Već je opšte mesto da su prijateljstva i prijatelji dragoceni, jedna od najlepših stvari u životu, kao i to da nas svakodnevne obaveze neretko odvuku od prijatelja u toj meri da maltene prekinemo svaki kontakt s njima, nekad se svede samo na porukice kojima jedni drugima čestitamo rođendane (ako nas alarm podseti) i praznike. Biće vremena, kažemo - a nekad ga više ne bude.

Opšte je mesto i da nekada postanemo svesni koliko je nešto bilo lepo tek kad to izgubimo. Najdraža prijateljica, recimo. Moguće je da se znate još iz detinjstva, sve ste tajne delile, imale ste i tajni jezik i tajne signale, samo za vas dve. Kao male ste se zajedno igrale i kikotale, kao malo starije bile jedna uz drugu kad su došla prva zaljubljivanja, šaputale ste jedna drugoj u školi, pomagale jedna drugoj u onome u čemu je ona druga bila slabija a vi bolje... Vremenom, život vas je razdvojio, možda već različite škole, pa različiti fakulteti, različiti poslovi, tu se još i nekako održavalo prijateljstvo, onda ste obe zasnovale svoje porodice, posvetile se njima, postale pretrpane svakodnevnim obavezama... Ni jednoj ni drugoj se nije dopadao taj smanjeni kontakt, ali ste, pod pritiskom svakodnevice, stalno odlagale kada ćete se ponovo videti i ispričati, povremeno biste jedna drugoj pomenule kaficu na kojoj ćete se naći, a tu kaficu ste obe već počele da posmatrate kao urbanu legendu. A onda se desila teška nesreća, i ostale ste bez te prijateljice.

U takvoj situaciji, nije nimalo redak osećaj snažne krivice. Što niste češće bile uz nju, što niste više vremena provodile zajedno, dok ste još uvek mogle. Setite se svih onih situacija kada ste čak i mogle da se nađete s njom, ali ste se umesto toga opredelile da operete zavese ili opeglate veš. Može viđenje da sačeka, biće još vremena. A onda vremena više nema - a vi shvatite da su i zavese i veš takođe mogli da čekaju.

Neko se zbog takvih izbora kaje, neko ne (ionako sad nema mnogo koristi od kajanja, samo se osećate još lošije). Iz takvih situacija može da se nauči da se budućnost ne podrazumeva, da nije uvek tačno da će biti vremena. I da svemu što vam je dragoceno - uključujući i prijateljstva, danas sve više zanemarenu stvar u životu - treba posvetiti vreme i prioritete prilagoditi tako da se i za bitne stvari nađe bar neki trenutak. Naravno, i dalje postoje stvari koje nisu dragocene a moraju se obaviti, i one vam i dalje "pojedu" mnogo više vremena nego što biste želeli, ali ako uspete da tu i tamo "uglavite" i nešto vremena za nešto tako lepo kao što je prijateljstvo, makar nekad to vreme bilo samo za slanje neke lepe poruke kojom ćete prijateljici reći da mislite na nju (ne, u to ne spadaju poruke s kičastim slikama koje se forvarduju na 50 mejlova istovremeno), a nekad i odložile kućne i druge obaveze da biste se zaista videle s njom, vrlo je verovatno da ćete zaključiti da je to vredno truda. Vreme koje imamo je ograničeno, pa je dobra ideja, koliko god je to izvodljivo, da ga upotrebimo na ono što nam je dragoceno, kao što je prijateljstvo.


Izvor: Krstarica

ovaj slogan se kanim da ispisem po zidovima vec  godinu ..