Kako je Zrenjanin zamalo postao Nova Barselona – i zašto nije?

Na pitomoj vojvođanskoj mapi, Veliki Bečkerek je oduvek bio među nosiocima prosperiteta severnog kutka Srbije. Još u 16. veku ga je Mehmed-paša Sokolović proglasio sedištem sandžaka, a industrija i privreda od tog vremena postaju njegovi najjači aduti.

No, nisu ga zbog toga merkali samo slavni otomanski veziri. Dva veka kasnije, narod u Srbiji još uvek je robovao Osmanlijama. Na njih su u isto vreme udarili Habzburzi – nakon poraza u bici na Petrovaradinu, Veliki Bečkerek više nije bio u rukama Turaka. Po ugovoru sklopljenom 1718. godine, Otomansko carstvo je austrijskom nadvojvodi moralo predati celu teritoriju Banata.

Pobednička strana odmah je prionula na ekonomsko osnaživanje oblasti. Jedan od ciljeva bio je podsticanje trgovine sa Osmanskim carstvom, dok su Habrzburgovci istovremeno skrojili i novi demografski plan: da se u ovom delu ravnice skuće doseljenici i izbeglice.

Španskom rutom od Banata do Bečkerosa
Dok su se na novoj teritoriji dizajnirali ambiciozni planovi, sukobi će se rasplamsati i unutar same dinastije Habzburg i njenih dveju loza – austrijske i španske. Izgubivši vlast u Španiji, Austrijance napada španski kralj Filip V i osvaja Siciliju i Napulj. Nakon ovih pohoda, popriličan broj španskih izbeglica naselio se do ’30-tih godina 18. veka u Beču i Pešti. Međutim, austrijske vlasti nisu blagonaklono gledale na doseljenike i njihove manire. Naposletku, Bečki dvor krajem 1735. godine donosi odluku da se pridošlice „udalje“ ka jugu.

Po tom planu, od novoosvojenog Banata postala bi španska kolonija. Austrijanci su ovu odluku doneli i iz strateških razloga – izbeglice iz Španije mahom su bili zemljoradnici i vrtlari, a Banat je bio bogat plodnom, obradivom zemljom. Kao kolonizovana teritorija, oblast je trebalo da ponese ime Bečkeros – o čemu svedoči i jedna mapa iz 1740. godine – dok bi Veliki Bečkerek postao Nova Barselona.

Ni Banat ni Zrenjanin do kraja nikad nisu zvanično dobili španska imena. Ipak, jesu dobili nove stanovnike, i to u tri navrata. Ova tranzicija se, međutim, do kraja ispostavila problematičnijom nego što su to i Španci i Austrijanci mogli da pretpostave.


Foto: Wikipedia - Sofija Stev

Banatska ravnica zapljusnuta doseljeničkim talasima
S jeseni 1735. godine, u svoje vojvođanske domove pristiglo je prvih sedamdesetak porodica, mahom Katalonaca. Prva odrednica beše im Pančevo, gde je Temišvarska Zemaljska administracija svakom građaninu imala naći pristojan posao. Uz godišnju novčanu pomoć, novopridošlice su upućene da se bave onim što su već znali – poljoprivredom i stočarstvom, dok bi njihovi mališani pohađali lokalne škole i izučavali iste poslove i zanate.

Za dolazak i naseljavanje ovih porodica bio je zadužen komesar po imenu Jozef Huber. Međutim, Huber je o njima odmah izneo i ne baš laskava zapažanja. Novi žitelji ravnice nimalo mu se nisu svideli – osim što su bili previše sitničavi, većina nije imala nikakvo zanimanje niti je išta razumela. Komesar u svojim izveštajima navodi i da su izbeglice pre dolaska u Beču živele od prosjačenja. Zanimljivo je i njegovo zapažanje o ženskom delu katalonske populacije: žene su mahom bile vične kućnim poslovima, pletenju, tkanju ali i preteranoj konzumaciji alkohola. Ostalo je svedočenje o jednom bračnom paru koji je „pio od jutra do mraka“, te da je žena, kako je zapazio Huber, mogla da popije više nego muž.

Tako se počelo govoriti da se u Banat, zapravo, „dolazi po kazni“. Iako je plan – makar formalno – bio da se Španci ovde nasele kao iskusni poljoprivrednici, u praksi je to ipak funkcionisalo nešto drugačije. Uprkos tome, druga grupa doseljenika je po zapovesti austrijskih kraljeva pristigla s proleća naredne, 1736. godine. Vlasti u Ugarskoj tada su puštale Špance da do svojih novih domova slobodno putuju brodovima preko Dunava.

Nakon što se obreo u Pančevu, drugi talas doseljenika nastanjuje se u okolnim oblastima. Najviše njih otišlo je u Temišvar, i to su mahom bili sveštenici i vojna lica s titulama kapetana i viteza. U porodicama koje su se skućile u Vršcu većinom je bilo penzionera, činovnika i zanatlija.

Nekoliko meseci kasnije prispela je i treća grupa Španaca. Ovaj poslednji talas zapljusnuo je Banat bez prethodne pripreme: Španci su razmešteni po distriktima bez pravila i reda, da bi krajem avgusta 1736. bilo odlučeno da se svi nastane na jednom mestu. Njihovi novi domovi čekali su ih u okolini Velikog Bečkereka, s južne strane preko mosta na Begeju.

No, za početak je te domove trebalo izgraditi, budući da je u to vreme ovde bilo tek močvarno područje i plodno tle. Prema planovima austrijske kraljevine, kraj Velikog Bečkereka – odnosno, Nove Barselone – uredila bi se španska opština sa statusom grada. Nakon dogovora sa vođom Španaca, izrada plana varoši poverena je jednom austrijskom inženjeru-kapetanu i odmah nakon toga dostavljena Dvorskoj komori u Beču.

Definitivni krah emigrantske ekspedicije
Za razliku od prvih talasa doseljavanja ispraćenih svakojakim izazovima, delovalo je kao da će ovaj put sve teći po planu. Doduše, na zeleno svetlo iz Beča valjalo je sačekati nekoliko meseci, te je plan izgradnje odobren tek krajem februara 1737. godine. Tom prilikom je precizno ustanovljeno koliko će se u gradu izgraditi kuća, kao i gde će se nalaziti polja, livade, vinogradi i bašte. Materijal za izgradnju pribavljen je u Austriji, a radnoj akciji se potom priključilo i lokalno stanovništvo – pre svega zanatlije i prodavci namirnica. Dobrim delom su zasluge pripale i španskim doseljenicima. Međutim, izgradnja je prekinuta i pre nego što je španska kolonija zaživela u punoj snazi. U jesen iste godine izbija Austro-Turski rat, zapretivši ne samo radovima već i lokalnom stanovništvu.

Sem toga, rat nije bio i jedina pretnja Špancima. Koliko god da su se pokušali prilagoditi ovdašnjim uslovima, banatska klima naposletku ih je koštala zdravlja. Osim konstantnih slučajeva razboljevanja, nije im u prilog išla ni demografska slika. Dobar deo stanovnika činili su nekadašnji činovnici i vojnici u poodmaklim godinama, a u matičnim knjigama je zabeleženo da je u tih godinu dana umrlo 65 doseljenika, a rođeno svega dvoje.


Foto: Wikimedia Commons / Bojan Kojičić

Šta su Zrenjaninu ostavile vredne ruke Španaca?

Nakon klime i austro-turskog sukoba, stanovništvo u Banatu sustigla je i treća pošast – kuga. Doseljenici koji su je preživeli napustili su Banat već do kraja 1737. godine. Naposletku, u izgrađene domove se nikada nisu uselili, a umesto Španaca u njih dolaze novi emigranti – nemačke porodice koje je iz severnih delova Srbije oterao rat.

Sa odlaskom španskih doseljenika, odselila se naposletku i ideja o Bečkerosu. Zrenjanin je postao Nova Barselona, ali zamalo – grad nikada nije formalno tako nazvan, iako su Španci tokom svog kratkog boravka ipak ostavili svoje nasleđe. Spram prvih izveštaja komesara Hubera koji je mahom ocrnio novopridošlice, kasniji podaci svedoče upravo suprotno: „banatski španci“, osim što su oživeli poljoprivredu i uzgoj svilene bube, bili su voljni da zasuču rukave i izgrade varošicu.

Tako se pominje i da su, pored svojih domova, izgradili gradski trg. Istorijski zapisi svedoče da je bečkerečka tvrđava podignuta njihovom zaslugom, a od njenih kamenih ostataka potom je sagrađen žitni magacin u centru grada. Sto godina kasnije, zgrada je preuređena u veliko bečkerečko pozorište. Ponevši ime Toše Jovanovića, velikog srpskog pozorišnog glumca 19. veka, time je i Zrenjanin dobio jedno od najstarijih teatarskih zdanja u Jugoslaviji.


Izvor: 381info