To svi znamo da od 4-5-i godina počinjemo sećati na sebe kao entitetu. Od tada možemo sećati konstatno da smo mi bili u nekoj situaciji. A sad to je kod mene od 1975 posle 2-3 godina nastaje. Što kao takav nije moguće. Tajna je kako je to kod mene
To može o tome znati da  4 godina star dete može da zna to ako neko pogrešno zna nešto. Za taj kognitivnu jačinu potrebno je da na meta nivo barata sa mentalnim reprezentacijama. Odnoso upozna da neki misao je svoja mentalna reprezentacija a to još i inicira se, i na tome seća kao svoje uspomene.
No ovo svi znamo.
A sad skače šimpanz u blatu...Koja je tamo uloga teleologična mentlana reprezentacijama i koja propozicionalnim mentalna reprezentacijama?
Teleologična mentalna reprezentacija o tome da infe , neku aktoru, entitetu prema koju cilju tendira se.
Propozicionalna mentalna reprezentacija o tome da infe da ko šta želi, oseti voli itd. Uvek može se sa logikom mogućnostima i potrebama(intezionalni logika) opistati.
A sad u iniciranje kad znamo da je naša ili tudja i teleologične i propozicionalne met. reprezentacije moraju da daju realnost. A kako može do toga stići?
A sad po n.p. Bowlbi-ov teoriju, kad dete zna o roditeljima da su njihovi i teleo.m.r. i propo.m.r su u skladu sa njegovim potrebima, onda zadirkivanje biće po potrebi. ako u tome ima neki problema, da to misli dete da roditelj kao predmet ima neki takvu cilj koja ni sa svojom ni sa roditeljovim emocijama nisu u sklapi, zadirkivanje će biti pogrešan.
A korešpondencija uvek će biti u skladu sa nagonima, koju su kodirane iz evolucijski vreme.

( Inače ovu  šemu, do Kohlbergov konvencije i do Habermasov dizkuzivnost može se uspešno koristiti kao ontologiju)