Не знам да л је паметно да ишта напишем, 116 пут покушавам и бришем.
Много тога је речено, а најодваратније ми је оно где је онај одвео девојку на преглед да види да л може да роди.
Дебилизам(па нек ми је тај из ока испао а не из..!)
Иначе наслов ме најпре асоцирао на двоје који се воле и докле траје то.Нећу да пишем о томе, јер ја сам у браку и одприлике колико већина Вас има година овде. Не желим да на основу свог искуства пишем.А и то није тема.
Ужасно ме нервира кад се од жене буквално очекује да мора да роди.свашта жене преживљавају и свакако се називају, јер ето она је "јалова".Почев од мужа, па до фамилије (у овом случају његове, пролази ми кроз главу једна пријатењица)
Но, ако мушкарац не може да има деце,има разумевање од жене и ретко која жена остави свог мушкараца.Тада се истиче да су заједно због њих самих, а не због деце.Не знам зашто мислим да брачни парови, који немају деце,а до мушкарца је, ( нису усвојили, јер нису хтели) више се воле, него брачни парови који имају деце.
Тачно је да су то различите љубави, али имам у својој околини и такве парове и они су максимално посвећени једно другом.
Никада нисам размишљала колико треба пара за дете, мишњења сам да не треба тако размиљати.По мени је најбитније да се двоје искрено воле, да знају све једно о другом, па чак и породичне тајне, онда да обоје раде и наравно битно је да не станују приватно (ово је Србија, овде је плата 40000 и то је супер ко има толико, немој да се разбацујемо цифрама и да лажемо сами себе  )
Значи све ово, уз то и заједнички живот, ко је веома важан. Јер женити се  се само због потомства је мени ван памети, важнија је љубав(која заиста избледи, па остане јака везаност, где су двоје једно)
Онда се рађа жеља за дететом.
Никако не узимати папир и оловку и рачунати, јер ће тако проћи та жеља.Не пишем напамет, пре двадесетк и кусур година једна моја пријатељица је рачунала и жеља је прошла.Сад се каје, не зато што нема ко да је "чува кад остари" већ се осећа празном. Јер она и њен муж само су рачунали и желели дете и никада нису имали онолико колико су они израчунали.Онда је прошла жеља, а сад се кају.Но морам да признам да је њихова љубав јача(или се мени чини) и имају то кајање, о којем само са мном причају.
Имали су услова за потомство, плашили су се обавеза и одговорности.Уживали су у својој младости, скитали и наравно рачунали.
Тако да маните се цифара, већ ако иамте основне услове, а то је посао и стамбено сте обезбеђени, јака је љубав и наравно жеља(спремност) за потомством  

(видим да сам Вас прекинула, а нисам хтела  )
уффффффффффф одмах се ограђујем да ни на кога овде не мислим, напротив.