Rado ide Srbin u vojnike
Pesmu napisao pančevački prota Vasa Živković, preteča poetskog romantizma

Pesnik Vasa Živković postao je đakon 1845, paroh 1846. a prota pančevački 1868. godine. Rodio se 31. januara 1819. godine, a umro 25. juna 1891. u rodnom Pančevu.

Napisao je mnogo rodoljubivih, ali i puno nežnih, ljubavnih pesama. Kritičari su ga nazvali "pretečom srpsko pesničkog romantizma".

Godine 1922. javno je pomenuta stogodišnjica rođenja Vase Živkovića. Tom prilikom je Miloš Crnjanski oduševljeno govorio o Vasi Živkoviću, o njegovoj pesmi "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli" i nazvao Vasino doba "Najlepšim dobom našeg pesništva".

Rado ide Srbin u vojnike,
Gde zelene bere lovorike.
Borba njemu zabava je draga,
Još milije salomiti vraga.

Jer puščani prah
Ne zadaje njemu strah.
Njega na boj mati
I nevesta prati, prati,

Otac želi sedi
Da vraga pobedi, pobedi.
Napred ide s oružanom Srbin rukom,
A zimzelen vije mu se za klobukom.

Peva, kliče srpski sin,
Pred njim strepi dušmanin.
Njega na boj mati I nevesta prati,
Otac želi sedi
Da vraga pobedi!

Prota Vasa Živković pisao je spontano i skromno. Bio je sveštenik i "obraćen veri". "Taj posao pesništva, tražio je od mene drukčiji vilinski žar..." - pisao je Vasa Živković. Ali, ljubav se obratila i svešteniku. I to ona najopasnija, čežnjiva i zabranjena. Tako su stvorene čuvene ljubavne pesme koje su odmah i komponovane: "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli".

Pisao je prota i svatovske pesme - "Odbi se biser grana" i "Raduj se nevo", ali čestitog Srbina, protu pančevačkog Vasu Živkovića, nije moglo da mimoiđe ni osećanje rodoljublja i ratništva . Njegove pesme "Već iz gustog luga" i "Rado ide Srbin u vojnike", često su na usnama svih srpskih rodoljuba, pevane i raspevane u svim ratovima Srbije, a evo i danas rado se pevaju.

Melodija za "Graničarsku pesmu", kako je originalni naziv pesme "Rado ide Srbin u vojnike", nastala je 1849. godine iz narodnih napeva, stavljenih u "Barona Jovića marš". Ovaj splet narodnih pesama uradio je kapelnik Graničarske muzike u Pančevu - Antonije Jahimek. Iz ovog spleta, Nikola Đurković izvukao je melodiju "Rado ide Srbin u vojnike" i harmonizovao je za muški hor. Prvi put je izvedena u Pančevačkom pozorištu 1844. gde je Đurković radio kao upravnik, reditelj, glumac, pevač, prevodilac i kompozitor.
Graničarska pesma

Ovu melodiju obradio je za klavir Kornelije Stanković i, zahvaljujući toj obradi, stigla je "Graničarska pesma" na pultove raznih horova, orkestara i pevača.

"Graničarsku pesmu",sa velikim oduševljenjem, radili su za razne horske stavove, od okteta do muškog i mešovitog hora, mnogi poznati muzički stvaraoci prošlog veka, a i kasnije, u naše vreme.

Očigledno je da je glavni "Muzički krivac" za pesmu "Rado ide Srbin u vojnike" - Nikola Đurković (1812-1875). Nastavnik muzike na dvoru kneza Mihaila Obrenovića, upravnik Pančevačkog pozorišta, činovnik Dunavskog parobrodskog društva, kompozitor Nikola Ćurković, čovek nesrećnog i emotivnog života, seli se u Osijek i tu, 1875. godine, izvršava samoubistvo.

Dakle, od Jahimeka, preko Đurkovića i Stankovića, kretala se muzička istorija ove, verovatno izvorne narodne melodije.

Kroz vekove, Srbin je oduševljeni vojnik. I nikada-kukavica, izdajica. U danima Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Srbi su, naročito seljaci, rado išli u vojnike . Srpska krv se iz doba u doba, stalno obnavlja ovom ratničkom bojom. Srbina stalno napadaju . On se vekovima bori za svoje ognjište, njivu i šljivu. Zato Srbin, na zov ratničke trube, odmah kreće, onako "srca zategnutog kao strela", s čankom i u njemu malo proje i sira i ponekom jabukom iz pradedovske bašče. On vidi samo jednu sliku: maršira ka brdima i dolinama svojim, međama i vodama mirnim ali i plaovitim...

Sloboda iz Soluna

Kada su u danima proboja Solunskog fronta komandanti pokazivali srpskim vojnicima u daljine i govorili: "Eno, tamo je Srbija", ratnici su već čuli i videli svoj narod, oca, majku, dedove i bake, ali i ognjišta, livadu i lug. I onda: "Srpska vojska čini nemoguće, neverovatne stvari . Vojnici nisu svesni svoga junaštva i oni ne znaju koliko dnevno pređu. To su čuda šta oni čine. Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred kao somnabule-pod neprijateljskom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno. Ovako je o brzini izgona neprijatelja u vreme proboja Solunskog fronta pisao švajcarski list "Žurnal de Ženev".

Tako je, kada srpski vojnici marširaju u Srbiju! Jer, Srbi ne postoje bez otadžbine. Za njih ne važi ono: "Otadžbina mi je onde gde mi je dobro". Srbinu je dobro samo tamo gde su mu toplina doma, čeljadi, gde su goveda koja muču, gde pasu stada i čuje se pesma čobanska i pradedovska. I tamo gde su groblja njegovih predaka.

Bremenit ovakvim osećanjima za otadžbinu, zavičaj i pradedovsku pesmu, Srbin je stvarno rado išao u vojnike.
Piše: Žarko Petrović

JA sam Dejan trazim jednu pesmu koje se zove "hej srbine probudi se" i

. . . . Sta ce biti u buduce na kartama ,. . . . na prodaju srpske kuce, Srbi vole ovu zemlju za podele nikad nisu, proklet bio ko ne voli nase bratstvo i jedinstvo. . .
molim vas ako je imate posaljite mi je da mogu da je skinem