Kad previše plačete

Danas se mnogi žale na neosetljivost svih oko sebe, na to što kao da ni oni koji bi trebalo da su im najbliži nemaju vremena ni koliko da ih saslušaju, a kamoli da još i pokažu saosećanje. S druge strane, nađu se i oni koji previše lako zaplaču, za svaku sitnicu, i čak su i sami svesni toga, ali ne znaju kako to da promene.

Na šta mislimo? Recimo, imali ste manje-više normalan život, za naše pojmove. Ništa gori nego što ga imaju drugi, možda i malčice bolji, s malo manje potresa. A onda, od nekog trenutka, najčešće od onda kad ste ostali sami (suprug iz ovog ili onog razloga više nije s vama, deca su odrasla i odselila se ili otišla nekud da studiraju), postali ste jako plačljivi, iako vam to ranije nije bio običaj. Na svačiju nevolju, radilo se o nekome koga znate ili ne znate, vi se rasplačete. Plačete i gledajući filmove ili serije, svaka iole dirljiva pričica iz novina može da vas rasplače. Ne osećate se nešto nesrećno niti neispunjeno, vaš sopstveni život vam se čini manje-više u redu, ali vas svačija nevolja, bilo da se radi o nekome ko postoji ili je ličnost iz fikcije, rasplače. Svesni ste da je to preterano, u nekim situacijama pred drugim ljudima vaše suze su neprikladne, ali ne znate kako sebi da pomognete ni kako da prestanete.

U ovakvoj situaciji jako je dobro već to što ste sami svesni da je tolika plačljivost preterana. Samo, i dalje ostaje problem što ne znate šta da uradite. Tu se najčešće radi o tome da su se u vama nakupili bol, frustracija, tuga zbog problema koje ste u životu imali (probleme ima svako), ali sebi ne priznajete da imate probleme, pa ih samim tim niti rešavate niti tužne stvari odbolujete. Svaka iole tužna ili dirljiva situacija onda vam posluži kao ventil da se isplačete, a da sebi i dalje ne morate da priznate da imate probleme i da vas boli.

Tada bi trebalo da pokušate da razmislite o tome koji su to problemi, pa da polako krenete i da ih rešavate. Nije isključeno da to nećete moći sami, i da bi vam dobro došla pomoć stručnjaka (psihologa). Čak i uz pomoć psihologa, može se desiti da rešavanje ovakve situacije ne ide ni brzo ni lako, ali uz upornost i istrajnost može se i to postići - a onda ćete u nekom trenutku osetiti kao da vam je težak teret pao s leđa, kao da ponovo možete da dišete punim plućima, a vreme kada ste plakali zbog svega i svačega ostaće samo uspomena.

Srećno!

Izvor: Krstarica

Najbolje je kad covek sam ume da prepozna situaciju i pomogne sebi.A naravno da postoje i takvi slucajevi kada jedino psiholog moze pomoci ,ali na nasim prostorima,kad  spomenes i samo ime psiholog,odmah prorade sujete,price...Jednostavno psiholog je za ove prostore  tabu tema.Jedino mu s poverenjem prilaze oni koji ga dobro znaju,poneki prijatelj ili rodjak,ali i tada sa dozom nepoverenja i straha .Naravno da tako ne treba biti.
Suze su olaksanje za dusu,i svakome od nas je lakse kada se isplace.Ali ako bol i tuga ,i neraspolozenje i gorcina, ne prestanu,nego i dalje zive u nama i ne mozemo  se osloboditi ,ni njih ,ni suza,onda je po meni primerenije otici psihologu,koji ce nas razgovorima,lagano oslobadjati onoga sto nosimo u sebi i sto nismo umeli da pobedimo...onoga sto je jacalo u nama i potiskivalo nasu licnost ,i sto je izazvalo takvo stanje da vise nismo znali da prepoznamo sami sebe ,ni da se setimo zasto smo postali takvi,nego se poveravati prijateljima ,rodbini,onima koji zive oko nas,jer po nekom nepisanom pravilu ljudi se zatvore za osobe takvog tipa,proglase ih pacenicima(Izvinjavam se onim retkim ljudima koji ostaju uz one koji tu patnju prezivljavaju)i izdaju ih...tu skoro i sama sam (iako psiholog)pokleknula pred jednom zivotnom nedacom ,pa iako sam imala cudno i tesko detinjstvo,i naucila da svoja osecanja nosim i pobedjujem u samoj sebi,i niko nikad moje suze nije video,dozvolila da me osecanja pobede,poverovala da je ispred mene prava osoba,kojoj mogu verovati,i naravno dosle su i suze...pogadjate bila sam izdana na nacin nedostojan onoga sto se u nama zove Covek...Zato i dajem ovaj savet i priklanjam se ovom clanku,ne sada kao neko ko je zavrsio psihologiju,nego kao osoba koja jednu takvu izdaju i samar prijatelja tesko prebolela.Naravno da sam uspela,kako bih inace verovala u ono za sta sam se osposobljavala uceci,da je psiholog onaj ko ce te uputiti na put spoznaje samoga sebe i vracanju samome sebi...znate ja se uvek ovako ucim:uzmem dva lista papira,na jednom pisem kako se osecam i sta mislim u tom trenutku,a na drugom ono kako bih volela da jeste i kako mislim da bi trebalo da bude...Drugoga dana ,opet dva lista papira i na njima, na jednoj  sve negativno,sto remeti moj mir,a na drugom sve pozitivno sto bi unelo mir u meni..tako imam uvid u svoja licna osecanja i tako sagledam ono sto moj najbolji prijatelj,tj ja ,jer svako je sebi sam najbolji prijatelj,moze sagledati,da je ustvari ravnoteza tu i da su suze isplakane .Treci dan vec je osmehnut...i pred nama su sada svi osmehnuti dani zivota.Zagrlimo ih i budimo jaki sami ispred sebe i sami pred sobom.
Srecno i od mene!
Ako ne uspe,strucni ljudi su tu,a oni su uvek prijatelji nasih dusa