Neretko se dešava da imamo voljenoj osobi nešto da ispričamo, da s njom podelimo ono što nam se izdešavalo u toku dana. Samo, nakon izvesnog vremena, njoj pažnja počne da luta, deluje kao da samo što ne zadrema, i takva reakcija ume da zaboli.

Zar je voljenoj osobi zaista toliko teško da vas sasluša? Ili joj nije stalo do onoga što imate da joj kažete? Dosadni ste joj? Najčešće se ne radi o tome, uglavnom problem bude taj što je ono što je, ipak, trebalo da bude dijalog i međusobna razmena novosti, preraslo u monolog jedne osobe. A veliki broj ljudi nije u stanju da neprekidno sluša o svakodnevnim dešavanjima duže od nekoliko minuta. Nisu zlonamerni, ni nepažljivi, jednostavno im nakon tog vremena (individualnog za svaku osobu) pažnja odluta. Naravno, postoji i mogućnost da, ako nekome pričate o svim mogućim krupnijim i sitnijim tračevima iz komšiluka (s posla, ili odakle već), to vašeg sagovornika stvarno ne zanima.

Šta učiniti? Jedna mogućnost je da uključite voljenu osobu u razgovor. Na svaka dva-tri minuta pitajte je nešto u vezi s onim što ste joj do tada ispričali, tako se neće osećati kao da treba da sluša vaš monolog o tome kako vam je šef kreten, majka vas davi glupostima, komšinica opet hrani golubove na svom prozoru pa vam oni prljaju veš koji se suši, već ipak učestvuje u razgovoru. Tako na svaka dva-tri minuta obnavljate pažnju voljene osobe.

Druga mogućnost je da voljenu osobu u razgovor s vremena na vreme uključujete fizičkim dodirom, tako što povremeno tokom onoga što pričate dotaknete njegovu/njenu ruku ili nogu. Za ovaj drugi metod potreban je izvestan oprez, kako vaš gest ne bi bio shvaćen kao da voljenu osobu terate da vas na silu sluša.

A možete, nekad, i da skratite priču - znamo da to nije uvek moguće, ali zaista nema razloga da nekog izložite polučasovnoj žalopojki o dosadnoj komšinici koja vam je pola sata dosađivala nečim što vas uopšte ne zanima.



Izvor: Krstarica

Nemam sva sreca tih problema sa dragim ... ali, na zalost, svako malo slusam razne pametnjakovice koji su popili svu pamet sveta i koji su u stanju sami sa sobom da pricaju jer oni znaju bolje i svaka im recenica pocinje sa : "ne,ali ... " ili sa :"ne, ..." ili nekom jako zvucnom recenicom kojom misle da su privukli paznju slusaoca ili posmatraca ...

Tu se dijalog smanjuje na minimum, pre svega zato sto postujem sebe .. ali na zalost tu ne pomaze ni ignorisanje ... jer ma koliko pokusavao da izbegnes svaki vid komunikacije, oni su u stanju da te jure ili zovu i pricaju ti nesto sto te ne bi interesovalo ni da imas ponovo 11 godina ... sto je najtuznije oni ne kapiraju kako deluju na okolinu i misle da su jako interesantni i potrebni ... znam puno takvih likova ... sa nekima od njih sam odrasla i mislila sam da ce vreme uciniti svoje i nauciti ih nekim stvarima ... i zajebala sam se naravno ... to vuces iz kuce kao uglavnom i sve ostalo sto se u zivotu racuna.

Vise puta u zivotu su mi rekli da sam veoma gruba i da bi bilo pametnije da korigujem otvoreno pokazivanje da me nesto ili neko ne zanima, medjutim ma koliko mozda to izgledalo nevaspitano ili brutalno, jos uvek nisam iznasla nacin da naucim da se pretvaram ... bas skoro sam dobila kompliment da "nisam neki ljubitelj ljudi" sto uopste nije daleko od istine.

Ljudi strasno tesko podnose istinu ... vise vole da ih lazes ili da se pred njima pretvaras ... i onda kada puknes od njihovih sranja - onda si dvolican i djubre ...

u autizmu nema duge monologe

E e ja u familiji mi sirokoj imam puno takwih sto su u stanju da demagogisu citaw dan, ne bi primetili i da nisam tu niti bi ih bilo briga, nego ja sluzim cisto da ne misle ljudi swasta kad wide coweka da prica sa sobom. I nema sansi da dodjem do reci :-(