili ravnodusnost okoline plus brutalnost. Mislim da se takvi poremecaji moraju resavati edukacijom u koju ce biti ukljuceni ljudi iz razlicitih profesija pocevsi od psihologa i treba krenuti od skole

Cinjenica da je neko bio lecen od poremecaja ili bolesti psih. prirode nikako ne treba da te sokira. Psihicke bolesti i poremecaji su vrlo sirok pojam. Psihijatar leci i npr. problem sa adaptacijom, ali i shizofreni poremecaj. Razlika u klasifikaciji, simptomima, tezini i tretmanu ova dva poremecaja je velika. Mi inace imamo veliki problem sa generalizacijom, i prvi impuls nam je da osobe lecene od psih. poremecaja  smestimo u grupu "teskih dusevnih bolesnika".
Pokusaj da nadvladas predrasude ovakve prirode.

Sto se samog pitanja tice, rekoh vec da poremecaja i bolesti imas koliko hoces. Da si postavila pitanje kako da prepoznas da li je neko od tvojih prijatelja depresivan, ili suicidan... znao bih da ti odgovorim.
U principu, ne treba svako cudno ponasanje tumaciti kao mentalno oboljenje. Postoje ljudi koji su ekscentrici, postoje sujeverni ljudi, oni koji zbog emotivnog disbalansa menjaju privremeno svoje ponasanje, pa su takve situacije otvorene za interpretaciju okoline. Neki ne vide nista cudno sto se osoba iz njihovog drustva nakon emotivnih problema na neko vreme povuce, ili sto neko svaki put na ispit obuva carape razlicite boje. Drugima bi bas to bio povod da ga proglase u najmanju ruku abnormalnim.
Sa stanovista psihijatrije, paznju treba obratiti na gubitak kontakta sa realnoscu, suicidne misli te bizarne sumnjicavosti najcesce u odnosu na banalne stvari, sumanute ideje, nezainteresovanost i bezvoljnost u duzem trajanju, nemogucnost ispunjavanja osnovnih zivotnih zadataka, promena drustvenih navika zajedno sa izolacijom i slabljenjem socijalnih kontakata, nagla promena tezine, teskoce sa koncentracijom, memorijom i sl... narocito ukoliko takve situacije nisu obuhvacene prirodom osobe.
U tim slucajevima, a posebno ukoliko su simptomi vec dobili na intenzitetu, potrebno je obaviti razgovor sa osobom, i ubediti je da potrazi strucnu pomoc.

U koju vrstu psih.poremecaja spada konstantno razmisljanje o bludnim radnjama sa posrnulim damama

Voleo bih da mi kazes sta konkretno podrazumevas pod 'bludnim radnjama', i zasto mislis da takvo razmisljanje spada u neku vrstu psih. poremecaja.