Kako je nastala vešalica?

Lepu, novu ili tek ispeglanu haljinu, odelo ili elegantan komplet želite da sačuvate dok ih ne obučete za svečanu priliku. Naravno, bez mnogo razmišljanja, upotrebićete vešalicu i okačiti svoje stvari da vas čekaju dok vam ne budu potrebne. Pre vek i po, međutim, naši preci nisu mogli da koriste ovu jednostavnu napravu - jer još nije bila pronađena. Prvu vešalicu sličnu današnjoj patentirao je 1869. godine O. A. Nort iz Konektikata u Americi. Njegov pronalazak bio je u stvari iskrivljen komad jače žice oblikovan tako da može da drži predviđenu odeću.

Početkom 20. veka, tačnije 1903. godine, Albert Parkhaus, zaposlen u "Timberlejk vajer" kompaniji u Džeksonu, konstruisao je žičanu vešalicu kao odgovor na žalbe radnika koji su se bunili zbog malog broja kuka za kapute koje su postojale u firmi. Njegov pronalazak naišao je na odobravanje zaposlenih, pa je vrlo brzo u celoj kompaniji bilo na desetine takvih vešalica. Parkhausova vešalica bila je ovalnog oblika, napravljena od jače i čvršće žice čiji su krajevi bili uvrnuti u čvor, a na vrhu je ostao deo žice savijen u luk u obliku kuke.

Albert Parkhaus je patentirao svoj pronalazak, ali u statističkim podacima nije ostalo sačuvano da li je ovaj pronalazač profitirao od svog izuma i koliko je njegova vešalica bila poznata širokoj javnosti. Tri decenije kasnije, 1932. godine, Šiler Halet usavršio je Parkhausov izum tako što je napravio dodatke na vešalici kako bi se izbeglo gužvanje i uvijanje tek oprane odeće. Tri godine kasnije Elmer Rodžers izumeo je vešalicu s donjom prečkom, koja je omogućila čuvanje ne samo kaputa, haljina i sakoa već i pantalona. Tomas Džeferson je nekoliko godina kasnije konstruisao i prvu drvenu vešalicu.

U decenijama koje su usledile, ovaj jednostavni pronalazak delimično je menjao oblik i dobijao nove, modernije detalje. Tako je žičanu vešalicu zamenila drvena, a zatim i plastična, a masovno su počele da se izrađuju i vešalice za određenu vrstu garderobe - samo za pantalone pravljena je vešalica na kojoj su posebnim mehanizmom stezane drvene prečke između kojih su se stavljale pantalone, i to naopačke. Takođe, pojavile su se vešalice za suknje, koje su imale posebne izbočine na krajevima, vešalice za komplete s donjom prečkom i mnoge druge.

Posle Drugog svetskog rata, a naročito u decenijama krajem prošlog veka, vešalice su masovno proizvođene, a zbog svoje cene, jednostavnosti i lakog načina korišćenja i danas su veoma popularne.