Корисник Интернета је поново у теолошкој дилеми: знати или веровати. Историјски, Интернет је настао из страсти научника (али, и војника) за лакшом и бржом разменом информација. Од комуникацијског канала, он временом постаје цивилизацијски постулат око кога се гради нова планетарна заједница. Пословање, државно управљање, демократски процеси уозбиљују Интернет, а као глобална ризница знања постаје залога опстанка и развоја. Ипак, да ли му треба веровати?

   Технологија је увек испит свести и савести, наше сазнајне моћи се уланчују са нашим веровањима, као два образа људскости. Двоумећи се између знања и веровања, унутрашњом логиком Интернета, настају сајтови као што су www.anomalist.com који обнародује непотврђене   мистерије и неортодоксне теорије, чудне таленте и неочекивана открића, www.urbanlegends.com са својим гласинама и научним измишљотинама, или пак блог www.neatorama.com који у обимном и темељном директоријуму доноси необичне, чудне, бизарне, јединствене појаве и догађаје из свих области људског живота и културе, при том комбинујући моделе увек популарних топ-листа и отворености за дословно све и свашта. Сајтови граничног, екстрема и аномалија су и www.ahboon.net и www.bizarrenews.com са својим зачудним и зачуђујућим вестима из целог света. Сајтови, поменути и ини, сви одреда, поткрепљени су линковима, цитатима и изворима, фотографијама и видео-снимцима (углавном са YouТube), и све то не оставља много места неверици, неповерењу или сумњи. И корисник Интернета је поново у теолошкој дилеми: знати или веровати. Или филозофској: како знам да знам? „Што верујеш, видиш”, гласила је ранохришћанска мисао. Као да се време чуда вратило, обнављајући мистерију почетка нове епохе.

   Питање истинитости, односно валидности Интернета протеже се на све његове домене. Извесност глобалног надгледања, технолошки неспорна, у истој је параноидној равни као и зазирање од препуштања властитог новца оној виртуелној, интернетској размени. Могућност тренутне комуникације са било киме и било где на планети оштро се коси са елементарним питањем: а с ким то? И зашто? Да ли су државе спремне, упркос појединачним примерима (САД, Естонија), да политичку вољу препусте кућној атмосфери, када се на питањима контроле избора подједнако сламају државне машинерије Флориде и Србије? И све под посвемашном претњом (или благословом, свеједно) хакера („Хакирати значи пустити виртуелно у актуелно, дати израз разлици стварнога”, како у „Хакерском манифесту” каже аустралијски теоретичар дигиталних медија Мекензи Варк).

   Интернет до пуцања напреже кичму наше људскости, начин на који сазнајемо. Он постаје испит гносеологије, те отуда толике натукнице о његовој виртуелности, значи, условном, или несамобитном статусу (никако не привидном или артифицијелном). А ту већ задире у коначна есхатолошка питања, односно да ли је моћнији од свог творца или не, да ли представља тек рођеног технолошког бога или само веома сложено оруђе. Враћамо ли се, са новом свеобухватношћу, почетку првог миленијума и Тертулијану: „Верујем, јер је апсурдно”?

Izvor: Politika