Deca sa velikim intelektualnim potencijalom su često infantilna

Kako da vaspitate malog vunderkinda

Dete vam je vunderkind? Da li da vam zavidimo ili da saosećamo sa vama? Mali genijalci rano startuju i razvijaju se mnogo brže od svojih vršnjaka. Jedni pretiču drugare samo u intelektualnom razvoju, recimo čitaju i računaju već sa dve godine. Drugi pak od malena divno crtaju ili sviraju neki instrument.



Vunderkind se odmah lako prepozna: ne morate da ga terate da radi domaći, on piše, rešava zadatke ili crta ne da bi zaslužio pohvalu odraslih, već jednostavno zato što mu tako radi mozak. Sve što radi, on radi sam, iako imate utisak da dobija informacije niotkuda ili, naprotiv, odasvuda, jer ih sve interesuje i sve su spremni da istraže i ispitaju.
Ali šta sledi iza tog ranog uspona? Da li će mali genije uspeti da sačuva svoj talenat i razvije ga kasnije u životu? Nažalost, to ne može svako. Psiholozi kažu da samo tri do pet odsto vunderkinda postaju poznati kad odrastu. Mnogo veće šanse da dobiju Nobelovu nagradu imaju ona deca koja se razvijaju uporedo sa vršnjacima ili čak malo sporije od drugara iz istog razreda.

Portret u društvu
Vunderkindi imaju drugačiji mozak od ostale dece. Američki naučnici iz Nacionalnog instituta psihičkog zdravlja (država Merilend) proučavali su nekoliko godina razvoj mališana čiji IQ za trećinu premašuje intelektualni novo vršnjaka. Ispostavilo se da zadebljanje kore velikog mozga malih genija počinje dve do tri godine kasnije nego kod ostale dece, a njeno stanjivavanje koje posle toga sledi, dešavalo se sa 11-12 godina, a ne sa devet kao kod ostalih mališana.
Proučavajući osobenosti razvoja darovite dece, psiholozi su primetili da roditelji većine vunderkinda imaju visoko obrazovanje, često „jezičko“ ili tehničko, da oni sami nisu bili nadareni, ali da je barem jedan od njih osoba izuzetne sposobnosti rasuđivanja i ponašanja. Često male genije rađaju „starije“ majke.
Razvoj vunderkinda je neujednačen i neharmoničan. Uprkos velikim intelektualnim potencijalima, oni su često infantilni u svakodnevnom životu ili socijalizaciji. Na primer, sedmogodišnji dečak s lakoćom prikuplja građu na kompjuteru da bi napisao sastav iz književnosti, ali ne ume samostalno da jede ili nije u stanju da razgovara s drugom decom bez posredovanja odraslih.
Mali intelektualci često zaostaju na polju razvoja motorike. Ne samo zbog toga što ne skaču i ne trče po parku s drugarima, nego i zato što im je priroda, obdarivši ih u jednom, uskratila nešto drugo. Iz lekarske prakse poznat je slučaj dečaka koga je majka, shvatajući uzroke njegove nespretnosti, strpljivo učila da vezuje pertle. Iako je bila vrlo uporna, on tu veštinu nije savladao sa sedam ili osam godina, kao većina mališana, nego tek sa 14.
Da li oko nas ima mnogo genija? Statistika kaže da među 100.000 obične dece ima jedan genije. Ali i ti podaci su okvirni jer obuhvataju samo onu darovitu decu koja su se proslavila i postala poznata. Među talentovanima ima više dečaka; kod njih se, uopšte, sreće više krajnosti, i loših i dobrih.

Greške roditelja
Veoma je teško podizati male genijalce. Nije stoga čudo što nekim roditeljima to ne polazi za rukom. Svi oni ponavljaju jedne te iste greške. Ne valja insistirati samo na razvoju izuzetnih sposobnosti svog čuda od deteta. Reklo bi se da ako je vaš mališan šahovski genije, ako pobeđuje odrasle majstore na šampionatima, treba da ga usmeravate i usavršavate u tom smeru. Ne, kažu psiholozi, on ne treba samo da igra šah nego i da čita knjige, uči jezike, sluša muziku...Jer, niko ne zna kako će se njegov šahovski talenat dalje „ponašati“. Psiholozi ističu da su u svojoj praksi viđali dečake koji su složene inženjerske konstrukcije pravili sa 10 godina, ali su sa 15 samo „klonirali“ svoje stare izume. Viđali su devojčice koje su sa pet godina pisale neverovatno zrele stihove, ali sa 10 nisu pisale mnogo bolje, dok su sa 15 mnogi njihovi vršnjaci sastavljali podjednako dobre pesmice.
Često se dešava da se porodica odrekne svega kako bi svom čudu od deteta obezbedila sve uslove za razvoj i utrla mu put do Nobelove nagrade, računajući s tim da će im on kasnije, kad se obogati i postane slavan, sve vratiti i osigurati im bezbrižnu starost. To je pogrešno, naglašavaju psiholozi. Nadarenom detetu treba prići drugačije.
Roditelji treba da mu poruče da će se radovati njegovim daljim uspesima u matematici (poeziji, muzici...), da će ih pratiti i podržavati, ali da se ništa strašno neće desiti ako život bude tako hteo da ne postane slavni matematičar (pesnik, muzičar...). Recite mu da će postati ono što sam izabere i da treba da izabere ono što će ga činiti srećnim i zadovoljnim. Zato roditelji nipošto ne smeju da se odriču svog života, karijere i interesovanja.

Bitno je da budu aktivni
Isto tako, intelektualni razvoj ne sme da ide na štetu fizičkog. Mali genije je u stanju da danima crta ili svira bez ikakvog napora ili zamora. Tačno je da njegov mozak lako podnosi takav napor i on ne šteti njegovom zdravlju. Ali nepravilan način života može da ga ugrozi. Zato ne treba povlađivati detetu i dopuštati mu da se danonoćno bavi samo onim što mu ide od ruke. Vunderkind treba i da se igra, i da se bavi fiskulturom, i da izlazi u dvorište. Roditelji moraju da se potrude da zavoli bilo koju sportsku aktivnost.

Prijatelji su važni
Mali genije ne sme da raste pod staklenim zvonom. On treba da se druži s drugom decom. To je veoma teško realizovati. Jer, o čemu da razgovara s drugarima u dvorištu, pitaju se roditelji. O integralima, koji su njima nezanimljivi, ili o sličicama fudbalera, koje njega ne zanimaju? Možda bi ga trebalo odmah upisati u četvrti ili peti razred kad već toliko toga zna sa šest godina? Ne, to nije pametno, kažu psiholozi. On neće moći da se igra sa starijom decom: on će umeti da rešava zadatke kao oni, ali im neće biti interesantan zbog svoje emocionalne nezrelosti. Bolje je da darovito dete ide u školu s vršnjacima, ali da program bude prilagođen njegovim sposobnostima. Kasnije može da se upiše u neku od škola za talentovanu decu ili u običnu srednju, ali da pri tom ide u odgovarajuću sekciju.


Izvor: Blic

Loše su me vaspitali...  

Pa mi ^{(naša zemlja)} ne možemo da vaspitamo prosečnu decu... a kamoli male genijalce.
http://forum.burek.com/srbija-ne-zna-sta-sa-mladima-t438386.html
A s druge strane, svaka majka danas tvrdi da joj je dete pametnjaković i da je eto neshvaćeno i da je krivo okruženje i zemlja u kojoj je raslo... i da ga društvo kvari. Zvuči kao predrasuda ali barem se toga sećam iz osnovne. Nemoš' ubediti ženu da je problem u njenom detetu... razredni starešina, celo školsko osoblje pa i tetkice uključujući i školskog psihologa... jedno... a mama drugo.  

a sta ce sirote mame...

jos na porodiljskom stolu,prilikom presjecanja pupcane vrpce...presjece se,vrlo cesto,mogucnost realnog sagledavanja sopstvenog dijeteta

pa onako krakato,izbezumljeno od prolaska kroz porodjani kanal,isprepadano svijetom u kojem se naslo,mokro,modro i krvavo...biva predmet posmatranja majke koja je ubjedjena da je rodila spasioca svijeta licno

em lijep,em pametan,em dusa jedna...citavih dva minuta poslije rodjenja

i to je slatko.
e vec ne biva slatko kada mali princ za deset godina drugom princu izbije oko prilikom tuce,a gospodja mama izjavi:"pa sta je!?! sta hocete!?! moralo je dijete da se brani...bio je izazvan..."

pa jeste...citav svijet sta radi?
samo nas izaziva.

tako da mi imamo jako puno vunderkinda...

nego,salu na stranu.
ne moze roditelj sve da uradi kada je vunderkind u pitanju,ako nema i podrsku obrazovnog sistema.

Obrazovni sistem je takav da se vunderkind može razviti u punom sjaju samo UPRKOS sistemu, a ne UZ POMOĆ istog.

Sva sreća pa je naš sranje i bar ne mora zbog toga da se brine. Biće uprošašćeno u svakom slučaju.

Samo fora je u tome što je taj isti roditelji kriv zbog takvog sitema i već je dovoljno uradio.

Reformu školstva pod hitno. 

Reformu školstva sabotiraju nastavnici i profesori.
Rasterećenje učenika njima ne ide u prilog.
Jer ko bi onda uzimao privatne časove od kojih ta vesela populacija plaća letovanja po Grčkoj.

Ne znam... stvarno ne znam.

Mene su u tu ideju reforme i zašto nam je ona potrebna uveli baš profesori iz srednje. Iskreno.
Pričajući sa četiri profesora i njhovo objašnjavanje da su i oni svesni da predaju gluposti i mnoštvo nepotrebnog gradiva koje nema nikakvu pragmatičnost me je navelo da se pozabavim tom idejom.

Naravno, to su četiri profesora. Nije mi namera da njih postavim kao reprezentativne primerke koje predvode sve svoje kolege u Srbiji, ali u jednu stvar sam siguran. Od sto posto osoblja, uvek se nađe jedan, maksimalno dva tri kretena, ostali su svi normalni zdravorazumski ljudi za koje imam samo reči hvale.
Kad sam ja bio kreten prema njima, takvi su i oni bili prema meni. Kad sam se ja unormalio, unormalili su se i oni prema meni, osim ona dva tri pomenuta kretena. Kako poseješ tako ćeš i da žnješ.

Kako se učenici ponašaju ni ne zaslužuju bolje.
Naravno i te učenike je neko vaspitao.
Tako da se priča opet vraća na roditelje. Ne sve, naravno... ali neki prosek se može izvući.

Neko je jednom na ovoj temi postavio pitanje: Zašto nas današnja deca ne poštuju?
Da bi, čini mi se, medozarr odgovorio: Nije pravo pitanje zašto nas deca ne poštuju, pravo pitanje je šta (ni)smo mi uradili da zaslužimo njihovo poštovanje. 

aaa
igraju uno karte na slici, otkad to nisam igralaa .. 


jes, ovo je tako smaracki .. i obavezno 'mog malog ne voli nastavnica likovnog'.
ne do bog da mali ne zna nacrtati drvo, pa da zbog toga ima keca .. jok

dijete te ne postuje jer ga nisi naucio da te postuje, odnosno nisi ni ti njega postovao.
iskreno, meni su sve generacije poslije '90 zabrinjavajuce kad je u pitanju njihovo ponasanje.
i ne mogu da vjerujem koliko se roditelji ne bave svojom djecom 

odakle ta ideja da oni sabotiraju?
odakle ideja da njima ne bi odgovarala reforma skolstva?
ja ne znam niti i jednog profesora koji nece reci da jedva ceka dan kada ce zakonom biti propisano da u ucionici bude 25 ucenika,a ne 35.da ne govorim o drugim stvarima,a koja su vezana za reformu.
ali reforma se ceka od onih "odozgo"...od para,umjeca i zelje onih na vrhu da uloze i kadar i vrijeme za takav ogroman poduhvat.

ne drze svi privatne casove,koliko god se svima cinilo da to rade,a i oni koji drze...nisu to bog zna kakve pare,pa je neukusno reci da profesoi setaju svoje zadnjice po nekim plazama,a sve iz dzepa ucenika ..

lako je sve svaliti na profesore...lako je i pogresno je.ja cu prva reci da pojedini od njih svoj posao ne rade kako treba,ali tvrdim da je vise onih koji se trude i idu protiv vjetrenjaca.cak i na svoju stetu.

stereotipno je nama i vidjenje njih

ne nose sve profesorice predratne pundje,strikane kragnice i ne mrze sebe do podna,a od podna citav svijet .nemaju svi profesori zakrpe na rukavima,ne umiju ni vrata od ucionice da potrefe,jer su senilni i ne zive od zuci i krvi koju piju ucenicima

na tri ovjekovjecena polumanijaka u nekoj skoli,koju pamte mnoge generacije,dodje njih sest koji svoj posao rade posteno i predano...ali trpati ih sve u isti kos i kriviti za nesposobnost naseg ministarstva da uvede red...pogresno je ...

reformu koce oni koji donose zakone....
pa samim tim i uzgajaju one koji bi odavno trebali biti u penziji,a bave se ovim poslom.

ali hajdemo o vaspitanju...
problem jeste sto vecina roditelja ocekuje da mu se korekcijom ponasanja njegovog djeteta bave ti drkosi i idioti od profesora(o da,vecina je tog misljenja).

koliko je to realno?

a kada krene i da se bavi,koliko je roditelja koji su spremni na normalan nacin da saslusaju kritiku na racun svoga djeteta,ako znamo da je saradnja u tom smislu jako losa...jer,roditelji prvi nemaju postovanja i povjerenja u osobu koja je za katedrom?

ako znamo podatak da je mali broj onih koji dolaze da se raspituju o svom djetetu,osim na samom kraju skolske godine?

imam ja puno pitanja i kritika upucenih skoli i ministarstvu posvete,
ali ima i puno kritika i pitanja koje bih postavila i roditeljima

na ravne casti.

Nadležni umesto da obrazovanje vide kao investiciju u koju treba provbitno uložiti neke pare da bi nam se isplatila za nekoliko godina, oni je vide samo kao trošak...