Kad se bolest zove bol

Kod nas je uvek na snazi bilo pravilo: "Ćuti i trpi". Mora li da bude tako? Izgleda da mora jer niko ne zna kome da se obrati kad ga nešto zaboli. Ima li leka? Da li je svaki bol isti? Kako ga smanjiti i čemu se nadati u budućnosti?



Ova 2007. zvanično je proglašena "Godinom borbe protiv bola kod starijih osoba" iako niko ne zna da objasni šta to, u stvari, znači. Održano je, doduše, više skupova i seminara na kojima je grupa lekara, okupljenih u Udruženju za istraživanje bola u Srbiji, pokušala da upozna zdravstvene radnike, ali i same pacijente, s ovom granom medicine. U nastavu Medicinskog fakulteta u Novom Sadu uveden je novi predmet - medicina bola - pa će studenti sveobuhvatnije izučavati ovu, kod nas relativno nepoznatu disciplinu. I - to je zasad sve.
Budući da je "trpno stanje" ovde masovna pojava, ljudi su ga prihvatili kao nešto sa čim treba živeti. Pomireni sa sudbinom, stežu zube i teše se: "Pa, normalno je da u ovim godinama nešto i zaboli".
Mora li da bude tako?

Zavisi od vrste
Bol je stanje koje čoveka iznuruje fizički, emotivno i psihološki. Postoje dve glavne vrste:
• akutni bol je simptom bolesti i otkriva njeno prisustvo. To je, dakle, koristan bol koji služi kao zvono za uzbunu;
• hronični bol može da traje i više od šest meseci. Tada i sam postaje bolest koja menja život pacijenta i njegove porodice.
Hronični bol se vezuje za tumore, ali i degenerativne promene na kostima, zglobovima, mišićima (kao, na primer, artroza i lumbago) i glavobolje, ne one što se pojave i nestanu, već sporadične ali toliko bolne da drastično narušavaju kvalitet života. Sve su ovo slučajevi gde može da se primeni terapija bola, dosad primenjivana samo kod obolelih od raka, iako bi morala da se "umeša" i među druge teške bolesti kojima se ne znaju ni uzrok ni lek, samo način da se malo ublaže.
Iako se lečenje od bola smatra jednim od osnovnih ljudskih prava, ono je u našoj zemlji odvajkada bilo potcenjeno. Ako ste mladi, izdržaćete vi to. Ako ste stari, pa i treba da boli. Ako ste povređeni, boli, al' proći će. Ako ste operisani, bol vam je, znate, kolateralna šteta. Zub? Uzmi aspirin. Porođaj? Pa, znali ste, valjda, šta vas čeka! Sve vas boli? Ma, to vam je od ovog vremena!
Sredstva protiv bola dobijali su samo onkološki bolesnici: otkad se morfijum više ne proizvodi, ni oni. Analgetici nove generacije kod nas još nisu ni registrovani. Ljudi se dovijaju, nasumice piju "šalterske" tablete, obigravaju lekarske ordinacije i biljne apoteke, raspituju se kod rođaka i komšija zna li neko kako prolazi muka. Neki se povlače u sebe i tiho pate, kao da njihov lekar nije dužan da rutinskim pregledom, kao što će da izmeri pritisak, odredi vrstu bola i - pomogne.

Hiljadu komplikacija
Šta bi u normalnoj situaciji morao da preduzme lekar koji leči od bola?
Pre svega, specijalista bi prikupio lične podatke pacijenta i utvrdio poreklo bola. Morao bi znati koliko dugo bol postoji, kad je najjači, koliko utiče na svakodnevnu aktivnost, da li je lokalizovan, kakve su mu karakteristike, s kojim se intenzitetom javlja, ima li bolest psihološku i socijalnu komponentu.
Sledeći korak bio bi pregled: specijalista bi pokušao da odredi vrstu bola i sazna odakle potiče. Proverio bi reakciju na svaki nadražaj i njenu jačinu. Na kraju bi postavio dijagnozu i procenio potrebu za instrumentalnim pregledima (ultrazvuk, nuklearna magnetna rezonanca, elektromiografija, scintigrafija skeleta).
Posle svih pregleda i snimanja, odredio bi farmakoterapiju koju bi pažljivo pratio. Posle 7 do 10 dana, uradio bi prvu kontrolu da vidi kako lekovi deluju i da li bi terapiju trebalo promeniti ili dopuniti.
Lekovi su najčešći krivci za nesporazume, uglavnom zbog neobaveštenosti. U poređenju s evropskim zemljama, gde je medicina bola znatno razvijenija, na našem tržištu ih nema dovoljno. Niko se zbog toga preterano ne uzbuđuje, utoliko pre što mnogi lekari (a i pacijenti!) na bol gledaju kao na nužno zlo i neizbežnu posledicu bolesti na koju, u stvari, jedino i treba usredsrediti pažnju.
Lekari se ustežu da prepišu skupe lekove. Često i ne znaju njihove prave karakteristike, pa savetuju obolelom da ih izbegava. Tu je i predubeđenje da pomažu samo obolelim od raka iako u smanjenoj dozi mogu da imaju i širu upotrebu.
Ljudi bi morali da znaju više i o alternativnom lečenju. Za smanjenje akutnog bola vekovima se, na primer, koriste biljke kantarion, komorač, nana, anđelika, kamilica, anis, valerijana, majčina dušica...

Timski rad
Bol kao bolest zahteva udruženi rad lekara raznih specijalnosti - interniste, radioterapeuta, anesteziologa, psihologa. Timski rad je posebno važan za smanjenje onkološkog bola. Evo ko sve treba da učestvuje:
Terapeut bola. - Anesteziolog-reanimator poznaje sve tehnike i lekove za ublažavanje bola i traga za uzrocima, svejedno koja ih je bolest izazvala. Dužnost mu je i da sasluša pacijenta i pokuša s njim da razgovara. Jer, on je taj koji treba da mu predoči tačno poreklo njegovog bola.
Radioterapeut. - Lekar specijalista, posebno školovan za primenu zračenja u raznim bolestima, pre svega zloćudnim. Vodi kliničku dokumentaciju i programira doze i termine lečenja. Prati obolelog za sve vreme zračenja i kasnije na kontrolnim pregledima.
Psiholog. - Bol može biti psihogenog porekla ili praćen napadom panike. Psihička komponenta je kod zloćudnih oboljenja veoma bitna. Razgovor sa psihologom pomaže obolelom da lakše podnosi negativno dejstvo bolesti na njegov porodični i društveni život.
Internista. - Lekar specijalista za bolesti svih organa u čovekovom telu. Odlično poznaje anatomiju i rad organa. U okviru terapije bola proverava, a zatim i interveniše, ukoliko iskrsnu, recimo, kardiovaskularne tegobe.
Nutricionist. - Važan je i stručnjak za ishranu jer bolesnik često ima vrlo slab apetit. Predlaže način ishrane i, po potrebi, neophodne suplemente.
Možda i... - Pomoć fizioterapeuta ili fizijatra (specijalista fizikalne medicine) koji intervenišu u domenu neuropatskog bola i rehabilitacionih tretmana.

Ne boli sve podjednako
Ne osećaju svi bol na isti način, ali to ne zavisi samo od psiholoških i ambijentalnih faktora. Prag percepcije patnje je nasledan i vezuje se za GCH-1, gen hromozoma 7.
Otkriće, koje bi u budućnosti moglo doneti efikasnije terapije protiv bola, objavljeno je u američkom časopisu "Prirodna medicina". Pomenuti gen reguliše čovekovu "senzibilnost", dok je jedna njegova posebna varijanta zadužena da štiti od bola: ko je ima (oko četvrtina stanovništva) više može da izdrži ili mu je potrebna manja doza lekova.
Kako se došlo do otkrića? - U testovima su učestvovali zdravi dobrovoljci i upravo operisani bolesnici. Na početku studije se znalo da gen GCH-1 kontroliše proizvodnju GTP, ključnog enzima u procesu stvaranja nekih neurotransmitera.
Posle toga su usledile dve faze:
• zahvaljujući nuklearnoj magnetnoj rezonanci, registrovano je koji se deo mozga "pali" dok su volonteri izloženi raznim bolnim nadražajima;
• posle faze sa pacovima, naučnici su počeli da istražuju varijante GCH-1 na ljudima i otkrili onu koja smanjuje osetljivost kako na posthirurški tako i na akutni bol.
Rad se nastavlja. - Sada treba precizno definisati način na koji gen GCH-1 reaguje na zapaljenje, ranu ili prirodnu situaciju, kao što je na primer porođaj, i otkriti postoje li i drugi koji u tome učestvuju.

Izvor: Viva