Kad vršnjaci pritiskaju

Skoro da i nema tinejdžera koji ne želi da se uklopi u društvo svojih vršnjaka, i ta želja je sasvim normalna i u redu - nevolje počinju tek onda kada neka ekipa počne da vas pritiska da radite nešto što ne bi trebalo.

Poseban problem s ovim je što to nekad i ne osetite odmah kao pritisak. Ili, ne dopadne vam se baš, ali vam ekipa kaže da tako treba, da je to normalno, i vi to prihvatite. Naravno, vaša ekipa će imati i dobre savete za vas i podstaći će vas i na mnoge dobre stvari (da priđete momku ili devojci koji vam se dopadaju, da se oprobate u pevanju kad već imate fenomenalan glas...), ali može se desiti i na poneku lošu. Recimo, na to da odlažete školske obaveze zato da biste se provodili s njima - naravno da ćete to ponekad uraditi, niste ni vi automat koji samo uči i piše domaće zadatke, ali ne bi trebalo dopustiti da to ide toliko daleko da vam ozbiljno ugrozi uspeh u školi, da vaše ocene budu drastično ispod vaših sposobnosti. Ili, pritiskaju vas da i vi počnete s cigaretama, alkoholom, drogom, možda i kriminalom... Podstiču vas da se iskradate iz kuće i lažete roditelje, da učestvujete u maltretiranju slabijih od sebe, pritiskaju vas da prestanete s aktivnostima kojima se oni ne bave, a vama su prijale (muzička škola, sport, kursevi jezika...). Negativan pritisak vršnjaka je i kad vas teraju na seks, a vi to još uvek ne želite, ne osećate se spremno. Ništa od toga ne bi trebalo prihvatiti, pre svega zbog vas samih.

E, sad, pitanje je kako izbeći negativan uticaj prijatelja, a da ne ispadnete smor i neko ko diže nos. Za početak, treba znati ko najverovatnije neće imati snage da se izbori s pritiskom - osobe s niskim samopouzdanjem, sa slabim uspehom u sklapanju prijateljstva, oni koji su izolovani od nekih drugih grupa vršnjaka (recimo, ako se družite s ekipom iz kraja, a nemate praktično nikakvu komunikaciju s bilo kim iz svoje škole), oni koji su usamljeni i/ili depresivni. Zato je, da biste mogli da se oduprete pritisku, korisno da radite na svom samopouzdanju, na tome da sebe zavolite i prihvatite takve kakvi ste, jer ćete onda imati i bolje šanse da uspešno odbijete ono što ne želite. Kako to postići?

Ne postoji jedinstven recept, ali je u principu korisno da negujete prijateljstva s ljudima koji vas ne pritiskaju, da se uključite u neku aktivnost s ljudima koje zanimaju slične stvari kao i vas i imaju bar neka slična uverenja (različite sekcije u školi, sportski klubovi i slično). Distancirajte se od siledžija i ostalih neprijatnih osoba, razmislite kakvi su vaši stavovi prema cigaretama, alkoholu, drogama, krađi, kriminalu, siledžijstvu i slično, tako da možete odmah da izrazite svoje mišljenje kada vas nagovaraju na nešto te vrste umesto da podlegnete pritisku i, ne najmanje bitno, razgovarajte o svojim planovima i idejama o svojoj budućnosti s roditeljima tako da imate njihovu podršku - veliko je ohrabrenje kad znate da vas vaša porodica podržava u onome što želite.

A onda, kad dođe do konkretnog pritiska da radite nešto što zapravo ne želite i znate da nije dobro, korisno je imati spremne izgovore. Ne možete zbog nagomilanog domaćeg, ne puštaju vas roditelji, morate da čuvate bolesnu mlađu sestru ili baku, imate zakazano kod zubara... Izmislite šta god hoćete - može i da su vas kidnapovali vanzemaljci i na mobilni se javljate iz njihovog svemirskog broda - ali odbijte da radite ono što smatrate da nije dobro da radite. Pravi prijatelji vas neće terati na nešto zbog čega se osećate loše ili nelagodno.

Izvor: Krstarica

Moja deca, oboje, su u 13. godini po svaku cenu želeli da se tetoviraju. Na to su ih nagovarali vlasnici tato radnje u komšiluku, i nekoliko njihovih vršnjaka se zaista tetoviralo. Inače sam veoma liberalna mama koja dozvoljava šminkanje, farbanje kose preko leta, izlaske na koncerte, ali što je mnogo-mnogo je. Toliko su bili uporni da sam morala da zapretim kako ću u slučaju da to urade bez mog odobrenja zatvoriti tu radnju, tužiti njene vlasnike za nanošenje fizičkih povreda,  zlostavljanje maloletnih lica, ugrožavanje zdravlja i da ću deci poskidati tatue laserom makar im za ceo život ostali ožiljci.

faza u zivot kroz koju se mora proci
sad mi je iskreno zao moje roditelje i sto su sve prosli zbog mene ali ipak nista ne bi mjenjala.
iskustvo koje steknemo tada sprecava nas da cinimo puno vece greske kasniji, naravno samo ako smo uchili iz njih.