Za usamljenost neki psiholozi kažu da je moćan osećaj koji razara. Ono što brine je to što se nikada više nije pričalo o njoj kao u poslednjih nekoliko godina. Oni koji se bave istraživanjima tvrde da je sve to posledica brzog života, gomile informacija, saveta, kritika, kojima smo svaki dan bombardovani. A pojedini iz straha da se ne razlikuju od sredine u kojoj žive guše svoju posebnost, kriju emocije, postaju nesigurni, povlače se, beže od drugih, ali i od sebe.
Ipak, da bismo prihvatili usamljenost, moramo, pre svega, da je prepoznamo, a više o tome kako izgleda, nastaje i kako je pobediti, saznali smo od dr Danijele Živančević, specijaliste psihološkog savetovanja.
- Usamljenost je neprijatno osećanje, veoma slično frustraciji, zato što osoba i pre nego što oseti usamljenost, već zna da nije u mogućnosti da se poveže sa drugima. Ona će pokušavati na različite načine da potisne tu neprijatnost, tako što će, na primer, konzumirati alkohol, droge, prekomerno jesti, previše se angažovati na poslovnom planu... Sve ove akcije mogu privremeno da neutrališu osećanje usamljenosti, ali se problem tako ne rešava, već udvostručuje. Da bi se izbegao ovaj neprijatan osećaj, bitno je angažovati se u onim aktivnostima koje će pomoći da se uspostavi blizak odnos sa drugima.
Za usamljenost postoje različiti razlozi, ali kako se najčešće manifestuje?
- Usamljenost možemo podeliti na situacionu i strukturalnu. Prva je reakcija na trenutnu situaciju, kada nismo u mogućnosti da budemo sa osobama koje su nam važne. Kod strukturalne usamljenosti ne postoji emocionalna povezanost sa drugima i posledica je celokupne životne situacije, odnosno hronična je.
Biti sam i usamljen nije isto, u čemu je razlika?
- Osećanje usamljenosti je vrsta frustracije, i uvek je neprijatno, dok samoća može biti praćena prijatnošću ili ravnodušnošću. Takođe, za razliku od usamljenosti, samoća može da bude i željeno stanje, zato što pruža mogućnost da se angažujemo u onim stvarima koje ne možemo da obavljamo u prisustvu drugih. Čovek u samoći više je posvećen sebi i svojim mislima, ima potrebu da preispita svoje želje i ciljeve.
Zbog čega se javlja usamljenost?
- Kod situacione usamljenosti razlozi mogu da budu veoma konkretni i osoba ih može biti u potpunosti svesna. Primer toga može da bude odsustvo voljene osobe. Međutim, kod hronične usamljenosti situacija je nešto složenija, a uzroci mogu da budu različiti. Psihoterapijska praksa pokazala je da se često iza ovakvog osećalja kriju razne zablude tipa: “Nisam dovoljno dobra osoba da bih bio deo nekog društva”, “Ako pokušam da uspostavim kontakt, sigurno će me odbaciti”, “Ako je drugima stalo do mene, oni će mi sami prići”, “Slabost je pokazati drugima da želiš njihovo društvo” ... Dakle, u ovom slučaju, pre svega je potrebno da ove zablude dovedemo do svesnog nivoa i da preispitamo njihovu objektivnost. Nakon toga se preporučuje trening socijalnih i komunikacijskih veština koji bi osnažio osobu da krene u ispunjavanje svojih želja za drugima.
Koga najviše pogađa ovo neprijatno osećanje, da li postoje rizične grupe, ili najviše zavisi od karaktera ličnosti?
- Mislim da je situaciona usamljenost neprijatno osećanje koje ponekad svi osećamo. Međutim, za pojavu hroničnog osećanja usamljenosti potreban je određeni preduslov kod ličnosti koja se tako oseća. Najčešće su to osobe koje sebe ne mogu da dožive kao vredno ljudsko biće, pa to povezuju sa osećanjem neprihvaćenosti, odbačenosti i inferiornosti. One svoj problem još više komplikuju zato što ne postavljaju za cilj da se osećaju vrednim, već razvijaju fantaziju da samo slavni mogu biti prihvaćeni, a pošto ne mogu da budu slavni onda su osuđeni na usamljenost. Tako se prepuštaju patnji i ostaju pasivni.
Nova istraživanja pokazuju da je procenat usamljenih sve veći, koji su razlozi toj pojavi?
- Svaki čovek ima pravo na ljubav i bliskost, i mogućnost da se poveže sa drugima. To zavisi, pre svega, od sklopa ličnosti. Ipak, današnje društvo, preko medija, lakše može da širi zabludu da čovek mora da bude savršen i superioran kako bi stekao pravo na ljubav i bliskost. Možda, danas, iz tog razloga imamo veće poteškoće u povezivanju sa drugima, zato što više nego prethodne generacije verujemo u ovu zabludu.
Kako pobediti usamljenost?
- Ukoliko je usamljenost situaciona, neprijatnost je zdrava i funkcionalna, a psihoterapijske intervencije nisu potrebne. Kod hronične usamljenosti, potrebno je da preispitamo uverenja o svojoj vrednosti, kao i ona koja se tiču bliskosti sa drugima. Ovaj proces može da bude složen zbog raznih odbrambenih mehanizama koje koristimo, pa je poželjno potražiti pomoć stručnjaka koji bi kroz razgovor podstakao samoodgovornost i racionalno sagledavanje sebe, drugih i sveta.
Usamljenost zvuči kao dijagnoza. Kako pomoći nekome da prizna sebi i drugima taj osećaj?
- Onima koji pate od hronične usamljenosti dosta je teško da prepoznaju i definišu ovo osećanje. Oni to stanje najčešće definišu kao osećanje praznine i onda situacija postaje još složenija. Zato što kada problem definišemo kao prazninu, onda ne znamo šta nam tačno nedostaje, a ako je problem usamljenost, znamo da nam nedostaje povezanost sa drugima. Nekada je pojedincu veoma teško da sam dođe do ovih zaključaka, ali uz pomoć psihoterapeuta i savetnika ovaj proces može da bude veoma uspešan.
Poznato je da postoji “beg od usamljenosti”. Gde se to “beži”, može li se pobeći?
- Najbolji lek je oslobađanje od zabluda kojima sebi zabranjujemo pravo na vrednost i bliskost. Kada sebe “oslobodimo” ovih zabrana možemo očekivati bliske i kvalitetne odnose sa drugima. Takvi odnosi mogu da budu ostvareni u porodici i sa malim brojem prijatelja. Na kraju bih rekla i da naša vrednost ne može da raste, a ne može ni da opada. Svojim uspesima (socioekonomskim statusom, obrazovanjem, poslovnim statusom i funkcijom ...) podižemo životni kvalitet, a ne našu vrednost. Zato nemojte vrednost da uslovljavate i tražite tamo gde je nećete naći, već prihvatite vrednost koja proizlazi iz vas samih, kao jedinstvenih ljudskih bića. Čovek koji sebe doživljava kao važnog verovaće da može da bude važan i drugima, zato će i biti aktivan u ostvarivanju veza sa drugima.

USAMLJENOST JE ZARAZNA
Rezultati istraživanja američkih naučnika pokazali su da je usamljenost zarazna poput gripa. Naime, usamljene osobe tužne emocije prenose na osobe oko sebe, koje vremenom i same postaju usamljene, nesigurne, zatvorene i tužne.
Osim toga, ova studija, u kojoj je učestvovalo oko 10.000 ljudi, pokazala je i da usamljenost veoma loše utiče na mentalno i fizičko zdravlje, te tako skraćuje i životni vek. Zbog toga je veoma važno, kako navode naučnici, pomoći osobi da prepozna usamljenost i da se oslobodi “kočnica” pre nego što ostane potpuno sama.

USAMLJENIMA JE HLADNIJE
Da li ste znali da su usamljeni ljudi zimogrožljiviji? Istraživanje kanadskih stručnjaka pokazalo je da usamljenost može da utiče na osećaj hladnoće. Odnosno, da osobe koje se osećaju izolovano temperaturu u nekoj prostoriji doživljavaju nižom od onih koji su društveno aktivniji.
Inače, ova studija otkrila je i način na koji se može pomoći usamljenim osobama. Naime, podizanje temperature u prostoriji, preko zime, može da se iskoristiti za lečenje svih vrsta depresije. A kako tvrde naučnici, i topla supa, kafa i čaj, idealni su napici u sklopu ove terapije.



Izvor: Novosti

 

 
Odlicno napisano,i potpuno si u pravu,biti sam i usamljenost su dva razlicita pojma.Naime biti sam i distancirati se od ljudi,velikih pritisaka,tokom dana,moze biti i veoma zdravo.Npr u Kini naucnici su dokazali da neke izolovane individue,u posebnim prostorijama,koje su im sluzile za odmor,i sabiranje misli,pokazivale su zapanjujucu promenu u psihofizickom ponasanju.Naime o cemu se radi,ja mislim da kada se covek zasiti velikog broja ljudi,trebalo bi malo da se primiri na neko vreme,pogotovo ako mu je posao takav ili neke njegove obaveze,koje se ticu svih tih ljudi,Pa zamisli samo kada bi nekoj osobi svaki taj covek,ili bar neki veci broj ljudi rekao:dobar dan,kako si?Pa to je strahovit udarac za kefalo.Upravo zbog toga se neki ljudi osamljuju i jednostavno teraju sebe na osamu,koja im ustvari prija u tolikoj meri,da na kraju tih svojih terapija,budu potpuno izleceni.Kao odsustvo neke voljene osobe kako si pomenula,i sto se tice bega,bezi se ustvari u sebe,naime ta osoba koja pobegne u sebe,ili se zatvara u sebe,pokusava na svaki moguci nacin da popuni pukotinu koja je nastala,odsustvom te voljene osobe,bilo da se radi o robinskoj vezi,prijateljstvu ili ljubavi.Delimicno se u tome uspeva,naravno ako ima materijala da se ta pukotina popuni,pa se stoga cesto takve osobe otvaraju velikom broju ljudi u potrazi za komunikacijom,sirenjem nekih novih vidika.Naucnici opet u Kini su potvrdili pojavu,da takve osobe,najcesce posezu za nekim novim stvarima,i nerado se vracaju na staro,ali prem da ima izuzetaka,neki su toliko uporni u svojim namerama,da se posle,,pukotine,,vracaju na staro,ne bili videli da li su dovoljno psihicki jaki da to i podnesu.Opet se vracam na pojam biti sam,zbog vremena u kakvom zivimo sve manje je odlazaka u prirodu,bas zbog tih obaveza koje nas opsedaju iz dana u dan,nekada su se kod nas u drzavi,zemlji kako god organizovali skupovi pod nazivom ,,odmorite mozak,,ili ,,procistite svoje misli(rasteretite),naravno svaka jedinka sama po sebi trazi nacin za praznjenje ili punjenje svojih baterija ili izvora energije kako zemaljske tako i one nadprirodne(bio energija i tako dalje),u zavisnosti od potrebe covek po prirodi oseca potrebu da bude sam ili da se jednostavno iskljuci od svega,bas zbog toga da bi se vratio u normalni tok svojih ili da bi se uklopio u tok tudjih dogadjanja.Cesto primetimo i pojavu da je neko preterano zainteresovan za veliki broj stvari,ili ima problem mehanickog navlacenja paznje,takve osobe su cesto u centru desavanja,imaju uvek prvu (glavnu rec),e takvih je ljudi sve vise i vise ,to nam samo govori kako je njihova komora sto se tice spoznaje pravog trenutka za njihovo vreme totalno pobrkana,pa to tako ima velike veze o tvom  izlaganju.
Naravno neki ljudi nikada nemogu prepoznati granicu dokle da idu,i koliko mogu da se prepuste diskusijama,i vrlo cesto to nam izgleda jako pretrpano,i pobrkano.Znaci ja mislim da sve dok se ljudi sami ne pozabave sobom,i ne rasciste neke stvari u svojim skladistima misli,uzalud ce se nadati uspehu,jer za to leka nema.Zasto?pa zbog toga sto takve osobe jednostavno ne prihvataju pomoc drugih ljudi,e ja bih se nadovezao na tvoje izlaganje o poremecenom nivou vrednosti.Opet ponavljam ,jako malo ljudi trazi pomoc od ljudi koji imaju pojma o takvim stvarima,i misle da su oni centar svega sto postoji,znaci oni jednostavno ne prihvataju neki koristan savet,koji bi im mogao pomoci.Tek onda kada im neko pomogne,onda nazovi vide prosvetlenje,za neke bude kasno za neke ne,sve u zavisnosti koliko su spermni da prihvate stvari kakve jesu.Jer samo napornim radom i trudom na sebi i u sebi moze se postici uspeh,slazem se sa tobom da covek treba da veruje u sebe,iako smatra da ima mnogo vrednosti u odnosu na druge ljude,ne treba uzalud da se trudi da bi to pokazao pre ili kasnije vrednost,ali ona prava ce isplivati na povrsinu i zablistati najsjajnije.Jos jedanput odlicno izlaganje

Filipe - smekerske ti kosulje de malo razdvoj text 

Oprosti,morao sam na brzinu,da skrabam,te se zbog toga cini malo konfuzno, :mrgreen:da li si mozda videla razlike?

Kad se usamljenost uvuče u vaš život

Od nje se možete razboleti, ona utiče na san i podiže krvni pritisak - usamljenost nije trenutna, već hronična emocionalna bol koja pogađa oko 15 % ljudi. Naučite kako da je izbegnete.



Biti sam nije najgora stvar na svetu. Napravite listu stvari koje morate da uradite – srediti ormar, oprati prozore... Potom sebi poklonite male užitke poput parčeta sladoled torte ili koncerta. I, onda, s vremena na vreme, probudite se i pomislite da ne možete više tako i da ne možete opet sebe da dovodite u red i potrošite sledećih besanih 15 sati pobijajući činjenicu sopstvenog jada, napisala je poznata britanska spisateljica i kolumnista Zoe Heler.

Ali, oni to čine. Usamljeni ljudi dovode sebe u red. Oni pobijaju činjenicu svog jada i kotrljaju se prema napred, noseći teško breme, sat za satom, godinu za godinom. Hodaju ulicama bez obzira na to koliko se nepoželjno i neprimećeno osećali samim tim što u stvari postoje. Oni su umorni zbog svoje odvojenosti od drugih.

Granica bliskosti

Postoji cela legija usamljenika. Procenjuje se da je od 10 do 15 % svetske populacije hronično usamljeno, odnosno između 29 i 45 miliona ljudi. Međutim, naučnici otkrivaju sve više socijalno izolovanih osoba, kao i posledice usamljenosti na njihovo zdravlje. Sve do 1969. godine usamljenost se u stručnoj literaturi gotovo i nije spominjala.

Kada je doktor Robert Vajs, tada profesor na Odseku za psihijatriju na Harvardu, počeo da istražuje tu temu ranih 70-ih, otkrio je da je četvrtina ispitanika izjavila kako se oseća usamljeno. Tada je napisao knjigu „Loneliness: The Experience of Emotional and Social Isolation“ (Usamljenost - iskustvo emocionalne i socijalne izolacije) u kojoj, na primer, piše da se reč „usamljenost“ više koristila u stihovima pesama nego u stručnim tekstovima. Nastavljajući tamo gde su Bitlsi stali, Vajs je počeo da proučava to stanje. Danas je on počasni profesor na Odseku za sociologiju Univerziteta Masačusets u Bostonu i kaže da je njegovo zanimanje za temu usamljenosti bilo nusproizvod njegovog istraživanja o braku.

„Vrlo rano otkrio sam da je usamljenost pitanje mnogih ljudi koji su se razveli“, kaže Vajs. Vremenom je stavio po strani svoje istraživanje o braku i pokušao da otkrije na koje se sve načine ona manifestuje.

Njegov posao bio je poput lovljenja leptira, jer ne postoji 11 vrsta usamljenosti niti 1.011, već ih ima milion! Postoje ljudi koji su fizički odvojeni od prijatelja ili porodice, oni krhki, samosvesni... Ili pak muškarci i žene koji se bez obzira na svoje socijalne obaveze osećaju kilometrima daleko od ljudi koji su prisutni u njihovim životima. Drugi su pak ulovljeni u manje vidljivu i gotovo nelogičnu usamljenost koja postoji između dvoje zaljubljenih ljudi - onu koja obeležava egzaktne granice bliskosti i duboko razočaranje koje ispliva kada konačno upoznate nekoga, i svejedno se osećate usamljeno. I tako do unedogled.

Vajs je na kraju shvatio da ne mora da pronađe sve tipove usamljenosti, već treba da ih podeli u dve kategorije. Prvu je opisao kao emocionalnu izolaciju koja je odgovor na nedostatak bliske i intimne povezanosti. Druga je socijalna izolacija koju je opisao na primerima. Ona se može uporediti sa detetom koje dođe iz škole bolesno i shvati da kod kuće nema nikoga. Ljudima koji pate od takve vrste usamljenosti nedostaje osećanje za zajednicu – zdravu mrežu prijatelja, poznanika ili kolega.

Društveni stereotip

Vajs smatra da je problem usamljenih u tome što misle da ništa ne znače drugim ljudima. Neki naučnici nastavili su tamo gde je Vajs stao, na primer doktor Daniel Rasel došao je do zaključka da usamljeni ljudi nisu uopšte toliko čudni kako se to pre smatralo. „Pokušali smo da razumemo na koji je način usamljenost drukčija od samoće“, izjavio je Rusel sa Unverziteta u Ajovi.

On i njegov tim došli su do saznanja da je usamljenost povezana sa individualnim očekivanjima. Ako neko oseća da mu je potreban blizak prijatelj, dva prijatelja sa kojima će ići u bioskop i partner, i nedostaje mu jedna od tih veza, velika je verovatnoća da će se osećati usamljeno. On i njegov tim stručnjaka odbacili su društvene stereotipe i došli do zaključka kako su usamljeni ljudi jednako inteligentni kao i oni koji to nisu. Njihovi prihodi uporedivi su s ljudima koji ne osećaju usamljenost.

Njihov nivo obrazovanja, prosečan indeks telesne mase i ishrana u potpunosti su isti kao i kod ostalih ljudi. Za razliku od svojih kolega, Džon Kaciopo, profesor na Odseku za psihologiju Univerziteta u Čikagu, smatra da je usamljenost u 48 % slučajeva nasledna. Ako ste rođeni sa niskim pragom društvenog bola, ali ste vaspitavani u brižnoj i zdravoj okolini, postoji verovatnoća da nikada ne razvijete usamljenost. Takođe, ako ste tokom godina kada ste se formirali, rasli u nezdravoj okolini, bez obzira na genetiku, mogli biste izrasti u usamljenu osobu.

Usamljeni ljudi žele da se povežu sa drugim ljudima, ali očekuju da će biti u potpunosti odbačeni, i zato stvaraju samozaštitno ponašanje. „Mi smo društvene arhitekte svog ličnog sveta više nego što smo toga svesni. Strah od osećanja odbačenosti razlog je što se usamljeni ljudi ne otvaraju”, kaže Kaciopo.

Znak da smo ljudi

Za razliku od depresivnih ljudi koji su nezadovoljni svim i svačim, oni usamljeni nezadovoljni su vezama koje (ne) ostvaruju sa drugima. Ali, usamljenost može voditi ka depresiji. A prema istraživanjima, usamljene žene imaju osam puta veće šanse da obole od depresije. Lekari su otkrili da usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet i povišeni krvni pritisak, kao i da pate od nesanice. Koje je rešenje za čoveka koji je zaglibio u, kako ga Vajs naziva, „Antarktik duše“ i koji uz sve ostalo još mora da se brine i zbog prehlade, depresije i moždanog udara? Gotovo svi stručnjaci kažu da je prvi korak izlazak iz kuće.

Ljudski kontakt, čak i onaj sa prodavačicom u supermarketu, može ublažiti usamljenost. Naše društvo potencira individualizam. Ljudi bi trebalo da budu dovoljni sami sebi, ali je sve otišlo malo predaleko. Pokušavamo da se ne oslanjamo na druge. Teška razdoblja često proživljavamo sami. Ne tražimo pomoć dragih ljudi, ne pozajmljujemo šećer od komšija preko puta jer ne želimo da ikome išta dugujemo. Time što nećemo da tražimo neku uslugu gubimo mogućnost da nekoga bolje upoznamo. Usamljeni ljudi ne mogu da prisile druge da ih vole, ali mogu barem da postanu svesni navika koje su uzrok toga da ih drugi izbegavaju.

„To nije smrtna ili životna presuda – to je znak koji nas čini ljudima. Usamljenost je podsticaj koji nas spaja i tera da s drugima delimo ono što imamo“, smatra Džon Kaciopo.



Izvor: B92

cuj na brzinu 

svaka tebe cast ako si to napisao na brzinu! Onda treba da pises feljtone za neke Novosti !

Nekad čoveku stvarno treba samoća , a to je velika razlika u odnosu na usamljenost , apsolutno korektan tekst....

Aleksicu - kakve razlike? 

Lolana pa izmedju usamljenosti,i pojma samoce(kada je neko sam)