Tokom odrastanja prosao sam kroz mnogo faza...
Jedna od njih je bila i psovacka... ali mislim da je ona kada sam ujedao ipak bila zanimljivija 

dobro, sve se prašta kad si dete 

Što se mene tiče, mislim da sam počeo da psujem negde u 6 godini, ne mogu da se setim... A neko vreme sam psovao ko kočijaš.

Sada sam se primirio 

Ја нисам никад претерано псовао кад сам био мали, али су ме научиле барабе неку ружну песмицу коју сам одрецитовао пред бабом, а кад ме баба ухапсила иако сам бежао, ударила ме пар пута по гузи, и тих батина се сећам целог свог живота, као магарац сам плакао. И онда се бака сажалила и учила ме неке добре лепе песмице, неку далматинску "ја би пиво по цили дан"  .
Сад моја мала сестрица, баш много говори ружне речи, али не сме у мом присуству, кад за столом почне да урличе ја узмем столицу са њом и изнесем напоље и тад јој је забрањено да једе  дође она опет али онда бар 2 дана пази шта говори.

rijetko psujem,ali kad to radim....uzasan je odabir rijeci...desi se da samu sebe iznenadim...
ali sada se mnogo vise kontrolisem i strogo vodim racuna o tome...zato sto smatram da moje dijete ne mora da cuje i da bude do kraja upoznato sa mojim skrivenim talentom.

kao dijete...mama mi kaze da nisam psovacki bila nastrojena...sto ne znaci da nisam imala i ozbiljno zabrinjavajuce faze mimo toga...
...
moju mamu nikada nisam u zivotu cula da psuje...vjerovatno to ima veze sa tim.
tata je znao tu i tamo da oplete,ali  to se desavalo kada sam vec bila odrasla i u situacijama kada mu nisam zamjerala,vec se cudila kako nije i nervni slom dobio...ali i to je bilo zaista rijetko...i nisam bila okruzena ljudima kojima je bila zabava da malu djecu uce da psuju...drago mi zbog toga!

ali,eto...ni to nije sprecilo da postoji jedna cinjenica...da ja jesam skriveni talenat za to...

Istakao bih još nešto, prije polaska u školu , a to je bilo pred početak rata, Sarajevo je imalo kao i ostali gradovi kafane rupe, ne tako profinjene kao danas, tamo me je tata znao izvoditi, radi gledanja utakmica i druženja.
Meni se atmosfera nikada nije sviđala, a ni fudbal nisam zavolio.

Vjerujem i da zavisi kako se djetetu plasiraju psovke, uz smijeh dijete će ih prihvatiti, ali ako je odbojno dijete ih ne mora prihvatiti.

Kod nas dole (juzna pruga)...Dal' vredi da vam pricam kakva su deca ?

A ja nikad nisam znao da spujem na makedonskom... A svuda oko mene je taj jezik

Kao сасвим мало дјете сам псовао, и као сасвим мало дјете и престао... Био је то негативан утицај средине, али мени је само једном требало рећи да не псујем и да је то ружо, па да уопште за читав живот са тим прекинем.

Ozbiljno.. u jednom periodu sam ujedao sve koji me iznerviraju... i to bas krvnicki Nema vike, cike, dreke... samo za nogu ili sta je vec dostupno u tom trenutku

A psovanje je pocelo jako rano i trajalo do osnovne skole...
U predskolskom me mama vodila na kolace svaki put kad ne budem u kazni... Mislim dva puta za 9 meseci Sto je i bilo dobro, posto za cesce nije ni bilo novca (91, 92)...

Paaaaaa jel ti se nekada vracaju stare  navike ?