Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 18. Jul 2019, 03:49:05
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 2 4
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Kad je muzika ratovala  (Pročitano 28304 puta)
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Smrt velikog ratnika
Dana 20. januara 1921. umro je najveći vojnik naše povesnice

Godine 1917. vojvoda Mišić je sa štabom Prve armije boravio u selu Voštarane, u severnoj Grčkoj. Za Božić, 7. januara 1917. kapelnik vojne muzike - Marko Radosavljević, darovao je vojvodu Mišića svojom kompozicijom. Bilo je to još jedno oduševljenje vojnika i muzičara, vojvodi i komandantu. Muziku ovoga marša čine motivi dveju narodnih pesama: "Devojče, plavojče" i "Biljana platno beleše".

Marš, "Vojvoda Živojin Mišić", sadrži poruku za ratnu pobedu, ali i za mir. U delu koji sadrži melodiju "Biljana platno beleše", ne oseća se slika vinara koji sreću lepu Biljanu i pletu želje o lepoti i nežnosti. U
maršu, želje nisu za vinare, već za - ratnike.

Tako je među najlepšima, prvo u Grčkoj, a onda duž novonastale države Srba, Hrvata i Slovenaca, zatrubio marš "Vojvoda Živojin Mišić". Kao uspomena na vojvodu i srpski narod. Originalni rukopis autora čuva se u Miřićevom muzeju u Struganiku. Požutele note dugo su čekale svoga maestra. Uostalom, kao i pravu istinu o velikom ratu i vojvodama.

"Danas u pet i po časova ujutru, preminuo je u Vračarskom sanatorijumu vojvoda Živojin Mišić. Po rešenju Ministarskog saveta, vojvode će biti sahranjen o državnom trošku". Bilo je to službeno saopštenje o vojvodinoj smrti, 20. januara 1921.

Hladno zimsko jutro, 21. januara, nije omelo hiljade Beograđana i pridošli narod da odaju poslednju poštu pobedniku sa Kumanova, Bitolja, Kolubare, Solunske ofanzive. Pobedniku sa svih bojišta za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca.

Beogradska "Tribina" je obaveštavala: "Umro je najveći vojnik naše povesnice, vrli i slavljeni vojvoda Živojin Mišić". U Oficirskom domu, defilovao je narod da mu oda poslednju poštu, dostojanstveno i tužno.

Stigli su i seljaci iz Struganika. U koporanima i šajkačama. Doneli su vojvodi šljive "šeftelije" iz njegove bašče. Seljanke, obučene u kecelje planinki koju je nekada nosila i Anđelija, majka Živojinova u vreme muže krava kraj koliba, ispod Maljena i Suvobora. U torbi šarenici doneli su malo sira i pogače.

"Narod izgubio vojvodu. Gore, u nebeskoj Srbiji, Radovan i Anđelija dočekuju trinaesto dete", šaputali su seljaci iz Struganika.

Bio je to kraj velikog ratnika i finale njegovog marša u miru.

Srpska kola se sviraju, igraju, zvižde i pevaju . Naša narodna kola su muzika zavrtanja, uvrtanja, seckanja, poskakivanja, krivudanja, zavijanja, odvijanja, prebacivanja, skoka i poskoka, vriske i podvriskivanja, škripanja, zviždanja, kikotanja, "pletenja i vezenja", oduševljenja, prekid i ne prekida, smeha i pre smeha, nemira i beskraja i - nikad kraja...

Nikada kraj - "Moravcu", "Trojancu", "Vranjanki", "Pašoni", "Devojačkom kolu", "Kokunještu"...Neka naša narodna kola nisu zauzela mesto samo na poselu, svadbi, vašaru, komišanju, slavi, veridbi, prosidbi, venčanju, krštenju, regrutovanju, rađanju... Krenula su naša narodna kola u rovove sa vojnicima, u planine mučilišta i bede, na ostrva nade, u salone prinčeva i kraljeva, u palate predsednika, na stadione Evrope i sveta, Kine, Amerike i Australije...

Naši veliki ljudi, naučnici, umetnici, vođe, komandanti, kraljevi i predsednici, imali su i svoja omiljena narodna kola. Znamo daje kralj Aleksandar ú Karađorđević voleo "Šumadijsko kolo", Stepa Stepanović - "Čačanku", major Gavrilović - "Gavrilovićevo kolo", ratnici Timočke divizije u Prvom svetskom ratu - "Hajduk-Veljkovo kolo"... Tamo gde su bili Užičani - Drinska divizija - čulo se "Užičko kolo", a gde su Mačvani - "Mačvansko kolo". U Balkanskom ratu, srpski vojnici su znali i da "zalutaju" u kafanice južne Srbije. Sremci i Banaćani, glasovito su pevali "Četir'konja debela" i igrali "Bećarac". Srpska vojska je imala i igrala svoja narodna kola: "Oficirsko" "Vojničko", "Kaplarsko"... Nostalgija i sećanje na Cersku i Kolubarsku bitku bilo je bolno i ponosno. Na Krvu, posle egzercira i predavanja, krenuli bi vojnici "prema Kolubari i Mačvi", igrajući. Dugo se "vezlo" "Kolubarsko" i "Mačvansko kolo". Kada bi radost za sve što je srpsko, privedeno kraju, orkestar bi zasvirao "Sokolsko kolo". Oduševljenje za sokolstvo, nikada nije napuštalo Srbe i stalno ih vodilo idejom slovenstva i jugoslovenstva. Zato je igranje ovoga kola, za naše vojnike bilo nešto što će uskoro doći, drago i vekovima željeno. "Sokolsko kolo" i pesme južnoslovenskih naroda, naročito su zaživele i stigle u logore Solunske doline kad su stigli i dobrovoljci - Jugoslovenska dobrovoljačka divizija: Srbi iz celoga sveta, Crnogorci, Slovenci, Hrvati, Česi, Slovaci... I dok su se vojni muzičari često mučili da se sete ili pronađu note nekih narodnih kola, dotle je Ciganin-vojnik, koga je imao u svojim redovima svaki srpski puk u Prvom svetskom ratu, odmah odsvirao svako narodno kolo, napamet, bez nota. Tako su Cigani-vojnici "lansirali" "Kukunješte", "Čubursko kolo", "Zavrzlamu", "Čarlamu"...

Posle pobede saveznika nad centralnim silama u Prvom svetskom ratu, prestolonaslednik Aleksandar je u Solunu priredio bal na kome su bili komandanti svih pobedničkih armija, najviše oficira, vlade, ugledni naučnici i umetnici, orkestri svih savezničkih armija. Bal je otvorio prestolonaslednik srpskog i jugoslovenskog prestola "Kraljevim kolom". Novinari - izveštači pisali su da nijedan dvorski bal u Evropi nije tako izgledao kao ovaj oficirski bal u Solunu. S divljenjem, pisali su o utiscima koje je ovaj bal na njih ostavio. Naročito ono beskrajno, folklorno i rapsodično "Kraljevo kolo" koje je vodio kralj Jugoslavije, prve južnoslovenske zajedničke države.
piše: Žarko Petrović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Kaplarsko kolo
Preneto je iz otadžbine. Ovo kolo igra se oštro i stameno

Još jednom, u narodnom kolu, osetila se kolona srpske vojske koja ide, ide... Napred, napred... U koraku igrača osećala se duboka simbolika nepreglednog srpskog naroda koji ratuje ali i igra.

Srpska narodna kola deo su našeg šarenog folklora ali i ritam i tempo srpske duše. Od "Komitskog" i "Brankovog" kola do "Jugoslovenskog", putovala je Srbija u ranama i radostima. I tigla u slobodu - ratujući i igrajući.

Posle albanske Golgote, srpska država je živela na Krvu. Bili su tamo zajedno kralj, vlada, vojska, narod. I opozicija. U vreme kraljevanja Petra ú, bez mišljenja opozicije nije mogla biti doneta ni jedna odluka vlade, ni sprovedena. Na Krfu, kralj kraljuje, vlada vodi državu u izgnanstvu, vojska se sprema za juriš u otadžbinu. U Solunu, u Srpskoj gimnaziji, đaci uče.

Moravac i Trojanac

Na Krfu i Vidu, vojnici s oporavljaju u njivama Grka Janisa Janulisa i logorima pod maslinama. Nedeljom idu u crkvu, mole se da im Bog da zdravlje i snagu da se vrate u porobljenu otadžbinu. Javljaju rodbini "daleko od mora" da se nadaju slobodi. posle molitve i programa sa horskim i drugim pesmama o oslobođenju, vojnici se vraćaju u svoje vojne logore i igraju narodna kola. "Pletu i vezu" srpski vojnici - "Trojanac", "Moravac", "Kukunješte", "Vranjanku". Kolo se vije, prepliću se vojničke cokule umesto opanaka koji su ostali u seljačkim vajatima kod Drine, Morave, Srema ili u gudurama Albanije. Igrač se keca uzvikuje: "Pleti, vezi, đevojko, udaću te za brata..." To je onaj narod, oni vojnici za koje je italijanski novinar Pizani napisao: "Srbi ginu i pevaju..."

Solunski ratnik Milorad Jevtić, jedan od malobrojnih preživelih od čuvenih 1.300 kaplara, priča: "... Kada se malo oporavimo, onda se sakupimo oko logorske vatre i pevamo, malo setno a malo radosno, jer uskoro ćemo krenuti u Srbiju da povratimo slobodu svome narodu. Setimo se Cerske bitke, a frula, gitara i harmonika krenu 'Mačvansko kolo.' "Grci i Francuzi n Krvu čudili su se tako brzom ozdravljenju i okrepljenju naših vojnika. "Čim su malo ojačali, Srbi su počeli da pevaju i igraju..." - govorili su naši saveznici. Često se na Krfu igralo i "Kolubarsko kolo", jer je sećanje n Kolubarsku bitku bilo jako. A kaplari, ti "gvozdeni srpski vojnici" - kako za njih reče mitraljezac Živojin Lazić, igrali su svoje kolo. Niko nije tako igrao kao kaplari . Čvrsto i žustro. "Kaplarsko kolo" preneto je iz otadžbine, iz egzercirskih dana naše vojske. Ovo kolo igra se oštro i stameno.

Na putu od Užica prema Zlatiboru, nalazi se staro i lepo selo Mačkat. I u selu lepa i bela crkva Svetoga Ilije . Kraj crkve, vije se narodno kolo. Harmonikaš Petko iz Užica popeo se na stolicu da ga narod bolje čuje i vidi . Preko puta crkve, uz tarabu, jedna devojčica drži za ruku slepog ratnika iz Prvog svetskog rata, potpukovnika Ratka Šopalovića. Oboje uživaju u narodnom slavlju. Vrućina ilindanska, usplahirana mladost u kolu i zavičajni vazduh, seća na prošli rat drugove vojnike i trenutke kad su u daljini "pleli i vezli" narodna kola želeći da se što pre vrate kući.

Kralj kumuje

"Znam ovo kolo, čedo moje. To je kolo sa Soluna" - obrati se ratnik devojčici.

Zlatiborskim suvatima, kao po najlepšem plišu, bisere tonovi "Solunskog kola" koje je ostalo da živi i da se igra. Seća se Šopalović kralja i zavičaja. Zvona sa seoske crkve mešaju se sa zvucima kola. Polako, u selu stiže noć. Devojčica prihvati ruku ratnika i krenuše niz livadu.

Kralj Aleksandar ú Karađorđević obilato je pomagao junaka Šopalovića da podigne sebi velelepni zamak u svom selu i da tu živi sa porodicom i narodom. Kralj je bio venčani kum svome ratniku i krštavao njegovu decu. Potpukovniku Šopaloviću kralj je bio venčani kum svome ratniku i krštavao njegovu decu. Potpukovniku Šopaloviću kralj je slao dopisnice koje su počinjale sa "Dragi moj, kume..." Selo Mačkat i čitav Zlatibor, ponosili su se ovim kumstvom.

Ratko Šopalović izgubio je oči na Kajmakčalanu. Kralj je posetio ranjenog Šopalovića i pozdravio:
"Pomoz' Bog, junače!"
"Bog Vam pomogao, Kralju moj", - odgovorio je Šopalović.
"Kako znaš da govoriš sa Kraljem"? - upitao je Aleksandar.
"A ko ne bi poznao glas svoga Kralja" - dirljivo je rekao stari ratnik sa Zlatibora. Kada s stari ratnik vratio u selo, žalio je što nema vid da se sveti Bugarima. Nije voleo Nikolu Pašića, jer je smatrao da je on slab prema Bugarima. Ratko Šopalović umro je 1969.

Srpska istorija i "Solunska ratna priča" inspirisala je mnoge naše i strane umetnike. Napolitanac Dionisio de Sarno - San Đorđo komponovao je jedno od najlepših srpskih kola. To je "Solunsko kolo".

Kompozitor De Sarno rodio se 1856. u Napulju. U našu zemlju, u Kotor, stigao je 1885. Od 1893. boravi u Beogradu, gde radi kao profesor muzike i sekretar Italijanskog poslanstva. Radeći u Kotoru, kompozitor De Sarno oduševljavao se Crnom Gorom, knjazom Nikolom i njegovim delima. Kneževa drama "Balkanska carica" i muzika De Sarnova doživele su izvođenje i u Nemačkoj i Rusiji. Drama toplih patriotskih osećanja s nezaboravnim likom Danice, patrijarhalne Crnogorske kojoj su najveće svetinje "vjera i domovina".

Komponovao je De Sarno i opere. "Dana", "Đorđe", himnu Pevačkog društva "Jedinstvo" iz Kotora, "Uspomene iz Perasta", "Narodne pjesme za pjevanje i klavir", i lepo kolo "Helene". Ali, kompozitor De Sarno najnežnije i najtoplije nas je zadužio "Solunskim kolom", s temom našeg otadžbinskog rata.
Piše: Žarko Petrović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Đaurko lepa
Srpski pesnik islamske vere Osman Đikić autor je "Đaurke", koju su pevali vojnici u predahu između velikih bitaka

Sada je imao Srbiju, Zoru i pesmu kojom je poručivao dušmanima:

"... Ne, nikad neće, ko se Srbom zove,
Pred vama strepit', nit' se molit vama,
Nećete prepast' oči sokolove
Ovoga svjeta najžešćim mukama!"

Osman Đikić skoro da je priznavao bratsku krv kao prvu i trajnu vezu normalnog i zdravog pulsiranja ljudskog srca. U "Himni Srba muslimana", on poručuje:

"Pojmo pjesmu, nek se vije,
Neka bratska ljubav sije,
Kroz naš zavičaj!
Srpska vila eno hiti,
Da nam lovor-vjence kiti,
Pojmo složno haj!

Srpski pesnici Vuk, Zmaj, Šantić, Ćorović, - bili su idoli Osmana Đikića. To je dokazao i svojim pesmama: "Branku", "Zmaj Jovi Jovanoviću", "Vuku Stefanoviću Karadžiću" (pesma napisana povodom prenosa Vukovih kostiju iz Beča u Beograd).

Neki književni kritičari zamerali su Đikiću što malo radi na poezija a mnogo na političkim problemima. Zato su ga podsećali na onu poruku Skerlićevu, upućenu Petru Kočiću: "Ostavite politiku koju može da radi svako i radite književnost, u kojoj ste vi u vašoj zemlji-jedan..."

Ali, Osman Đikić je vodio unutrašnju borbu sa samim sobom, koju Skerlić, normalno, ne bi mogao da shvati. Trebalo je biti dobar musliman i Srbin.

Osman Đikić bio je pod velikim uticajem Jovana Ilića. Naročito u pesmama inspirisanim Orijentom i Bosforom. Ali, iz svih tih stihova, kucalo je srpsko srce i pratilo ga do kraja života. I dalje, gledao je Beograd, hvatao se za bratsku srpsku reč i ruku, i čekao ostvarenje vekovnih snova. U pesmi "Ispovijed", koja je njegova lična himna porekla i rodoslova, Đikić kaže:

"... Islam mi je vjera sveta
Al' mi ona ništ' ne smeta
Da mi kuca srpsko bilo".

U porodici Đikić dve sestre umiru od tuberkuloze. Mostarski pisci, svi redom, umirali su od iste bolesti: braća Šantići, Ćorović, Avdo Karabegović.

U trideset i prvoj godini 30. marta 1912. umro je Osman Đikić. Celoga života, osećao je duboku i bremenitu srpsku krv, pogledao i žurio u Beograd, učio, snevao i ugledao se na Ilića, Zmaja, Šantića, Vuka, Branka... Do kraja života, voleo je Zoru Mihailović i Srbiju.

Srbi su krenuli u Veliki rat. Prvi i Drugi balkanski i Prvi svetski rat. Srpska vojska je krenula na jug, d se brani od Turaka i Bugara. U časovima juriša srpske vojske, čule su se pesme "O, Srbijo", "Domovini", "U boj", ali provirivali su srpski vojnici i u izbe stare Srbije - Prilepa, Prizrena, Kumanova, odakle su dopirale i pesme "Četir' konja debela", "Trojanac", "Pusto beše" i druge. Pesme iz ovoga doba pevale su se u toj ratnoj atmosferi. U zatišju srpsko-turskih okršaja, čula se i pesma "Đaurko mila", brata po krvi, Osmana Đikića.

Sa srpskom vojskom, ova pesma prešla je i u Albaniju i čula se iz vojničkih logora u selu Agios Mateos na Krfu.

Između dva rata pesma "Đaurko mila" ostala je da živi. Srpske i bosanske kafane odjekivale su ovom pesmom. NJeni izvođači bili su najčuveniji vokalni solisti narodne muzike: Vuka Šeherović, Bora Janjić, Uroš Seferović, a kasnije i Vule Jevtić.

U Beogradu, na Dorćolu, pedesetih godina, imao sam čast i zadovoljstvo da provodim duge sate u društvu velikog glumca Dobrice Milutinovića. Pričali smo i pevali. Pre svih stari as Dobrica voleo je pisce s mirisom i zvukom Juga i Istoka: Boru Stankovića, Sremca, Ćipika, Osmana Ćikića. Pesme derta, rujnoga vina, krsnih slava, starih, dobrih vremena. U poslednjim satima dorćolskih kafana, u atmosferi već prevrnutih stolica, još jednom bi velikan bine preživeo svoj čuveni kašalj, koji ga je godinama nervirao. Zajedno, završavali smo noć pesmom:
"... Čuj kako srce umilno tepa, ljubim te, ljubim, đaurko lepa..."
Piše: Žarko Petrović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Balada o vitezu
Bio je Hrvat sa Sušaka i veliki Jugosloven

Balada o Vitezu
(U tuđini)
Muzika: Žarko Petrović
Stihovi: Lujo Vitez Lovrić

Jel' moguće da su prošli
Mog proljeća radosni dni?
Zar se više vratit' neće
Ti blagi i ljubljeni sni?
Tužnoj pjesmi nitko ne odziva,
Za sirotog nikog nije briga;
U tuđoj si zemlji,
Tuđin se nazivaš...
Mnogo je puta do mog milog kraja,
Teško je doći do mog zavičaja;
U tuđini - blagog sunca nema,
Tekar munja magli odoljeva.
Ovdje slavuj nikada ne pjeva,
Kan'da ovdje ni gavrana nema!
A ljudsko je srce nježno djete
Slabašno je treba silne njege.
Kad ti sudba već oči oduze,
Zašto ti je ostavila suze?

Prvi svetski rat. Iz austrougarske vojske beže Južni Sloveni i stupaju u redove srpske vojske. Sa svih strana sveta dolaze dobrovoljci da pomognu braći. Čuje se njihova pesma:

"Umrijet' ćemo svi do jednog
Il' slobodu svi imati,
Iz potoka krvi naše
Sloboda će zablistati".

Rumunija, 1916. Septembar u Dobrudži, kraj sela Kokardže. Bitka protiv Bugara. Prva i najveća bitka Srpske dobrovoljačke divizije u Prvom svetskom ratu. Dobrovoljački puk u kome je i Imbro Punka, Hrvat iz okoline Vinkovaca, Mita Gajdobranski, Srbin iz Banata, Čeh Prohaska, Lujo Lovrić, Hrvat - ratuju za oslobođene i ujedinjenje Južnih Slovena.

U ovoj bici ginu oba komandanta: srpski pukovnik Mitić i bugarski Ivanov. Čeh Prohaska gubi jedno oko. Lujo Lovrić - oba.
Bili su to prvi tonovi krvave balade iz Kokardže đaka sa Sušaka, Luja Lovrića. Mlad i lep, sa mnogo topline u duši i očima, gledao je u budućnost svoga naroda i svoju.

Krvavi septembar u Kokardži zamračio mu je vid i život.
Septembra 1916, komandir druge čete Drugog dobrovoljačkog puka dobrovoljačke divizije, postao je Vitez. Pored svih najvećih odlikovanja, tamne naočari bile su Luju "najdraži i najveći orden" - kako je to jednom rekao.

Odesa. U luci odjekuju sirene lađa prispelih iz celoga sveta. Žagor trgovaca meša se sa komandnim povicima vojnika. Još jednom pozdravljaju majku Rusiju i unapred pevaju za pobedu ili smrt. Prolaze pored kočija u kojima su lekar i teško ranjeni Lujo Lovrić. Jedan vojnički pozdrav za srpskog oficira!

Evangelistička bolnica u Odesi. Ruski lekari pokušavaju da spasu vid srpskom oficiru. Uz Luja su i njegovi drugovi iz Dobrovoljačkog puka, iz noći u Dobrudži 1916 - Vlado i Stevo.

Uskoro stiže u bolnicu velika kneginja Jelena Petrović, kćerka kralja Petra I i žena velikoga knjaza Romanova.

"Dobar dan i srećne Vam rane, junaci"! - pozdravila je kneginja ratnike. Nikada Lujo Lovrić neće zaboraviti ovaj susret. Osetio je suze u očima kneginje Jelene Petrovne. Plakala je Jelena i u drugim usamljenim petrogradskim noćima, za svojim narodom, ocem i braćom koji su se mučenički kretali po gudurama Albanije...

"Visočanstvo, ja sam svjestan svoje žrtve, i to je sitnica od onoga što je naš celokupni narod dao i što će dati do konačnog oslobođenja i ujedinjenja...", rekao je slepi ratnik kneginji.

U bolnici Luju su vidali čestite rane. Ali i pevali divne ruske romanse i govorili stihove Puškina i Ljermontova. Sestre Tamara i Ljudmila pevale su Luju romansu koju je on i kasnije voleo da sluša:

"Teško mi je što ljubim samo Tebe,
Teško mi je što volim samo Tebe..."

Mučen nostalgijom i svojom zlom sudbinom, Lujo im je govorio Brankove stihove, koje ga je stari, dobri učitelj naučio na Sušaku:

"Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt' neću!

Kada je Odesom proletao prvi, mekan i srebrni ruski sneg, Lujo se preselio u dom Alekseja i Sofije Filipovne. Pojavio se u novoj, elegantnoj uniformi srpskog oficira. Kćerka Sofijina - Palja - sačekala je Viteza Lovrića u salonu prepunom hrizantema. Lujo je poljubio Palji ruku i otpevao romansu "Uberite ljubičice" od Smirnova. Bila je to pesma kojom će Lujo uvek dočekivati Palju, devojku od sedamnaest ljeta, sve dok ga lađa iz Arhangelska, preko Severnog mora, ne odvede u London.

"Ljubav se javlja između nas od prvog dana našeg poznanstva" - pisao je Lujo u svom romanu "Suzna jesen". "Njene su kose bile uvojito plave i mekane kao svila. Volela je glazbu i knjigu"... U dugim večerima, uz čaj, Palja je svirala Luju na klaviru. Jedno drugome su govorili omiljene stihove. Palja Puškina, a Lujo Branka. "Kada sam mislio da ću biti najsrećniji, morao sam napustiti dom Sofije Filipovne, Palju, Odesu i Rusiju"...

Lađa iz Arhangelska krenula je za Englesku. Poneo je Lujo dušu nežne ruske devojke Palje, pesmu Rusije i hrizanteme. Na doku, jedan lađar svirao je na harmonici i pevao:

"Jamšćiku ne goni konje,
Nemam više kud da žurim,
Nemam viške kog' da ljubim..."
U Londonu, učio je školu za slepe oficire. Mučila ga je nostalgija. I londonske magle i izmaglice. U otadžbini, plakala je njegova majka.
Piše: Žarko Petrović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Drama slepog oficira
Lujo Vitez Lovrić umro je na Sušaku 26. novembra 1986. u 92.

Svi preživeli ratnici Velikoga rata vratili su se kući. Oru zemlju, uče đake, komanduju u vojsci zajedničke države, žene se, pevaju... Lujo, piše majci:
"Majko! Nemoj da plaču oči tvoje za oči moje kad ne plačem ja. Nemoj da se bojiš za budućnost moju kad se ne bojim ja. Jer, znaj, budućnost je moja u budućnosti ujedinjenog naroda našeg. U njegovoj sreći, biće i moja sreća..."

U Londonu, napisao je roman "Kroz snijegove i magle". Ali i baladu "U tuđini".
Godine 1919, Lujo Vitez Lovrić se oduševljeno vraća u otadžbinu. Na putu od Londona do Pariza piše novi roman "Povratak proleću".

U Zemunu, u školi, učio je slepe ratnike. Sve do Drugog svetskog rata, kada je iz Zemuna morao da beži u Beograd, koji ga je voleo i gde je bio bezbedan.

Braća po krvi

Kada sam upoznao Vitez Lovrića, predstavili su me kao stvaraoca nostalgične muzike, jesenjih boja...
"Milo mi je. Ja sam napisao roman 'Suzna jesen'. Znači, braća smo po duši. Vi ste Srbin a ja Hrvat. Eto, braća, braća smo i po krvi. Upamtite to! - rekao mi je Lovrić... Upamtio sam. I stao mirno pred porukom slepog oficira.

Iste noći, posle našeg poznanstva, komponovao sam muziku na Lujove stihove. Svakog septembra setim se krvave Balade iz Kokardže i ratnika Luja Viteza Lovrića...

Nosilac odlikovanja Karađorđeve zvezde sa mačevima; Ordena velikog orla sa mačevima; Ordena svetog Đorđa, najvećeg ruskog carskog odlikovanja za hrabrost koje mu je u ime ruskog cara predala velika kneginja Jelena Petrovna u Odesi, rumunskog Ordena beloga lava, koji mu je lično na grudi okačio prvi predsednik Čehoslovačke Tomaš Masarik, Lujo Vitez Lovrić umro je u Sušaku 26. novembra 1986. u 92. godini.
Bio je to kraj balade o Vitezu iz Kokardže.

Ko to kaže Srbija je mala?

Ko to kaže, ko to kaže, Srbija je mala? (2)
Nije mala, nije mala, triput put' ratovala! (2)

Dvanaeste, dvanaeste, Turke isterala, (2)
Trinaeste, trinaeste, pred Bugare stala. (2)

Četrn'este, četrn'este, Švaba udario, (2)
Osamn'este, osamn'este, Srbin pobedio (2)

Ko to kaže, ko to kaže, Srbija je mala? (2)
Nije mala, nije mala, tri put ratovala (2)

Nisu poznati autori muzike i stihova ove popularne, nacionalne, rodoljubive, nadahnute, sećajuće, iskrene, pomalo bolne, upotrebljive, sporne i - u jednom istorijskom trenutku - nesrećne pesme.

Sadržaj ove pesme, njena inspiracija i muzička forma, stižu iz deseterca (što se tiče stihova). Njenu melodiju već smo čuli pre mnogo decenija u staroj narodnoj pesmi:

"Čija kola, čija kola
Klepeću sokakom,
To su naša, to su naša,
Idu sa salaša..."

Prva strofa pesme "Ko to kaže, Srbija je mala", glasi:

"Ko to kaže, ko to kaže, Srbija je mala,
Nije mala, nije mala, tri put ratovala".

Dakle, ovi stihovi, u epskom desetercu, govore o ratovanju Srbije 1912 - 1918. U tom periodu, Srbija je ratovala protiv Turaka, Bugara i Švaba.
Iz ovih stihova, vidi se i sledeće:

"... Turke isterala (1912). Znači borba protiv okupatora;
"... Pred Bugare stala (1913).
Znači, Srbija se branila;
"... Švaba udario (1914). Znači, Srbija je napadnuta i ona se branila;
"... Srbin pobedio (1918). Znači, pravda je pobedila!

Srbija je napadnuta. I ona se branila. Ovaj rat za Srbiju bio je oslobodilački. To nam je ispričala i pesma "Ko to kaže, Srbija je mala", verovatno nastala pri kraju Prvog svetskog rata, posle Solunske ofanzive, a moguće i dok je vojska još bila u kasarnama iako je rat bio završen.

Protiv tri sile

Postoji mišljenje da je nastala i kao revolt jednog dela Srba i ratnika protiv stvaranja Jugoslavije. Srbija je dobila rat, sve je uradila za svoje oslobođenje i za stvaranje nove, zajedničke države, kako je onda mala? Divovska borba Davida i Golijata inspirisala je nepoznatog pesnika da napiše ovako dirljiv, ali i istorijski tačan tekst.

Jedan pisac je zabeležio: "Tri sile napale Srbijicu". Tačno. Srbija je pobedila i ova pesma je divljenje Srbina svojoj duši, snazi i odanosti otadžbini "koja ne može biti mala". Posle Prvog svetskog rata i uspešnog oslobođenja Srba i njihove braće, neki Srbi su javno i iskreno postavljali pitanje da li im je Jugoslavija uopšte potrebna. Jer, Srbija nije mala i šta će biti sa njenom trijumfalnom slavom, slobodom, mišlju, krsnom salvom, seljakom i ratnikom...

Došlo je do ovih stihova koji su zračili ponosom , nisu nikoga dirali, ali nisu mogli prećutati da su "isterali, branili i stvarali" preko svoje krvi za sebe i drugoga. Svoje uspehe Srbi su uvek delili s drugima, kojima je tada deoba bila neophodna.
Piše: Žarko Petrović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Pesma za sudbonosne godine
Bilo je i onih koji su hteli da menjaju reči, da unesu neukus i nepoštovanje

Šta je bilo s pesmom? Posle zajedničkog doma s braćom, Srbija je spala na beogradski pašaluk, prolila krv, još jednom, ponižena i uvređena... Odnekuda, stigla je i ova pesma "o Srbiji koja nije mala", ali su se pred nju isprečile zabrane, torture i nerazumevanje...

Počeo je da se topi sneg. Uspravio se hod i glasovi mladosti i istine, zazvučali su starom, dobrom pesmom koja ih seća, hrabri i veliča. Još jednom, marširali su stari ratnici ka zapuštenim spomenicima i kapijama pobede svog Velikog rata. Stogodišnji solunci izmešali se sa decom i pričaju o "Srbiji koja je tri puta ratovala".

Bilo je i onih sa lošim namerama. Počeli su da menjaju stihove ove pesme. Hteli su novokomponovanu pesmu u novokomponovanoj priči, neukus i nepoštovanje.

U Vojvodini, u nekim prilikama, stihovi ove pesme izgovarani su na "lalinski način". Umesto "dvanaeste", izgovoreno je "dvanajeste"... Stihove "nije mala, nije mala", zamenjivali su sa tipično lalinskim "očenj mala, očenj mala..."

Časna istorija

Po svoj prilici, pesma se rodila posle Solunskog fronta, da bi se jedno vreme "izgubila".

Ponovo javila se u teškim istorijskim komentarima za Srbiju i njen narod. Tad je "eksplodirala" u pravcu potvrde istorijske istine o veličini i snazi Srbije koja je stvarana od 1912. do 1918. Tada i ponovo, vratila se ova pesma i Srbija u duše, grla, ruke i poruke. Srbi, a naročito mladi, ponovo slave Putnika, Stepu, Mišića, Bojovića, Petra i Aleksandra. Kliču 1912, 1913, 1914. i 1918... Zašto? Zato što je to velika istorija "male Srbije"! I časna!

Poletela dva bela goluba
(Prema pevanju Aleksija, igumana manastira Mileševe, uredio Žarko Petrović)

Poletela, poletela
Dva bela goluba,
Dva bela goluba.

Zemljo moja, rode mili,
Dva bela goluba,
Dva bela goluba.

Tamo junak moram stići,
Dva bela goluba,
Dva bela goluba.

Pozdravite majku moju,
Dva bela goluba,
Dva bela goluba.

I Dušana, Cara moga,
Dva bela goluba.
Dva bela goluba.

U delu Srbije koji se naziva Polimlje, u 13. veku kralj Vladislav podiže manastir Mileševu. Znamo šta se sve važno događalo u srpskoj istoriji toga doba.

Borba za presto braće Radoslava i Vladislava ,u kojoj pobedi Vladislav, a stric Sava Nemanjić, sve je činio da izmiri sinovce. Vladislav ostade na prestolu Srbije, a Sava Nemanjić umre u Bugarskoj. Sinovac Vladislav prebaci mošti Savine u Mileševu, odakle Turci, preplašeni svetim tragom istorije i veličinom srpskog naroda, njegovim mogućim bunama uz Savinu prisutnost koja večno traje u narodu - preneše mošti svečeve u Beograd i spališe na Vračaru...

Ko zna koliko je monaha, igumana i isposnika, bogomoljaca, naroda okupljenog oko manastira, vekovima stradalo od progona, bitaka, paljevina, seoba okolo manastira, duž ove stare srpske zemlje... Ali, bilo je i pesme, tihe, pobožne, nekada i buntovne, duboko nacionalne u vreme Savino, Dušanovo i kasnije, kada je stigao Vuk da mnogo od toga zabeleži i ostavi za nas i naše doba. Bile su to malo čudne pesme, melodijski i tekstualno, ali epske, narodnjačke, kraljevske i sebarske. Evo jedne koja pominje naš stari, lepi i neuništivi manastir.

Zapisao je Filip Banić iz Stija u Dalmaciji.

"Tamo doli na Irudu gradu,
U njemu je jedan manastire..."
Ili, iz Vukove beležnice, pesma u kojoj devojka žali za vezenom maramom koju su joj ukrali:
"Kojano je golemoga veza,
po krajevi ratari s plugovi
A u sredi crkva Mileševska..."

Odani ljudi

Ne znamo koji su sve igumani čuvali ovaj manastir, negovali Boga, Isusa i svetoga Savu u svojim ćelijama i svome miru manastirskom. Ali su svi, to je sigurno, bili smerni, odani i veliki mučenici da bi sačuvali ovaj manastir, njegovo istorijsko i nacionalno blago i doveli Mileševo u naše doba, da bismo i mi uživali u njegovoj uspomeni i sadašnjosti.

Nikada neću zaboraviti igumana Aleksija. Mnogo se namučio ovaj božji čovek. Za vreme rata, okupatori su rušili manastir, proganjali monahe, a najviše igumana. Nove vlasti, posle rata, nastavile su da muče monaštvo i fizički i psihički. Odvodili su monahe u tvrđavu Mileševsku i tu ih ubeđivali i nabeđivali, zakerali i na muke udarali, jer - kaluđeri su se molili Bogu, voleli su svoje vladike, čitali svetovne knjige i pozivali narod na molitvu. Sve je to, u to vreme bilo zabranjeno i proganjano.

Živeo je, dakle, u manastiru Mileševa i iguman Aleksije koga sam kao dečak upoznao. Voleo je i da peva, da igra šah. Pevao je pobožne, stare i nacionalne pesme. Bilo je među tim pesmama i onih koje su u vreme rata bile zabranjene, a posle rata se nisu preporučivale.
Piše: Žarko Petrovic
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Igrale se delije na
sred zemlje Srbije
Milorad Petrović Seljančica napisao stihove ove pesme

Prepuno je Skržutsko groblje spomenika koje je isklesao Đorđe Topalović. Na spomenicima, Đorđe je slikao srpske ratnike. Bio je talentovan. Meni je Đorđe ostao u duši, neprolazan. Najlepša slika koju nikada nisam video. Njegov ratni drug iz istog sela, Dole Topalović, pričao mi je o dedi. Kaže da je Đorđe govorio: "Važno je da sam Đorđe. A šta bi drugo u Srba mogao biti Đorđe, nego junak sa malo sreće..."

Igrale se delije

Igrale se delije,
Nasred zemlje Srbije,
Sitno kolo do kola,
Čulo se do Stambola.

Svira frula iz dola,
Frula moga sokola,
Sitno kolo do kola,
Čulo se do Stambola.

Čulo se do Stambola,
Carskog grada ohola.
Igra kolo do kola,
Ne haje za Stambola.

Učitelj i pesnik Milorad Petrović Seljančica napisao je mnogo poznatih pesama koje su doživele trajno muzičko uobličavanje poznatih i nepoznatih muzičkih stvaralaca.

Setimo se samo pesama: "Jesen stiže, dunjo moja", ("Ne varaj jarana"), "Moj, dilbere, rođo moja", "Čuješ, čuješ, dušo", "Ne luduj, Lelo" i druge. Ali, najdinamičnija, pesma oduševljenja, nacionalne čežnje i veselog duha i daha, svakako je "Igrale se delije". Ove stihove komponovao je Božidar Joksimović i 1919. uneo je u svoju svitu "Pesme iz mladosti".

Pesma "Igrale se delije" treba da se čuje i stigne do Stambola. To je motiv stihova i želja pevača i igrača. Pesma kao da samo ponavlja želje srpskih ratnika koji su u Balkanskom ratu kretali na Jedrene, zauzimali ga i vraćali se kući. Stari ratnici pričali su da im je mnogo žao što opsadu Jedrena nisu iskoristili da produže dalje, stignu u Istambul i da ga zapale! Hteli su da se osvete za petstogodišnje robovanje pod Turcima. Ali vrhovna komanda i velike sile... Umesto toga, dogodilo se nešto drugo: grobovi srpskih vojnika u Jedrenima.

Iz Istambula (Carigrada) gde je bila prestonica Vizantijskog i Otomanskog carstva, stizali su fermani za Srbiju, hatišerifi, povelje... Još od Konstantinovog doba u ovaj grad su pogledali naši carevi, knezovi i despoti: šta će se tamo odlučiti za srpski narod - dobro ili loše. Ušao je Carigrad i u našu narodnu pesmu: "U Stambolu, na Bosforu", "Oj, Užice, mali Carigrade..."

Pesma "Igrale se delije" nikada nije prestala da živi. U naše vreme, koje nas vodi u novi vek, odjekuju solisti, horovi u dvoranama, a narod na mitinzima glasovito peva odu melodiju iz davnih vremena... Kao da srpska mladost podseća na stare staze i puteve slobode koji im je nekada ferman iz Istambula zabranjivao. Pevači i horovi, izvodeći ovu pesmu, identifikuju neke ljude, događaje i vreme sa onim nekadašnjim istambulskim, zulumćarskim, porobljivačkim. U isto vreme, srpski frulaš i njegov kolo, hvale se i žure u beskraj slobode i radosti. U pesmu i igru.

Pedesetih godina, u Beogradu, u kafani "Grmeč", skupljali su se, redovno i oduševljeno, narodni muzičari: Carevac, Rambosek, Radetić, Jašarević, Jeremić, Krnjevac. U podne, posle snimanja u Radio Beogradu, pričalo se o starim dobrim pesmama, koje se "nešto ne čuju". Violinista Vlastimir Pavlović Carevac, sa istančanim ukusom za narodnu pesmu, u najuži krug svojih omiljenih pesama, stavljao je pesmu "Igrale se delije".

U to vreme, nailazio je talas evergrin muzike. Za mene, koji sam "tonuo" u taj žanr, Carevčeva želja bila je pomalo arhaična. Ali zakratko. Uskoro, otkrio sam i tu lepotu dobre narodne pesme. Shvatio sam da igrači i pevači pesme "Igrale se delije", žure u svoju nacionalnu dušu, svoju istoriju, u krajeve gde su pobede i grobovi njihovih dedova - ratnika.
Srbijom odjekuje ova pesma. Možda više nego ikada.
Piše: Žarko Petrović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Marš na drinu
Stanislav Binički komponovao je jedan od najlepših marševa

Na prvim objavljenim notama ovoga kola piše "Srpskoj gimnaziji - Dom nauke". Kompozitor je očigledno ovo delo posvetio Srpskoj gimnaziji u Solunu koja j u to vreme postojala i radila. "Solunsko kolo" zvuči šumadijski razigrano i italijanski nežno.

Posle Drugog svetskog rata, pored pesama a i neka narodna kola, nisu smela da se izvode. Pre svih, "Kraljevsko kolo". To kolo imalo j sreću da se jedna njegova verzija zove i "Srbijanka". Pod tim imenom štampane su note. Ali, ako bi neko konstatovao da se radi o "Kraljevom kolu", bilo bi neprilika. "Solunsko kolo" asociralo je na pobednički rat Srba, kraljeva srpskih, vojvoda. A to je takođe bilo nepoželjno.

"Solunsko kolo", snimi sam sedamdesetih godina, sa svojim orkestrom. To što je kompozicija De Sarnova u formi kola a ne pesme sa stihovima, olakšalo mi je situaciju. Naime, ovaj snimak je ponekad emitovan na radiju. Jer, u kolu nema stihova koji govore o ljubavi prema Srbiji, srpskim seljacima, svešteniku i krsnoj slavi, vojvodama. A to je bilo zabranjeno. I dugo je tako bilo.

Kompozitor De Sarno vratio se u Perast da na kraju života bude bliže moru i rođenoj Italiji. Ali i da pogleduje u brda knjaza Nikole, i u duši ponovo sretne "Balkansku caricu". Umro je 1937. u Perastu.

Kada čujem izvođenje "Solunskog kola", osećam igru rata i života, vidim slepog ratnika Šopalovića i staru crkvu u Mačkatu. Vetrovi, kiše i snegovi Kajmakčalana mešaju se sa blagim zlatiborskim suncem. Tako Srbima stižu rat i sloboda: olujno i sunčano.

U ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, od 1912. do 1918. nastale su mnoge pesme, kola i marševi, koji su i danas na repertoaru mnogih orkestara, horova i vokalnih solista u našoj zemlji i van nje. To su, pre svih, "Tamo daleko", "Lađa se kreće francuska", "Buđenje Srbije" francuskog kompozitora Morisa Švaba, "Solunsko kolo", "Zar da umrem kad mi vreme nije", marš "Vojvoda Stepa Stepanović", marš "Vojvoda Živojin Mišić", i jedna od najpoznatijih i najlepših kompozicija inspirisanih tim ratom, marš "Na Drinu".

Cerska bitka, vođena od 16. do 19. avgusta 1914. donela je veliku pobedu srpskoj vojsci. Tu, na bojištu, kompozitor, dirigent, vojni kapelnik Stanislav Binički, komponovao je jedan od najlepših marševa koje ima naša muzička ostavština.

Turski motiv?

Smatra se da je marš "Na Drinu" Binički posvetio pukovniku Stojanoviću koji je poginuo u Bici na Ceru. Pukovnik Stojanović bio je neustrašivi i omiljeni komandant. Srpski vojnici su neprijatelju pretili svojim komandantom:

"Poćoreku, carevi većile,
Duša mi je od Kosova stara,
Komandant sam Gvozdenoga puka,
Ne bojim se Cara ni Ćesara..!
Kompozitor i dirigent Stanislav Binički, rodio se u Jasici kod Kruševca, 27. januara 1887. godine.

Stvaralac velikog i raznovrsnog opusa, u svojoj dugoj karijeri, diriguje, vodi horove, osniva muzičke škole, obrađuje narodne pesme, komponuje "elegantnu i prograđansku pesmu..." U svom intenzivnom radu, Binički sarađuje i s pesnicima - Jakšićem, Šantićem, Ilićem i drugima. Binički pripada onom čuvenom muzičkom triju; Mokranjac - Milivojević - Binički, koji se bori za osnivanje muzičkih škola i izvođenje srpske muzike. Za pesme: "Da su meni oči tvoje", "Zašto sike, zašto", "Čini, ne čini" i mnoge druge sentimentalne gradske pesme, malo se zna da je njihov autor Stanislav Binički, kapetan, kapelnik kraljeve garde.

Međutim, kod širokog muzičkog auditorijuma, Stanislav Binički je najpoznatiji kao autor "Marša pobede" ili melodije srpskog Nacionalnog optimizma - marša "Na Drinu".

I dok su drugi kapelnici vojne muzike srpskih armija Franjo Matjejovski u svom maršu "Vojvoda Stepa Stepanović", Marko Stojanović u maršu "Vojvoda Živojin Mišić", koristili motive srpskih narodnih pesama, dotle je Stanislav Binički u kompoziciji "Na Drinu", lično inspirisan Velikim ratom, stvorio ovo delo. Neki muzičari tvrdili su da je osnovni motiv ove kompozicije - jedan turski marš! Takav muzički materijal, odakle je eventualno uzeta tema za ovu kompoziciju Biničkog - nisam sreo.

U čast Andrića

Posle Prvog svetskog rata, pesme iz ovog vremena ustupile su mesto novim muzičkim potrebama nove države. Solunci - ratnici, povukli su se u brda, njive i šljive pradedovske, sa osećanjem da su završili svoju časnu bitku . I njihova pesma . Spremao se novi muzički život. Muzički majstori iz Velikog rata: Binički, Pokorni, Matjejovski, Paunović, Stojanović i drugi kapelnici slavnih armija Putnika, Stepe, Mišića i Bojovića, dobili su novi muzički zadatak.

Osnivali su operski orkestar, muzičke škole, muzička i horska društva, priređivali koncerte. Na programu orkestra kraljeve garde, sve češće su Betoven, Šopen, Verdi. Pobedonosna pesma iz Velikoga rata dospela je u zatišje, primirje. Drina je osvojena. I onda, mali odmor za drugi marš ratnika i kompoziciju Stanislava Biničkog - "Na Drinu".

Šezdesetih godina, kompozicija Biničkog ponovo se mnogo svira u raznim orkestarskim sastavima: veliki duvački i narodni orkestri, orkestri harmonika, mandolina, revijski i dečiji orkestri. Note ove kompozicije odlaze u svet. Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, bio je to i znak za skandinavske izdavače da potraže i objave još neka dobra dela naše umetnosti. Odmah su se opredelili za kompoziciju Stanislava Biničkog - marš "Na Drinu", koju su švedski izdavači povezali sa Andrićevim delom "Na Drini ćuprija".
Piše: Žarko Petrović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Vostani Serbije
Pesmu, posvećenu Karađorđu, napisao je Dositej Obradović

Dok je bio na dužnosti višeg kapelnika orkestra kraljeve garde, Binički je svoj marš izvodio od početka do kraja. To isto činio je i njegov naslednik na mestu kapelnika, Čeh Pokorni. Bilo je tako sve do drugog svetskog rata. U naše vreme izvodi se samo deo koji s naziva trio. Šteta. Ovaj marš treba svirati od početka do kraja, onako kako ga je maestro Binički napisao. Tek tada se dobija ona atmosfera pred rat, muzička pinktura, strahota ratnog okršaja Davida i golijata. Tek posle tria, čujemo komandu "Napred, na Drinu". Uvod ove kompozicije priprema je za odlučni napad, a onda se trio pretvara u svečani finale - pobedu.

Lađar, publicist i književnik Mladen St. Ćuričić, ratnik od 1912. do 1918. umro je u dubokoj starosti u Beogradu. Pred njegovu smrt, imao sam zadovoljstvo da ga upoznam.

"Žao mi je" - rekao sam mu - "što se ne zna koju je pesmu onaj ratnik - Ciganin svirao kada je na bojnom polju u Cerskoj bici umirao jedan od Ribnikara"?

Marš opanaka

"Zna se. Svirao je marš 'Na Drinu'. Ne znam samo da li je to bio Vladislav ili Darko? Umesto lekarske pomoći, bolničara, Ribnikar je tražio svirača, violinu i pesmu, 'onu našu'. A ta "naša", bila je marš 'Na Drinu!'

Čuveni violinista, Vlastimir Pavlović Carevac, poslednju melodiju koju je odsvirao, bila je marš "Na Drinu".

Doček nove 1965. u Domu kulture na Novom Beogradu. Svira Carevac. te noći, on poslednji put vira istoriju voga naroda i svoju. Kakva sudbina: Carevac je ratnik iz Prvog svetskog rata. Kao đak - podnarednik, učestvuje u odbrani Beograda 1915. Snimio je gramofonske ploče i zaradio, pobedničku pesmu rata u kome je sam učestvovao. Proneo je zemljom i svetom, svirajući muziku Velikoga rata, marš opanka, svirale, šajkače i čanka... U stvari, Binički i Carevac, ratnici i violinisti, još jednom su se sreli, ratnici iste vojske. Sada u pesmi. U maršu "Na Drinu". Uskoro, Carevac je umro.

Sve do Drugog svetskog rata, kada bi umirali ratnici - solunci, na pogrebima, na poslednjim ispraćajima, duvački orkestri svirali su njihove pesme: "Tamo daleko", marš "Na Drinu", "Lađa se kreće francuska", "Hej, trubaču, s bujne Drine", "Solunsko kolo" i druge. Tako je i danas, često...

Beograd. Zima, 1942. Besni Drugi svetski rat.
Na poslednjem ispraćaju starog maestra, kapelnika kraljeve garde, Stanislava Biničkog, muzičari nisu smeli da sviraju njegov pobedonosni marš pobede i nacionalnog optimizma.

Vostani, Serbije!

PJESNA NA INSUREKCIJU SERBIJANOV

Serbiji i hrabrim jeja vitezovom i čadom i bogopomagajemu ih vojevodi gospodinu Georgiju Petroviću posvećena

Vostani, Serbije! Vostani, carice!
I daj čadom tvojim videt' tvoje lice!
Obrati serdca ih i očesa na se,
I daj njima čuti slatke tvoje glase.

Vostani, Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala;
Sada se probudi,
I Serblje vozbudi!

Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore
Da te opet pozna i zemlja i more,
Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice,
Vostani, Serbije! i proč.

Spomeni se, mati naša, tvoje perve slave,
Tvojih vraždebnika ti posrami glave!
Divjeg janičara teraj sa Vračara,
Koji svog istoga sad ne sluša cara!
Vostani, Serbije! i proč.

Tebi sad pomaže nebesna volja,
I sad ti se pokazuje sudbina bolja,
Svi bližnji tvoji tebi dobra žele
I daljni se narodi tvom dobru vesele.
Vostani, Serbije! i proč.

Vostani, Serbije! Mati naša mila!
I postani opet što si prije bila!
Serpska tebi vopiju iskrena čada
Koja hrabro vojuju za tebe sada.
Vostani , Serbije! i proč.

Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda,
I ne želi tebi nikakova vreda.
Ko tebe nenavidi, ne boj ise Boga
Od kojega tebi ide pomoć mnoga.
Vostani, Serbije! i proč.

Hercegova Zemlja i Černaja Gora.
Daleke države i ostrovi mora -
Svi tebi pomoć nebesnu žele,
Sve dobre duše tebi se vesele
I soglasno vele:
Vostani, Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala;
Sada se probudi,
I Serblje vozbudi!
(1804)

Svi možemo pasti

Dositej Obradović je bio vrlo mudar čovek. Svoju pravoslavno-svešteničku dušu očeličio je latinskim redom i radom i sve to nadahnuo ljubavlju prema svome narodu i Srbiji. Poruke koje je slao narodu bile su vrlo korisne u njegovo vreme, a i danas. to je mudrost za kojom idemo . Jednom prilikom, Dositej je rekao: "Diži onoga koji je pao, svi možemo pasti". Ili: "Najbogatiji je oni človek kom je dosta ono što ima, koji s pravdom dobiva, a tuđega ne želi".

Veliki i čestiti Dositej, sve je gradio na duhovnom: "Opšta je kuća svima zemlja, a duša će naći šta je zaslužila", rekao je.
Piše: Žarko Petrović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Himna Karađorđevom ustanku
"Vostani Serbije" inspiracija za stihove odanosti otadžbini

Osećao je veliku ljubav prema braći i poručivao: "Čuvaj se brate, ako se i ne bojiš"! Prepun znanja, iskustva i ljubavi, sabrao je sve ono najdraže što želi svome narodu i savetovao:

"... Slavna slavenoserpska nacijo u Serbiji, Bosni, Dalmaciji sa Ercegovinom, um kad s naukom prosvetiš i s prosvešteniju dobrodeteljiju sojediniš, izbranije nacije nad tobom neće biti. Dobroteljej je tebi prirodna; poštenje, slava, velikodušnija, mužestvo - to su tvoje praroditeljske dobrodetelji. Ja znam, gdi varvarstvo vlada, onde niš je mesto učeniju i prosvešteniju ni pravoj dobrodetelji; obače nek s ova dobra uvode onde gdi glupost ne vlada, a gdi glupost sada vlada, neće do veka vladati"...

Velika škola

Zato je čudno da Srbi koji su učili od Dušana, Lazara, Karađorđa, Vuka, Višnjića, Dositeja, Tesle - često žive i rade samoubistveno, necivilizovano, nebratski, nehumano, nehrišćanski , bez ljubavi... Dositej Obradović nas je, između ostalog, upućivao na lepu misao i koristan rad.

Vest da su Srbi digli ustanak 1804, zatekla je Dositeja Obradovića u Trstu, gde su mu Srbi koji su tu živeli omogućili da radi na prosvećivanju i kulturi svog naroda. "Pjesnu na insurekciju Serbijanov" Dositej je napisao 1804. i posvetio je Karađorđu i njegovim ustanicima.

Ustanak je oduševio Dositeja. Požurio je da pomogne. Svakako da je bilo vrlo korisno Dositejevo učešće na otvaranju Velike škole u Beogradu 1. septembra 1808. kada su pozvani đaci - polaznici iz svih krajeva Srbije i "ne samo takovi koji već prilično znaju čitati, pisati i računati".

Na otvaranju Velike škole prisutni su Karađorđe, mitropolit srpski, mnogi viđeni ljudi i Dositej Obradović. U jednoj sobi bile su postavljene stolice od slame za đake. Karađorđe, kao vožd srpskog naroda, u pozdravnom govoru, kaže: "Vidite, mi imamo dovoljno mišica za odbranu Srbije, ali nemamo dovoljno veštih ljudi za upravljanje. Da mi znamo državu voditi onako kako znamo voditi vojsku, drukčije bismo stajali . Učite se vi, dakle, da nastavite naše srećno započeto delo . U vama je sva nadežda naša sa te strane".

Posle Karađorđa, govorio je Dositej: "Vozljubljeni učenici! Bog preblagi i mnogo milostivi izbavlja zemlju našu i ljubimo otečestvo od sužanstva turskoga, a mi valja da se staramo da izbavimo dušu našu od sužanstva duševnoga, to jest od neznanja i od slepote umne... Zato dražajši učenici, budite blagonaravni i poslužni učiteljem vašim, učite se i prosveštavajte se u naukama i dobrodetelji, i bićemo svi srećni i čestiti pred Bogom i pred ljudima koje da nam daruje blagi Bog. Amin!"

Svetlost slobode

Kad je napisao pesmu "Vostani, Serbije!", Dositej je imao 65 godina. Ovaj književnik, filozof i prosvetitelj imao je mnogo svežine, optimizma, oduševljenja za poruku Srbiji da se digne iz mraka u koji je zapala još od srednjeg veka, da zaplovi u svetlost i slobodu.

Tako je Karađorđev ustanak dobio i svoju himnu. Učeni ljudi govorili su je po Srbiji, kao i oni koji su živeli izvan otadžbine i pomno pratili ili pomagali ustanak Srba u matici . Naročito oni koji su predavali u Velikoj školi često su kazivali Dositejeve stihove "Vostani, Serbije!" To su, između ostalih, Ivan Jugović, Miljko Radović, Lazar Vojović, Miša Popović, Gliša Živanović, Sima Milutinović, Jovan Mijoković, Jovica Milovanović, Luka N. Nenadović, Milan i Ivan Stojković, Vuk Stefanović Karadžić...

Dositejeva pesma "Vostani, Serbije!" dugo je čekala da bude komponovana, kao što je "Srbija dugo čamila", ali za sve vreme uticala na mnoge pesnike i rodoljube novodošlog doba, prepunog oduševljenja za oslobođenje Srbije i tako živela sve do Prvog svetskog rata kada se čula kod Srba željnih slobode.

Od svoga nastanka 1804. pa do naših dana, ova pesma je "povukla" inspiraciju za nove stihove koji su pozivali na odanost Srbiji. Posle ove, prve himne srpskog ustanka, stvorene su i one čuvene rodoljubive pesme kao što su "Bože pravde", "O, Srbijo, mila mati", "Rado ide Srbin u vojnike", i druge, koje kao da su se nastavile na Dositijevo oduševljenje i Karađorđevu mišicu.

Studirajući muzičku i pesničku građu rodoljubive i himnične pesme, neminovno sam se zaustavio kod Dositejeve pesme:

"Vostani , Serbije! Vostani, carice"!
I daj čadom tvojim videt' tvoje lice!
Obrati serdca ih i očesa na se,
I daj njima čuti slatke tvoje glase.
Vostani, Serbije! Davno si zaspala,
Sada se probudi, i Serblje vozbudi!

Oduševljeno i s najlepšim osećanjem za doba Karađorđa i Dositeja, komponovao sam muziku na ove stihove, koji su pesma otadžbinskoj ljubavi, oda svetlosti i himna srpskoga i svetoga.
Piše: Žarko Petrović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 2 4
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 18. Jul 2019, 03:49:05
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.089 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.