Ne znam... iskreno se trudim da razumem ljude koji usvajaju decu, i donekle uspevam u tome...ali ne u potpunosti.
Sto se mene tice, dete (decu) zelim da imam, prvo kao nesto sto ce mi pruziti osecaj prirodnog fenomena razmnozavanja. Tacnije, svoje dete gledam kao deo sebe, kao svoj klon...i taj osecaj mi ne moze podariti nista drugo. Druga stvar, svoje dete gledam kao na produkt ljubavi sa osobom sa kojom sam. Ni taj osecaj mi ne moze nadomestiti tudje dete. Bez laznog moralisanja... Svaka cast ljudima koji usvoje dete, a narocito onima koji pored svoje dece usvoje i tudje. To je humano i za svaku pohvalu. Ali, ovde ipak pricamo o nekim drugim stvarima.
Slazem se, ali... inicirati da, ali do odredjene granice. Ako te ta osoba toliko voli, da bi njoj  rastanak predstavljao vecu patnju od nemanja dece, onda je besmisleno raditi to na silu. Kada nekoga dobro poznajes,onda bez problema mozes da napravis tu paralelu...mada, veze u kojima se postavlja to pitanje, uglavnom se resavaju bez nekog posebnog insistiranja, same od sebe....i uglavnom podsvesno. Povod se lako nadje, ali glavni uzrok je cinjenica da ti osoba sa kojom si ne pruza tu instinktivnu potrebu i obavezu, sto razmnozavanje i jeste.

Ako neko ne moze da ima decu, a partner je saglasan da ostane s njim i pored toga... a oboje zele decu... usvajanje je nista drugo nego zadovoljavanje tog istog nagona...
Nema razlike izmedju rodjene i usvojene dece...
Svako dete zasluzuje da ima roditelje jer je roditeljstvo daleko vise od genetske veze...
Ja takodje imam veliku zelju da ima sopstveno dete, ali nista manje ne bih volela dete koje bih usvojila u slucaju da ne mogu da imam decu... makar to znacilo da budem samohrana majka...
Drugim recima... ja zelim da budem majka... prirodnim razmnozavanjem ili na neki drugi nacin...

Mislim da gresis. Dajem ti fore do porodjaja da se predomislis

To je neka druga prica. Slazem se, i zao mi je sve dece koja odrastaju bez roditelja, ali ne toliko da bih se odlucio na korak usvajanja. Mozda sticajem nekih prilika, ali zbog toga sto ne mogu da imam dece - ne. Ne bih se osecao ni blizu kao pored svog deteta, niti bih bio u mogucnosti da mu pruzam ljubav kao sto pruzam svom.
Jedno su teorije...stvarnost je nesto sasvim drugo. Cak ne verujem ljudima koji kazu da usvojeno dete vole kao svoje. Mislim da to pricaju ili sa nekom namerom, ili lazu sebe. Neki odu toliko daleko da kazu kako svoje kucne ljubimce vole kao svoju decu. Otkud znam, mozda i gresim....ljudi imaju razlicite poglede na svet.

Ma, razumem ja tebe... u potpunosti...
Mogu da shvatim koja je to ljubav, sreca, zadovoljstvo kada privijes sopstveno dete na grudi prvi put i dalje kroz zivot...
Ali, ja kazem da za mene postoje i drugi vidovi roditeljstva...
Jeste.. usvojenje radja mnoge druge probleme... ali... ako vec neko ne moze, onda ne moze...
Imamo drugacije poglede na sve to... sta da se radi...

@vrcomm    Zaboravljas da su u tim stvarima, zene sasvim razlicite od nas. Materinski instikt koje one imaju je nesto sto se ne uporedjuje tek tako sa ocinskim. Krajnji cilj im je isti, ali ono sta materinski instikt moze uciniti sa razmisljanjem i logikom zene, je fantasticno. Samo je dovoljno pogledati koliko ima zena koje same odgajau dete, a koliko ima oceva. Mi nikada necemo saznati za osecaj 9-omesecne veze sa tim detetom. Nikada necemo saznati kako je to imati novi zivot u sebi, nikada necemo ... mnoge stvari i osecaje iskusiti. Te stvari samo zene znaju. Majka je majka, i vise ce nadomestiti prazninu nedostatka oca, nego sto ce otac nadomestiti prazninu nedostatka majke.
Samim usvajanjem, podosta zena, umnozavaju u sebi virtualno taj osecaj. Sam strah da ce to dete jednog dana saznati istinu, dovodi do toga da se oko njega vise brinu, samo da im jednom ne kaze kako nisu bili dobri roditelji. Pruzaju sve i sva, samo da bi se nadomestio nedostatak prozivljenog osecaja porodjaja, jedinstva sa tim detetom, ....Nije svejedno donositi takve odluke, razmisljeti o tim stvarima,...

   hormoni su cudo.