Kako su Austrougari pokušali da pređu Drinu s Banom Jelačićem dok ih Brka nije uhvatio u potkovicu koja se i danas proučava kao genijalni manevar.



U julu 1914. godine, Austrougarska je objavila rat Srbiji. Kao povod za objavu rata moćna carevina je iskoristila atentat u Sarajevu u kome su srpski zaverenici ubili nadvojvodu Franca Ferdinanda.

 Protestna nota austrougarske vlade našla se na stolu srpske vlade u Beogradu 10. jula po starom kalendaru, a samo pet dana kasnije stigla je i formalna objava rata Srbiji.

 Za državu i narod koje su već izmučila dva tek završena Balkanska rata činilo se da će početak novog, za koji se ispostavilo da će biti svetski, ipak, biti previše i da mala balkanska kraljevina neće izdržati još jednu ratnu oluju.

 Kroz čitav 19. vek i sve ratne sukobe koje je Srbija vodila, narod i pre svega vojska su se kretali od severa ka jugu, jer je najveći neprijatelj do tada, a to je Turska, bio na jugu. Izuzetak je bio samo tokom Mađarske bune 1848. - 1849. kada su srpski vojnici morali na na sever.

 I u dva Balkanska rata 1912. i 1913. godine vojska je išla ka neprijateljima na jugu, prvo ka Turskoj, a zatim i ka Bugarskoj. Prvi svetski rat ili Veliki rat kako se tada nazivao, doneo je obrt i u kretanju trupa.

 Neprijatelj je u Srbiju dolazio sa severa. Strateški gledano, za Srbiju je takav upad bio lošiji nego da napad dolazi sa juga jer su se najbogatiji srpski gradovi i najrazvijeniji delovi zemlje nalazili upravo na severu.

 Prvi ciljevi neprijatelja bili su Šabac i Beograd. Beograd je odolevao napadima, dok je Šabac brzo pao pod austorugarsku kontrolu. Činilo se da se ratna sreća neće brzo promeniti i da Beograd neće moći dugo da odoleva napadima.

 Međutim, Srbi su pokazali da su tvrd orah u bici na Ceru. Ta bitka je zabeležena kao prva saveznička pobeda na svim frontovima u Prvom svetskom ratu.

 "Bitka na Ceru učinila je kraj početnom uspehu neprijatelja. Preobraženje 1914. godine bio je doista veliki praznik i slavan dan srpske vojske. Ta sjajna pobeda nije ni izdaleka značila i kraj rata jer mu to beše samo slavan početak, koji je pokazao našem "novom" neprijatelju da pred sobom ima pobednike sa Kumanova i Bregalnice", navedeno je u knjizi Živana Živanovića, "Srbija u ratovima".

 U pobedama izvojevanim u prethodna dva rata koje je Srbija vodila, veliku ulogu je igrao i Gvozdeni puk, koji je učestvovao u svim značajnijim bitkama u Balkanskim ratovima.

 Srbija je u ratovima 1912, 1913. i 1914. godine mobilisala više od stotinu pukova različitih rodova vojske. Od njih je samo 2. Pešadijski puk Knjaz Mihailo imao čast da ponese počasni naziv, Gvozdeni!

 Ove godine se obeležava sto godina od nastanka ovog puka. Tradiciju Gvozdenog puka danas nastavlja Treća kopnena brigada Vojske Srbije.


Milivoj Stojanović Brka sa suprugom

Puk Knjaz Mihailo formiran je u oktobru 1912. godine u Prokuplju i brzo se svojim ratnim uspesima i hrabrošću istakao u Balkanskim ratovima. U sastavu ovog puka bilo je oko 20.000 Topličana.

 Naziv "Gvozdeni", puk je poneo po završetku Drugog balkanskog rata kada je poginulo 50 odsto vojnika i oficira njegovih pripadnika.

 O herojstvu ove jedinice dovoljno govori podatak da je 250 pripadnika odlikovano najvišim srpskim odlikovanjem, Karađorđevom zvezdom sa mačevima, a to odlikovanje su dobile i dve žene pripadnice puka, podoficiri Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends.

 Svi vojnici, članovi ovog puka bili su heroji svaki za sebe, ali jedan od njih se posebno istakao.

 Na čelo Gvozdenog puka uoči Cerske bitke u Prvom svetskom ratu, stao je pukovnik, Milivoje Stojanović Brka i tako postao drugi ratni komandant puka.

 Stojanović je tu jedinicu vodio samo nekoliko meseci jer je izgubio život već u bici na Kolubari, ipak ostao je ovenčan slavom.

 Milivoje je bio jedan od najelitnijih vojnika srpske vojske, pa je isto tako bilo i prirodno da stane na čelo najelitnije jedinice.

 Čim je došao na čelo puka iskazao se svojim raskošnim vojnim talentom. Zajedno sa Gvozdenim pukom uspeo je da razbije ključne jedinice austrougarske vojske osvojivši selo Tekeriš, tada je nastala čak i pesma, "Dođi Švabo da vidiš gde je Tekeriš".

 Tekeriš je planinsko seoce na planini Cer u blizini Loznice. Srpska vojska je do Tekeriša stigla iz pravca Koceljeva, a tu se otvorio i front Šabac – Tekeriš – Krupanj dužine oko 50 kilometara. Srpska vrhovna komanda shvatila je da će Austrougari najjači napad sprovesti sa severo-zapada, tačnije da će pokušati da pređu reku Drinu. Prva tačka odbrane bili su selo Tekeriš i planina Cer.

 Nakon Tekeriša, Milivoje se spustio na Drinu, bitka na Drini predstavljala je, prema rečima istoričara mr Radoja Kostića, svojesvrsnu pauzu između bitaka na Ceru i Kolubari. Na Drini je Milivoje Stojanović izveo genijalan manevar.

 Austrougari su na Drini želeli da izvedu nešto što se u vojsci zove "nasilno izviđanje" pa su u tu akciju poslali puk Bana Jelačića. Kada je taj puk krenuo preko Drine, sa druge strane u zasedi ih je čekao Gvozdeni.

 Milivoje je postavio svoje vojnike u formaciju potkovice. Kada je formacija tako postavljena neprijatelj ne sluteći šta mu se sprema ulazi u potkovicu, kada je trenutak dobar, potkovica se zatvara i neprijatelj ostaje u zamci.



Taktika pukovnika Stojanovića bila je više nego uspešna, poginulo je 500 Austrougarskih vojnika, a 173 ih je zarobljeno.

 Tu nije bio kraj podvizima ove jedinice. Kolubarskoj bitka se zbog genijalnosti vojne taktike i bojnog manevrisanja izučava na najvišim vojnim školama u svetu i dan danas. Ova bitka predstavlja jedinstven slučaj kada jedna vojska iz faze povlačenja prelazi u pun napad, a Stojanović je ponovo briljirao.

 U prvoj fazi bitke, koja je predstavljala potpuno povlačenje, Gvozdenom puku, kao najelitnijem delu srpske vojske, poveren je i najteži zadatak koji jedna jedinica može da dobije, a to je čuvanje odstupnice. Konkretno čuvali su leđa Drinskoj diviziji.

 Međutim, ovaj puk nije bio strogo orijentisan samo na odbranu, već je, kada su to prilike dozvoljavale, vršio i napade na neprijatelja. Sve ostale jedinice koje je Vojvoda Mišić zadužio da čuvaju odstupnicu Srbima, su samo to i radile, a Gvozdeni puk je i tu pokazao da je poseban.

 "U noći 27. novembra 1914. Milivoje Stojanović je naredio prepad jednog kampa sa Austrijancima i tom prilikom zarobio je 260 austrijskih vojnika i šest oficira, par večeri kasnije, izveden je sličan prepad kada je tri oficira palo u zarobljeništvo zajedno sa 126 vojnika", naveo je istoričar mr Radoje Kostić.

 Kada se dogodio genijalan manevar, prelazak iz povlačenja u ofanzivu, Gvozdeni puk je dobio zadatak da osvoji vis Kremenicu, koji je bio ključan za dalje napredovanje. Taj vis su Austrijanci jako dobro čuvali i bilo ga je teško osvojiti.

 Gvozdeni puk je u tom zadatku imao hendikep, naime, Milivoje Stojanović je tada bio bolestan i ležao je sa temperaturom u svom šatoru, a za taj napad je zadužio oficira koji će voditi puk umesto njega.

 Međutim, vis je bio neosvojiv, jedan juriš, drugi juriš, treći juriš... Gvozdeni puk nije uspevao da savlada Austrijance i preuzme kontrolu nad visom. Pri svakom jurišu, sve više vojnika iz puka je ginulo.

 Pukovniku Stojanoviću su u šator gde je bio, stizale vesti o neuspešnim jurišima i poginulima. Čuvši sve to, Stojanović je rekao, da nije u redu da njegova deca ginu, a da on leži u postelji. Ustao je, obukao uniformu, stavio oprtač i sablju u korice i stao na čelo svog puka.

 Poveo je juriš koji je bio uspešan, puk je osvojio vis Kremenica, ali iz juriša se nikada nije vratio jer je pukovnik Milivoje Stojanović Brka tom prilikom izgubio svoj život.

 Znameniti srpski kompozitor Stanislav Binički, bio je prijatelj sa Milivojem Stojanovićem.

 U toku bitke na Ceru komponovao je Marš na Drinu, a kompoziciju je, zbog velike hrabrosti i herojstva, kasnije posvetio svom prijatelju, Milivoju Stojanoviću Brki.



Izvor: Mondo

Mogao si barem da okačiš ceo Marš na Drinu 

Obrati se novinaru sa Monda koji je pisao ovu vest a ne meni...

Ta традиција престаје '41. Ово сад је насилно "традиционисање"...

Ironija, a ? Švabe sviraju Marš na Drinu ...

Montaža  


Ovo je njihov Smradecki marš.

Ali je prava stvar bila kada je pred fudbalsku utakmicu Srbija-Austrija sviran Marš na Drinu.


Elem, čitajući "Sa srpskom vojskom" Anrija Barbija našao sam da su prve borbe u Prvom svetskom ratu vođene na području  karaule Uvac, odnosno za železničku stanicu i prugu Uvac-Priboj. Nisam više ništa mogao da nađem o tome. Imate li za preporuku neki sajt koji se bavi prvim svetskim ratom kod nas?

Какав пук? Страшан пук!

ЦВЕТОВИ


 
з звуке марша „Дрино, водо хладна” Други пешадијски пук „Књаз Михаило” I позива Моравске дивизије кренуо је 7. октобра 1912. године из центра Прокупља ка Марковом камену, па према Куманову. Читава Топлица слегла се да испрати, „осветнике Косова”, како су их називали. Цвет Топлице, Јабланице и Заплања, 5000 младића између 21. и 31. године старости, уздигнутих глава отишао је у рат против вековног непријатеља. Мајке, сестре, деца и остарели очеви испратили су их са зебњом, надајући се брзој победи и срећи на повратку кући.
    Нико није ни сањао да ће најмилије видети тек за осам година, и то само оне које је судбина поштедела страдања у огњу и паклу рата. Од куће су отишли младићи, сељаци а вратили су се прекаљени ратници, груди отежалих од силних одликовања. Али, до повратка их је водио дуг пут.

                                            Јуриш на коту 650

    Пук „Књаз Михаило” учествовао је у свим биткама Првог балканског рата: Кумановској, Прилепској и Битољској. После краћег затишја након победе над Турцима дошло је до сукоба с дојучерашњим савезником, Бугарском. На реци Брегалници почела је крвава битка чији је улог била читава Македонија и победа у Другом балканском рату. Бугари су изненада напали положаје Прве и Треће армије са намером да једним ударом пробију српски фронт и муњевитом победом реши исход рата. Дринска дивизија нашла се у средишту напада и с тешким губицима је држала положај. Моравска дивизија је одмах упућена да им помогне. Међу првима у помоћ хитао је пук „Књаз Михајло”. Пред полазак, командант батаљона, Јордан Миловановић одржао је говор својим војницима.
    „Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за Прокупље, моји соколови, води преко Софије. За мном, напред!”
    Војници су уз песму кренули за својим командантом. Пуковски свештеник пророчки је приметио:
    „С песмом у смрт иду. Ова војска мора победити!”.
    Врховна команда издала је Топличанима наређење да освоје коту .650 на обронцима планине Рујна, стратешки важно узвишење на врло неприступачном земљишту. Испред њих стајали су добро утврђени бугарски војници на знатно повољнијем, вишем положају.
    Младићи из Топлице кроз куршуме и огањ извршили су наређење, на јуриш заузели коту .650 и својим херојством стекли право да једини међу сто пешадијских и артиљеријских пукова у српској војсци понесу име Гвоздени пук. У току Брегалничке битке пук је изгубио команданта, све команданте батаљона и командире чета као и половину људства. Из пакла битке Топличани су изашли овенчани славом првих међу једнакима, најхрабрији међу херојима.
    Мир након победе у Балканским ратовима кратко је трајао. Економски и војно истрошена Србија била је приморана да уђе у рат са моћном Аустроугарском царевином који је убрзо прерастао у светски рат. Мала, ратом измучена, Србија стајала је на путу огромној царевини ка испуњењу њеног деценијског циља – пробоја на исток. Српски војници поразили су бројчано надмоћне и боље наоружане аустроугарске трупе у биткама на Церу и Колубари. Међу стотинама знаних и незнаних јунака поново су се истакли Топличани. На њиховом челу стајао је нови ратни командант, пуковник Миливоје Стојановић Брка. Један од елитних српских официра, унук устаничког војводе Петра Добрњца, на сопствени захтев дошао је за команданта Топличана пред почетак светског рата.



    Током Церске битке Гвоздени пук био је у средишту операција, код села Текериш, где је у крвавој кланици одлучен исход битке. Српски војници извојевали су прву савезничку победу у Првом светском рату. У њену славу одушевљени српски народ спевао је песму „Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш” „А што ћу га гледати кад ја морам бегати...”. Након битке, у затишју офанзива, Гвозденом пуку поверен је задатак да нападне непријатељске положаје на Дрини. Пуковник Брка Стојановић је у овој операцији показао своју ратничку даровитост.  Наспрам његових војника нашао се аустроугарски пук „Бан Јелачић”.  Вештим маневрима Брка је окружио непријатеља у облику потковице, а потом затворио обруч иза противникових леђа. Непријатељ је до ногу потучен: изгубили су преко 500 војника, а 173 била су заробљена.

                                               Војникова наредба

    Већ прекаљеним ратницима Врховна команда је у Колубарској бици дала задатак да заузму важно стратешко узвишење Кременица. Пуковник Стојановић лежао је болестан у шатору, па је команду на бојишту поверио нижим официрима. У неколико крвавих јуриша Топличани су покушали да заузму Кременицу, али су одбијени уз велике губитке. Командант није могао да из кревета слуша вести и погибији својих војника. Устао је и изашао на положај иако је једва стајао на ногама од грознице. Уз команду „Јуриш”, храбро је повео војнике. Кременица је пала а у јуришу је страдао управо он, Миливоје Стојановић Брка.
    После победе у Колубарској бици команданта Гвозденог пука постао је пуковник Димитрије Милић. Почетком 1915. године јединица је пребачена у Македонију како би се ојачао фронт према Бугарској. У данима слома пред крај 1915. године војници Гвозденог пука добили су задатак да чувају одступницу српским јединицама и хиљадама избеглица. Они су последњи напустили тло Србије и преко албанских гудура стигли до мора и спаса на Крфу. Након краћег опоравка распоређени су на Солунски фронт. Пук се нашао у средишту операција у борбама за село Горничево, као и приликом ослобађања Битоља. У овим борбама истакле су се и две жене, војници пука, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.
    Након пробоја Солунског фронта пук је учествовао у борбама за ослобођење Ниша. Надомак града француски командант здружених снага генерал Франш д’ Епере наредио је задржавање како би се сачекао долазак појачања и војници мало одморили. Немачки положаји на Морави били су јаки и добро утврђени. Командант није желео да ризикује непотребне жртве и евентуалну немачку противофанзиву. Жељни дома, српски војници су с гунђањем примили ову одлуку. Међу Нишлијама је остала прича да је тада пред команданта Прве српске армије ђенерала Петра Бојовића изашао обичан војник и срамежљиво за реч. Кад му је војвода допустио да говори рекао је команданту да већ годинама није видео своју кућу, жену и децу, да разуме зашто је тако и да се не жали. Али, тешко му је да се заустави надомак куће у којој после дугих година поново жели да прослави своју крсну славу Светог Николу. Замолио је да га после ових речи ђенерал или пошаље на вешала или пусти Шваби на метак, а он ће већ да се снађе да стигне у дом и упали славску свећу. Након ових речи, које су изражавале расположење свих војника, војвода Бојовић послао је Врховној команди кратак извештај:
    „Српски војник наредио је јуриш на Ниш. Наређење ће бити извршено”. Након два дана борби, 12. октобра, српски војници ушли су у слободан град.

                                                Славље и туга

    Октобра 1918. године „Журнал де Женев” с усхићењем је писао о српским војницима:
    „Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напред... Под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина само је за кинематографске филмове…” Генерал Франше д’ Епере описао их је:
„То су сељаци, готово сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива”.
    Након ослобођења Ниша Гвоздени пук истакао се у борбама за ослобођење Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, да би потом прешао Дунав и стигао до Зрењанина и Кикинде. Тек средином децембра 1918. пук је повучен у Београд. Ту је остао све до 5. маја 1920. године. Преживели војници одабрани су да буду гардијска јединица и чувају краља, двор и парламент до званичног стварања гарде. Тек тада, скоро осам година након мобилизације, преживели ратници кренули су кућама.
    Дочекани су с неверицом, јер су и њихови најближи одавно изгубили наду да ће их коначно видети. Људе који су у кућама оставили ситну децу на прагу породичног дома сада су дочекивали одрасли момци и девојке. Топлица је дочекала своје хероје али славље је свуда било помешано са тугом. Цена слободе била је огромна. Погинула су три ратна команданта пука. У борбама је страдало и 32 официра и 1239 војника, док је рањено 148 официра и 6942 војника. У број погинулих нису урачунати они који су умрли од колере, 1913. и тифуса 1915. године. Њихов број није утврђен. Готово да није било куће у Топлици.

                                               ХЕРОИНЕ

                             
         Међу борцима Гвозденог пука истакле су се и две даме,
Милунка Савић и Флора Сендс. Биле су једине жене одликоване Карађорђевом звездом. Милунка је учествовала у свим ратовима од 1912. године а Флора од 1914. када је из Енглеске стигла у Србију. Жене ратнице нису у подвизима заостајале за мушким саборцима. Милунка је рањена девет пута, као бомбаш прошла је све битке од Куманова до ослобођења, преживела албанску голготу, а једном приликом, у бици на Црној Реци 1916. године, сама је заробила 23 бугарска војника. Флора је у Србију дошла као болничарка. Радила је у болницама у Крагујевцу и Ваљеву, где се и сама разболела од тифуса. Када је прездравила прикључила се српској војсци као обичан војник, прешла је преко Албаније и била на Солунском фронту. Одликована је бројним српским одликовањима а народ ју је са поносом звао „наша Енглескиња”.

ЗАСТАВА И СЛАВЕ

   Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива „Књаз Михаило”, најодликованија је застава у српској војсци. Њој су припала следећа одликовања: Карађорђева звезда са мачевима II реда, Карађорђева звезда са мачевима III реда, Карађорђева звезда са мачевима IV реда, Орден Белог орла III реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом. Кроз пук је током рата прошло око 16.000 људи. Двадесет и седам војника и официра пука били су носиоци по две Карађорђеве звезде. Још преко 250 официра и војника понели су по једно ово одликовање. Највеће признање Топличани су добили 1921. године када је ковчег преминулог краља Петра I Карађорђевића био прекривен управо заставом овог пука.

                                         БРКИН МАРШ

   Пуковник Миливоје Стојановић Брка рођен је 6. септембра 1873. године у Пожаревцу. Војну академију је завршио 1894. године. Био је унук српског војводе из Првог српског устанка Петра Добрњца и припадао је реду елитних официра. У Првом Балканском рату истакао се као командант 12. пука „Цар Лазар” који је први ушао на простор Косова и успешно се борио против арнаутских јединица.

   Током Брегалничке битке, на положају Ретки Буки, херојски се држао са својим пуком. Командант Прве армије престолонаследник Александар лично га је одликовао скинувши са груди своју Карађорђеву звезду са мачевима. Била је то част коју није заслужио ниједан други официр. Командант Гвозденог пука постао је непосредно пред Церску битку. Погинуо је у јуришу на Кременицу 21. новембра 1914. године. Храброст и херојство које је показао у борбама надахнули су Станислава Биничког да му посвети „Марш на Дрину”.

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/cvetovi

---

Пук Кнеза Михаила, Пук Стевана Синђелића, Добровољачки одред, Невесињска бригада... доказују да нема бољег ратника и часнијег човека од Србског сељака!!!