ЈУРОДИВИ

Сметлиште света

... свима смеће до данас
(1. Кор 4, 13)

Хришћанство је препородило и обновило стари свет од оронулости и унутрашње изопачености. Небески огањ љубави, бачен Спаситељем на земљу (Лк. 12, 49.), запалио је нови живот у срцима људи утопљених у страсти, оживотворио дух готово мртвих због грехова (Еф. 2, 5). Дејством благодати благочестивост многих запалила се таквом силином, да је постала главним током духовног живота. Читаво дејство духа усредоточило се у непрекидном напору - распети плот своју са страстима и жељама (Гал 5,24), стајати изнад своје чувствености, покорити вишем духовном закону све пориве грехом рањене природе, да би се по мери силе, по степено узрастајући духом, свецело живело у Богу и за Бога. Хришћанство обновивши старог човека (Кол. 3,10), учинивши га причасником Божанске природе (2. Пет 1,4), произвело је многе видове подвижништва, којим се хришћанин уздиже до, за човека, могућег савршенства. И међу угодницима Божјим, прослављених светом Црквом, јуродиви Христа ради дивни су међу светима по роду свог подвига и по високом степену самоодрицања коме су они следовали. Ради Христа и својих ближњих они су се удаљавали не толико од света, ни од оног што је у њему (1. Јов. 2, 15), већ од света су-вишног, по речима Апостола: ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2. Кор. 4, 16). Уистину, њихов се спољашњи човек распадао онако како је духовни живот узрастао.

Јуродивство је један од најтежих и великих подвига хришћанског благочешћа, који су из љубави према Богу и ближњима примили ови необични ревнитељи благочешћа. Ти славни изабраници Божји, надахнути пла меном ревношћу и љубављу према Богу, добровољно су се одрицали не толико удобности и земних блага, блиског сродства, колико се одрицаху, при пуном унутрашњем самосазнању - најважније одлике човека - употребе разума. Примивши изглед безумних, а некад и суштински палог човека, "не знајући" за пристојност, нити за осећај стида, дозвољавали су себи саблажњујућа дела. Лишавајући се, привидно, простог, здравог људског смисла, отресавши се од општеприхваћених обичаја, они су под маском јуродивства неретко чинили такве подвиге на које се не решавају људи који мисле бити мудрим (1 Кор. 3, 1, из страха пред силницима овог света или породичних обзира. Уздигнутих очију, ума и срца Богу, горећи духом пред Њим, ови подвижници, слични старим пророцима, нису се устезали да кажу болну истину у очи силницима овог света; они су својим речима, или необичним поступцима, страшно изобличавали и као муња поражавали оне који су заборавили правду Божју, а као пролећно благотворно сунце радовали су, објасавали и тешили благочестиве и богобојажљиве. Често су се враћали међу најпорочније чланове друштва са циљем да их исправе и спасу; и многе су враћали на пут истине и добра. Имајући дар да предскажу будуће, они молитвама неретко избављају суграђане од страшних патњи, одвраћају гнев Божји од својих савременика од којих су били вређани и понижавани.

Потпуно слободни од сваке земне привезаности, нису имали обично одређено пребивалиште, излагали су се свим условима бездомости - и буквално испуњавали заповест Спаситеља: Не брините душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у шта ћете се оденути (Мт. 6, 25). Него иштите, најпре Царство Божје и правду Његову и ово ће вам се све додати (33). Ти причасници звања небеског (Јев. 3, 1) нису имали пребивалишта већ су тражили оно које ће доћи, јер по речима Апостола, пролази обличје овог света. Не саображавајући се овом веку, сав њихов живот представља одређен отелотворени протест против неизмерне тежње људи ка земном, ка временим интересима, као живо, видљиво упозорење о вишем циљу живота - о оном што је једино потребно (Лк. 10, 41).

Посматрајући начин живота јуродивих, чини нам се као да су дошли из другог света, не сматрајући нужним да знају и чине оно што по општем мишљењу, чини неопходну принадлежност земаљског живота. Живећи у телу били су као бесплотни и у туђем телу. Подобно божанственом Павлу, надахнутом жуђеним горњим својим отечеством, и они могу рећи о себи: да ли у телу или ван тела - не знам (2Кор. 12, 3): храна, одећа, жилиште нису чинили за њих суштанственост потреба и неопходност животног својства. По неколико дана, понекад и читаве недеље, нису узимали храну, и само су кушали храну коју су им давали благочестиви људи; од других нису узимали, или су је давали другима. Одећа им је била старо, подерано рубље, но често су одбацивали и тај бедан покров своје наготе. Ретко су одлазили и често нису били пуштани у људска насеља, проводећи највећи део живота под отвореним небом - на градским трговима и улазима, око цркава, на гробљима, понекад и на ђубриштима, страдајући од мраза, глади, студени и врелине и уопште стихија, и кушали су сва могућа лишавања повезана са скиталачким животом. Тако о египатском подвижнику, Христа ради јуродивом Висариону, читамо у Скитском Отачнику: живот преподобног Висариона, по речима његових ученика, био је сличан животу какве птице небеске или рибе, или животиње: јер је он читаво време свог живота провео без узнемирења и без бриге. Није га мучила туга за домом, ни жеља да има њиву, ни жеђ за задовољствима, ни грађење дома, ни преношење књига; увек слободан од телесних брига, хранећи се надом у будуће, утврђујући се браном вере. Као какав заробљеник трпео је час мраз и наготу, час сунчану јару, увек на отвореном. Он се као бегунац скривао на пустињским динама. Када би га неко из братије нашао како седи пред вратима као бедник који лута по свету, приближујући му се са сажаљењем, говорио би: због чега плачеш? Ако ти нешто треба, даћемо ти колико можемо, само уђи к нама, поделићемо с тобом трпезу, окрепи се. Преподобни Висарион је одговорио: не могу остати под кровом док не нађем своје наслеђе. На разне начине изгубио сам своје имање. Пао сам у руке и морским разбојницима, и претрпео сам бродолом, и лишио сам се славе свога рода, и од важног постао сам неважан. Ако је брат, заплакавши од његових речи, одлазио и доносио му комад хлеба говорећи: узми ово, оче, а остало ће ти вратити Бог, по речима твојим, домовину, славу рода и богатство, то је старац још више плакао и громко ридао, одговарајући: не умем рећи могу ли ја наћи оно што изгубивши тражим. Но, могу још више потрпети, сваки дан налазећи се у смртним опасностима, не имајући покоја од безмерних несрећа, јер ми је потребно да окончам ток живота усред стал- ног лутања.

У нашем уму Бог је положио основну црту Свог образа (Ер. 4; 22, 23), зато одрицањем од ума, благодатног дара неба, са чим се ништа у видљивом свету не може упоредити, човек губи све оно што чини његово истинско достојанство, његову истинску величину. И при здравом уму, са истинским мудрошћу какви су јуродиви били, по речима Апостола: Ако неко међу вама мисли да је мудар у овом веку, нека буде луд да би био мудар (1. Кор. 3, 1, примити на себе изглед безумности велика је жртва. Тешко је и болно видети човека лишеног ума - безумног; по карактеру безумни се не разликује од неразумне животиње. Али неупоредиво је теже за срце осетљивог човека видети јуродиве. Живећи у заједници, они су били не мање усамљени од подвижника у пустињској дивљини; њихова душа испуњена високим мислима, светим чувствима, под заветом јуродивства, до краја живота, највећим делом, остала је сакривена за друге. Није свако од њих нашао човека коме је могао открити своју душу и рећи му да он није такав каквим га сматрају, да он зна Бога, и да се моли за нас.

Пустиња по преимућству учи посту и бденију, али је дужна да у односу удаљавања од искушења уступи место јуродивству Христа ради. Ко живи у пустињи, каже св. Антоније Велики, тај је слободан од греха искушења: од искушења слуха, језика и вида; њему је једино искушење - у срцу. Три учена друга, читамо у Отачнику, решила су да ступе у монаштво. Један од њих изабрао је да мири завађене, по Св. Писму - блажени миротворци (Мт. 5, 9); други - да посећује болесне, а трећи је пошао у пустињу на безмолвије. Први, ма колико се трудио, није могао прекратити раздор међу људима и све успокојити. Побеђен чамотињом пошао је ономе који је служио болнима и нашао и њега изнемоглог и малодушног, и без снаге да и даље исповеда заповести. И обојица су пошла да посете онога који је живео у пустињи, да би му испричали оно што им се догодило и замолили га да им каже какву је он корист имао од усамљености. Овај, мало поћутавши, излио је воду у посу-ду и рече: "Погледајте воду" - вода је била мутна. После неког времена опет им рече: "Видите, како је вода постала прозирна". Они погледаше и као у огледалу видеше своја лица. Тако бива и са нама, када се неко налази међу људима - од људске буке и светске сујете не виде се своји греси, а када се безмолствује, посебно у пустињи, тада се јасно могу видети своји греси. За отшелника пустиња је била отвореном књигом, у којој је он читао неизмерну величину Божју; сматрана је и школом самопознаје, зато што човек, оставши сам са собом, може пажљиво и без расипања пратити помисли које ничу из дубине његове душе; пустиња је за отшелника била и средством самоусавршавања, зато што страсне помисли нису налазиле себи задовољење и на крају су се утишавале и упокојавале. Један брат тражио је од старца савет: "Моје мисли блуде и ја се због тога жалостим". "Седи у својој келији", рече старац, "и оне ће се опет сабрати". Када је магарица привезана, магаре скакуће овамо-онамо и опет долази својој матери. Тако и мисли монаха који устрајно пребива у келији ради Бога, мада се неко време и расејавају, опет се враћају њему. При доласку Симеона јуродивог из пустиње у свет, у опроштајној потресној беседи Јован, друг његовог пустињског живота, саветовао га је: "Бди, возљубљени Симеоне, да оно што је сабрала пустиња не распе свет; твоје молчаније да не ране светске гласине, свеноћна неспавања да погуби сан, иноческа љубомудрија да не расточи прелест светска; пази, да гледање жена, од чега те је Бог до данас сачувао, не разгали твоје целомудрије, и твоје нестицање да не покраде љубоимјеније; твој пост да не разоре разновиди укуси, а пач твој смехом и молитва леношћу да се не истреби". Ако је пустиња мање искушење за инока у делу спасења, тим је природно, већи подвиг за онога ко се спасава у свету.

Најбољи представници иночества били су мишљења да се и у свету може постићи такво савршенство какво не постижу и отшелиници; зато оне који у свету живе благочестиво они сматрају изнад оних који се подвизавају у пустињи, пошто се први спасавају у неблагопријатним условима. Тако се о Антонију Великом зна да је, достигавши високу меру савршенства, при-знао да је и у свету могуће спасавати се и благочестиво живети усред немира и саблазни, и још боље угодити Богу, него они који се подвизавају у пустињи. Једном му је откривено да у неком граду живи један лекар који своју зараду дели сиромашнима и читав дан са ангелима пева трисвету песму. Други пут му је откривено да није достигао савршенство кожара из Александрије, који је себе сматрао горим од свих. Свети Оци сматрали су да и у свету Бог има много скривених слугу Својих. У мору има много опасних места, а има и мирних. Ми, иночествујушчи пловимо по мирној страни мора, а мирјани по местима опасним, каже преп. Синклитикија. Ми пловимо по светлости сунца правде, а они по непрозирној тами. Дешава се нешто супротно, да они који плове по мраку и опасности, од страха вапију Богу, храбре се и тако спасавају брод, а ми од нерада тонемо. Такви који су спасавали свој брод усред ужасних бура животног мора били су и Христа ради јуродиви. Њихово стално самоудубљење, њихова будност над најтананијим покретима унутрашњог света, којој није промицао ни један откуцај срца, спречавало је све што би их скренуло са пута спасења, поставши сами око, као херувими и серафими; а у својој унутрашњој и спољашњој природи ништа нису чули, никакво кретање нису осећали, осим једне мисли о Богу. Мученици су мало времена Христа ради пострадали, а ти си читав свој живот мученички умирао, пева Црква о блаж. Михајлу Клопском.

У великим, одлучним тренуцима живота напрежу се душевне силе, и у време великих испита човек чешће излази као победник него у малим свакодневним искушењима.

Како су, подражавајући најбезумније људе, сачували дух увек узвишеним, окренутим Богу, стално се ругајући свету, грлили све савршеном љубављу? На крају, како да се сачува од гордости онај ко подноси толико лишавања и патње, знајући да све то трпи невин и да није онакав каквим га други сматрају. То је добровољно, стално мучеништво, то је стални рат против себе, против света и ђавола.

Први и главни услов који се тражи од свакога у хришћанству јесте његова саобразност с учењем Христовим закон у Христу (1. Кор. 9, 21). Уколико се живот не наслања на тај крајеугаони камен, не може имати важности и природног достајанства. Даље - главни циљ Христовог учења као и читавог благодатног устројства Цркве јесте да сви живот имају (Јв. 10, 10); осим тога у Царству Христовом, Царству љубави, сваки члан дужан је да се стара не толико о сопственом спасењу већ и о спасењу других. Отуда, природно, извире и питање: заповеда ли Слово Божје овакав необичан начин живота који воде Христа ради јуродиви, и шта је јуродивство у ствари?

Почетке подвижништва налазимо још у Старом Завету, као у примерима пустиножитеља св. Илије, Јелисеја и других пророка; пред долазак Спаситеља у свет међу Јудејима који су живели у Египту основана је заједница терапеута, љубитеља пустињског безмолвија, али ти примери били су ретки и, такорећи, не смели, због тога што је подвижништво било изнад природног стања старозаветног човека. Само је хришћанство дало подвижништву истински смисао, објавило нову силу и животност, супротстављених духу света. Најближи пример подвижништва до доласка Исуса Христа представљају св. Јован Претеча и Мајка Божја у својој девствености, усамљености, безмолвна и туђа сваком световном животу, а темељ (подвижништву) јесте Сам Господ Исус Христос, дајући онима који су жељни савршенства у духовном животу савете о сиромаштву, девствености и послушању. Свети Апостоли су истински примери Христовог учења (Рим. 8, 12, 13; 1 Јв. 2, 15; 1Петр. 2, 11; Гал. 5, 24), полажући даљу основу подвижништву. Зато су после Апостола многи њихови ученици, желећи пуно и савршено испуњење Јеванђељ- ских заповести о ономе што је једино потребно, одрекли себе на удаљавање од сујете световног живота, у девствености, труду, молитвеном подвигу, посту, бденију итд. Такви се називају аскетама или подвижницима. Оснивачи таквог начина живота били су извесно, св. Павле Тивејски и св. Антоније , који се, желећи божанско созерцање, удаљише у скривенија пустињска места. Њиховом примеру следовали су многи ревнитељи подвижништва и Египатска, Сиријска и Палестинска пустиња напунила се хиљадама отшелника, просијавших дивним подвизима благочешћа. Истовремено са отшелништвом ширило се и општежитељно иночество, чији је началник био преп. Пахомије , који је саставио и устав за сваки род иночества, поставши примером свим општежитељним обитељима, како Истока тако и Запада. Посебан ауторитет том уставу даје и то што је он дат св. Пахомију у откривењу од анђела одевеног у схиму. После св. Василија Великог пр. Касијан (око 390. г.) је посетио источне манастире, где је међу великим подвижницима провео око седам година. Вративши се у домовину (на југ Француске) утврдио је два мушка и женски манастир по угледу на источне манастире. Касијан је напи-сао манастирски устав; у том уставу налазе се и укази који се могу односити и на јуродивство: међу братијом биће и неки глухи, неми, слепи и луди. Да би ти успешно могао да пребиваш под духовним законом нужно је да држиш следећа три правила. По речима Псалмопевца: ја сам као човек који не чује и нема у устима правдање (Пс. 37, 14), и ти буди слеп да у другима не би гледао оно што не служи твом назидању... Ако те ко увреди или растужи, буди непокретан и не одговарај ништа, буди нем и пој у срцу свом: чуваћу се на путевима својим да не грешим језиком својим; зауздаваћу уста своја док је безбожник преда мном (Пс. 3. И четврто, чиме си дужан да се украсиш, ... по речи Апостола: Ако неко мисли да је мудар у овом веку, нека буде луд да би био мудар (1. Кор. 3, 1: не испитуј и не осуђуј ништа од тога што се дешава, већ испуњавај послушање; сматрај светим, спаситељним и мудрим оно на шта ти указује закон Божји или опитност Старца.

И у Св. Писму налазимо директних примера јуродивства. Посебно у посланицама ап. Павла Коринћанима јасно нам се показују црте које одликују овај подвиг: ми луди Христа ради а ви мудри у Христу; ми немоћни и презрени... призор постасмо и анђелима и људима. До овог часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се. Када нас грде, благосиљамо; када нас гоне, трпимо; када нас хуле, молимо; постасмо као сметлиште света, свима смеће до данас (1. Кор. 4, 9 - 13). У 11. гл. 2. посл. Коринћанима, 23-27, која је скраћено житије Апостола, говори се о његовом животу испуњеном великом бедом, лишавањима и муком; више сам се трудио, одвише боја поднео, више пута био у тамници, често у смртној опасности; од Јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпео, ноћ и дан провео на морској пучини; често сам путовао, био у опасности на рекама, у опасности од ра- збојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности у мору, у опасности међу лажном браћом; у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи... Реч о крсту, говори овај благовестник Христов, лудост је онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо. Јер је написано: погубићу мудрост мудрих и разум разумних одбацићу. Где је мудрост? Где књижевник? Где препирач овог века? Зар не претвори Бог мудрост овог света у лудост? Пошто, дакле, у премудрости Божјој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују. Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре, и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке... и оно што је ништавно да уништи оно што јесте... (1. Кор. 1,18-2. Ако неко међу вама мисли да је мудар у овом веку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овог света лудост пред Богом (1. Кор. 3, 18-19). Али то унутрашње понижење надутог разума не искључује и спо-љашње самопонижење; унутрашње, у срцу, одрицање од богатства, заповедано Јеванђељем, не искључује и спољашње одрицање, на које су се решавали многи од светих.

Шта је лудило или јуродивство за Христа? То је, речено речима св. Златоустог, када ми смирујемо сопствене помисли, када чистимо свој ум од спољашњег учења да се не би ничим занео и очистио за примање божанског учења, када буде потребно да се оно прими: јер оно што Бог открива то се не испитује, већ прима с вером.

Дејствујући независно од Откривења наш разум суди охоло и рушитељно, уносећи у област божанских истина такве догађаје који не појашњавају, но често затамњују тајну откривења. У својој независности од откривења он се јавља као роб сопственог предубеђења и завистан од плоти. Доказ томе је то да "стари свет" није познао Бога, служећи твари уместо Творцу, што важи за Јудеје који су се сматрали бољима од других народа. У тобожње успехе савремених умствовања у области религије имамо нови доказ, да ум ако није утврђен на основама датим од Бога, кроз Пророке и Апостоле (Еф. 2, 20) не доноси за Цркву ничег утешног, јер многи од нас залудеше у свом умствовању и омрача неразумно срце наше (Рим 1, 22). Вера Христова, као жива преданост Богу свих сила душе, твори чудеса која природна мудрост не може чинити.

Веровати у Распетога: раздати имање, умртвити плот, ноћи проводити у молитви, у разновидној лепоти не налазити укуса, увређен не бранити се. По мудрости овог века - то је лудило достојно сваке осуде. Божанске истине не могу бити изумљене напором људског разума, већ се примају с вером. Вером сазнајемо (Јев. 11, 3) у неизмењеном виду, онако како их је Бог благоизволео открити. Бог нам је даровао разум да би њиме они познали и примали од Бога, а не да би сматрали себе достатним. Прекрасан су и користан орган - очи, али ако би оне хтеле да гледају без светла, лепота и њихова сопствена сила не би им били од користи, већ би им нанели бола. Тако и душа, ако жели да гледа без духа, сама себи је препрека. То послушање разума вери не састоји се у томе да се напусти властито мишљење, истраживање узрока и циља свега у свету, већ у упућивању сваке помисли на послушање Христу (2. Кор. 10, 5), тако да би божанско учење било руководеће начело у познању а све несагласно томе одбачено као лажно. Израз - слепа вера није својствена вери хришћанској, која је светлост просвећења народа и познања истине. Сам Исус Христос ум назива унутрашњом светлошћу (Мт. 6, 22-23), и обраћа се здравом разуму слушаоца и осећању истине. Не слепу већ разумну веру имаху Апостоли, о чему сведочи сам Учитељ пред Оцем Небеским: Речи које си ми дао, дао сам њима и они примише у истину (Јв. 17, .

Шта је разум људски? Он је главна управљачка сила свих осталих сила и способности душе, помоћу којих се нарушава њен унутрашњи живот и делатност. По мери развоја и уздизања те силе - разума, душа осећа просветљење, сазнаје достојанство и пуноћу живота. Квалитет ума може се упоредити са лаким пером и паперјем, каже преп. Јован Касијан; неотежано влагом, при најмањем дашку ветра перо се диже у вис, а влажно тежи недрима земље. Тако и наш ум, слободан од порока и светских брига, при подизању духовног размишљања оставља све земно, узноси се ка небесном и нев и дљивом; и Господ нас упозорава да не дозволимо да отежају срца наша преједањем и пијанством и животним бригама (Лк. 21, 34). Погледајмо колико смо, и у ретким тренуцима молитве, неуздржани умом, колико је помрачена наша молитва и њен удео пред Богом. Та слабост ума доказ је његове неутврђености, пристрасности земним стварима, неудубљења и безвлашћа над душом. Потчинити сва душевна дејства власти разума значи победити слабости природе, уздићи се над грехом и изаћи из стања палости. Јер се наш пад и састоји у одвајању од љубави Божје, и прилепљености чувственом и тварном. Благодат Духа Светог скида покривало сатанино да би видели неприступно сијање Господа. Све своје силе духа и тела Христа ради јуродиви посветили су стицању и усавршавању овог благодатног руководиоца. Блажени Висарион је стао једном са уздигнутим очима и умом Богу, пребивајући четрдесет дана и четрдесет ноћи на богомисленој молитви, непоколебљив као стуб, не померајући се телом, не говорећи, не једући, не уклањајући очи душе од Бога, као да је бестелесан. Јасно је, отуда, да је спољашњи начин њиховог живота поприште на коме они обарају владавину ума: они се одричу свог ума у сфери његовог практичног схватања. Одрећи се веза ума тог вишег дара људске природе, за човека значи бити нечовеком, у крајњем случају не онаквим какав је дужан да буде - у овом свету. Зато онај ко заветује себе на јуродивство намерно оставља презреним дар Божји, чини насиље над сопственом природом и на неки начин отржу се од заједничког организма човечанства. У основи хришћанства лежи проповед о Распетом, Сину Божјем, зато је хришћанин дужан умрети себи и свету; одрећи се свега, и себе са свим потребама. По мери тога, у хришћанину, тог странца и дошљака који нема постојаног града већ тражи онај који ће доћи (Јевр. 13, 14), силе духа расту и теже небесном отчеству - човек не може да се не разреши од видљивог, временог и случајног. У таквом човеку појављују се многа одступања од уобичајеног поретка живота. Они су, такорећи, предавали себе у руке Божје и усвојили у себи силу Божју. Најбољи почетак сваког подвига је смирење. Ни бденија, ни телесни подвизи не приводе нас спасењу, каже св. Теодора, ако у души нема смирења. Био је један свети пустињак који је изгонио духове из ђавоиманих. Једном је упитао демона шта га изгони - Пост ли? Не, одговори овај - и ми постимо. Бденије ли? - Не, ми и не спавамо. Пустињски живот? - Не, и ми идемо по пустињама. Каква ли добродетељ изгони вас? Смирење нас побеђује. Смирење је та добродетељ која нам дарује победу над злим духовима. Свети Оци, велики подвижници благочешћа, смирење сматрају једним од најважнијих, најнужнијих добродетељи без кога нема спасења. Ако неко и чуда чини и мртве васкрсава, а не признаје души својој бешчасност и себе нишчим духом и грешним, тај је оплењен злобом а да и не зна то. Ако и знамења твори не треба му веровати, јер је признак хришћанства тај, ко је благоискусан пред Богом, да таји све од људи и увек говори: није моје то благо, други га је ту сакрио, и када хоће узеће га од мене. Ако ко говори: богат сам, имам довољно - више ми не треба, такав није хришћанин, већ сасуд прелести и ђавола. Наслађивање Богом је ненасито, и у каквој се ко мери причешћује у тој мери је све гладнији. Такви људи имају необуздану љубав ка Богу. Они сматрају да нису достојни ни да их сунце обасја. Награда се даје не за дело, већ за смирење.

Средство стицања смирења је сазнање о нашој потпуној зависности од Бога: Без Мене не можете ништа чинити (Јв. 15, 5). Свети Доротеј каже да ако се ко прихвати дела Божјег, враг се још јаче ухвати за њега, сеје у њему разне помисли, побуђује страсти, смућује га саблазнима, и у човеку неће остати ни благоразума, ни силе да оконча дело без помоћи Божје. Уверивши се у своју немоћ и греховну нечистоћу, човек се невољно смирује и скрушеног срца припада Богу молећи за помоћ. Свако ко се моли Богу: Господе! Дај ми смирење - дужан је да зна да он моли Бога да му пошаље некога ко ће га увредити. И, када га неко увреди дужан је и сам да укори себе, понизи себе, да би када га други смирује споља, он сам смирио себе изнутра. Савршено смирење, по речима св. Исака Сирина, састоји се у томе да се радосно подносе лажне оптужбе, не говорећи ништа у своју заштиту, већ молити опроштај. Није ли поучно видети човека на земљи, који јој на неки начин не припада, својим постојаним пребивањем у себи, спољашњом и унутрашњом тишином. Сам Бог их је иза- брао као оружје Своје Божанске воље, да би се у понижењу открила сила правде Божје у изобличењу порока, понижењу силних и мудрих и за олакшање мука страдајућима. Покретани јеванђељском љубављу ка својим савременицима - какве су необичне начине користили јуродиви да би обратили заблуделе вери и животу хришћанском. Ни своје душевно спокојство, ни телесни подвиг, ни мишљење људи о себи нису сматрали важним када је постојала могућност да се неко спасе погибије. Неопходно је рећи да су подвиг јуродивства примили на себе људи који су утврђени у духовним подвизима, испитани у духовној мудрости. За пр. Серапиона се каже да је он од младости своје био монах и ради већег савршенства решио да остави келију. Симеон јуродиви се 30 г. подизивао у пустињи и отишао у свет бојећи се да га не остави благодат Божја. Готово сви јуродиви Истока били су монаси. Отуда, на први поглед, чини се да јуродивство противречи идеји монаштва, али оно је видљиви доказ да се може спасти и у сујети света. Јуродивство се представљало као неко војно лукавство против демона. Свети Јован Лествичник каже да се треба не само борити против демона, но и нападати их... ко победивши страсти притворно показује да има страсти, обмањујући демоне тиме остаје нерањив за њих.

Основом сваког подвига и уопште монаштва послужиће смирење, а оно ће све постићи. Ако би јуродиви у пуној светлости открили своју добродетељ пред светом, постали би још већи камен спотицања, јер свет који у злу лежи не трпи обличења. Нису лажне речи Апостола да ће сви који хоће да живе побожно бити гоњени (2. Тим 3, 12).

Сви не могу бити јуродиви, јер је оно удео савршених, утврђених у добродетељи и призваних с више: који се психолог узвисио толико да би могао проникнути у скривене мисли и људске жеље? Но, просвећенима светлошћу небеске мудрости оно скривено у физичком и моралном свету постало је доступно. У Влахернском храму било је и мудраца овог света, али прекрасно виђење духовног света имао је само јуродиви и онај коме га је он показао; тиме је оповргнут приговор да јуродиви нису испунили дуг у вези образовања својих духовних способности.

Нема сумње да се овај подвиг појавио убрзо после тријумфа хришћанства над паганством - но победом ово последње није умрло већ је, неретко, ступало у заједништво с хришћанима. Када је над хришћанима висио мач гонитеља примали су хришћанство искрено, а не због користи и по потреби. Није мали број хришћана био то само по имену, а који нису испуњавали јеванђељске заповести; и отуда је потамнела морална чисто ћа каквом је знаменована првобитна Црква Христова. Ја сам, говорио је св. Јован Златоусти, па и више од вас, желео бих да није потребно бежати у пустињу. Све је пуно порока и нечистоте, и само пустиња може дати плодове љубави и мудрости; и они који желе да се спасу дужни су да се удаље у пустињу. Подвижништво је било продужење подвига мучеништва. Мученици су се борили са царевима и кнежевима, а подвижници против ђавола, цара греха и кнеза бесовског не у једном часу мученичког подвига, већ сваког трена до последњег даха.

Свети Јефрем Сирин, недуго пре своје смрти , посетио је Египатску пустињу и описао живот Христа ради јуродиве Исидоре, која је по свом смирењу изабрала ову врсту подвижништва. Друге монахиње су је толико презирале да нису ни јеле са њом и обраћале су јој се као безумној. Служила је у кухињи, као роб, спремна на свако послушање. Уместо кукола и ципела, на глави је имала крпу и ходала боса. Нико је никада није видео да једе. Хранила се отпацима из судова које је прала. Ова светост била је откривена отшелнику Пи-тириму, ученику Пахомија Великог. Зашто се узносиш својим подвизима? - питао га је анђео. Ако хоћеш да видиш жену од тебе благочестивију пођи у Тавенски манастир, она срцем никада није одступила од Бога. А ти овде седиш а блудиш мислима по градовима. Питирим је пошао у манастир и зажелео да види све монахиње - једино Исидора није дошла. На силу су привели и Исидору која није хтела да дође. Видећи је, старац је пао пред њом и рекао: благослови ме, мати моја. А она је припавши његовим ногама просила његов благослов. Сви су се збунили видевши ово. Авва, не понижавај се - она је луда, рекоше монахиње. Ви сте луде, одговори старац, она је боља од вас и од мене, она је мати наша, и ја се молим да се нађем раван њој у Дан Суда. Чувши то, монахиње су пале пред њом и исповедиле сво зло које су јој нанеле. Примивши њихово покајање, Питирим се помолио за њих и отишао из обитељи. После неколико дана Исидора се, не трпећи славу и част, удаљила из манастира. Сећање на њу Црква празнује 10. маја.

joca se opet malo pogubio dakle jurodivi se uglavno mogu smestiti u 2 kategorije :

1. "pravi" ludaci,odnosno osobe sa psihichkim poremecajima koje su crkva u rusiji i drugi prosjaci koristili radi svoje koristi .
2. "lazni" ludaci - interesantnija grupa. ovo su bili ljudi ,uglavnom kmetovi,koji su koristili masku ludila da se oslobode teshkog rada i vezanosti za posed feudalnih gospodara u rusiji .umesto toga su birali slobodni zivot jurodivog prosjaka.neki od ovih ljudi su zaista bili inteligentni i puni narodne mudrosti - pa su chesto ostavljali utisak i na obrazovano plemstvo.

Treba pogledati film "Ostrvo".

Teško se nalazi, ali vredi.

otvorio temu i o tom filmu

На прочитан текст само могу да цитирам великог Руског кнеза Свјатослава:

"Вера хришћанска - јесте настраност"

Nasao sam ga i ako Bog da postavicu ga do ponedeljaka

Ne nego je prirodna i jedina ispravna..

"Вера хришћанска - јесте настраност"
 --Велики кнез Русије Свјатослав

А јер то онај што га Олга молила да се покрсти а он није смео да му се не би смејеали?


 19. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу.

Рекавши да неверујући мудраци гину, потврђује то и Писмом, јер оно каже: Мудрост мудрих погинуће (Иса. 29; 14). Мисли, наравно, на спољашњу мудрост, јер у мудрости овога света нема разума (и то већ није мудрост), и биће одбачен разум оних, који себе сматрају разумнима и учењацима.

20. Где је мудрац? Где књижевник? Где препирач овога века? Зар не претвори Бог мудрост овога света у лудост?

Пошто је навео сведочанство из Писма, доказује своју мисао на основу дела и разобличује, како Јелине - речима: Где је мудрац, тако и Јудејце, речима: Где је књижевник!

Препирачима је назвао оне, који све заснивају на силогизмима и истраживањима. Нико од њих нас није спасао, него су нас рибари извели из заблуде.

Израз Зар не претвори Бог мудрост овоГа света у лудост, употребљен је уместо: показао је да је она безумна, јер није била у стању да пронађе истину.

21. Пошто, дакле, у премудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују.

Наводи узрок због којег се спољашња мудрост претворила у лудост (безумље). Како у премудрости, која се пројављује у творевини (јер небо и земља и васцела творевина проповедају о Творцу, в. Пс. 18; 2 и Римљ. 1; 20), свет (тј. они који мисле о световном) није познао Бога (очигледно зато, што га је у томе спречавала мудрост, какву је видео у красноречивости), Бог је благоволео да верујуће спасе простотом проповеди (која је само изгледала као лудост иако, у ствари, није била таква). Дакле, Јелини су за свог учитеља имали премудрост Божију, тј. ону што је видљива у творевини, али нису познали Бога, јер их је руководила мудрост која се састоји у красноречивости и која, у ствари, и није мудрост.

Не, то је човек који је одлично схватао суштину хришћанства, увидео кога је креирао и за кога и из тог следа га је презирао. А Олга је његова мајка.

Da koja je htela da ga krsti a on je rekao da ne zeli da mu se ne bi smejali?Ona jel bila krstena?

Па што ме питаш ако мислиш да знаш?

...Сетимо се да је отац кнеза Владимира, велики кнез Свјатослав, презирао хришћанство и одлично схватао његову суштину. Он је непоколебљиво изрекао: »Вера хришћанска – јесте настраност«.  Није могао син Свјатослава, знајући очево мишљење, тако одједном променити религију руских предака. Тако никада није било у Русији. Није било тако примитивних разлога за такву озбиљну одлуку, као што је промена религије, старе неколико хиљада година, како је то описано у званичној историји. Па и народ не би трпео такво иживљавање над хиљадугодишњом религијом предака. Обесили би таквог поганог кнеза, ни дружина му не би помогла.
   Хајде да погледамо, ко је био кнез Владимир, одакле се он појавио.
   Појава Јевреја у Кијевској Русији пада у веома далеку епоху. Јевреји, који су живели пре Владимира, били су из Хазарског царства. Што се тиче хазарских Јевреја, о њима немамо строго научних података. Познато је само то, да је читав низ строгих мера против њих са стране Императора Јустинијана и императора-иконобораца натерао Јевреје да беже преко Кавказа на обалу Волге, Дона и обале Црног мора (21). Део избеглица се растворио у маси планинских кавкаских племена и, изгубивши своју националност, предао тим племенима неке физиолошке црте јеврејског типа. Други Јевреји су нашли себи уточиште међу Хазарима, Караимима и другим племенима, која су живела на територији данашњег југа Русије.
   Око 730.г. Јевреји су потпуно покорили сва хазарска, караимска племена и власт је преузео јеврејски цар или »каган«. Каган је заједно са својим великодостојницима примио јудеистичку веру и учинио да она буде владајућа у земљи. Тако је настало то јеврејско царство. Царство је било јако. Чак му је Кијев неко време плаћао данак, али то је трајало кратко.
   965.г. кнез Свјатослав је заузео хазарску тврђаву Саркел на Азовском мору, а 969.г. пала је и престоница Хазара – Итиљ.
   Свјатослав је заузео  царство хазарког каганата и припојио га Русији. Али после тога хазарски Јевреји су почели брзо да преплављују  Кијевску земљу. Њих је тамо привлачио огроман трговински значај Кијева, који је лежао на главном воденом путу од Грка према Варјашком мору.
   Убацивање својих кадрова у највише ешелоне власти и завођење властодржаца преко јеврејских жена – то је једна од најомиљенијих јеврејских метода.
   Мајка кнеза Свјатослава – кнегиња Олга, не предвидећи никакве лоше последице, узела је на рад као кључарку девојку Малушу (скраћено од имена Малка – на ивриту царица). Отац те Малуше био је рабин, који је такође имао јеврејско име Малк (на ивриту – цар) из руског града Љубича, који се у своје време налазио у вазалној потчињености од Хазарског каганата (15).
   По наговору свога татице Малуша је у једном лепом моменту одмора напојила и завела кнеза Свјатослава и затруднела. Кнегиња Олга, сазнавши да је Малуша зачела од Свјатослава, наљутила се и протерала је у село Будутино близу Пскова, где се и родио Владимир.
   Даље у »Повести временних лет« Владимир – унук рабина Малка почео је да фигурира као »робичич«, т.ј. »рабинич«, па ипак у каснијим званичним историјама Русије почео је упорно да се преводи као »син робиње«.
   Није се боље односио према плоду своје тренутне (због пијанства) везе и сам кнез Свјатослав Игоревич. Напуштајући земљу Руску и одлазећи у Бугарску, Свајатослав је најстаријег сина Јарополка поставио за кнеза у Кијеву, средњег Олега у земљи Древљанској, а најмлађем Владимиру није дао никакав део. Новгородци су, тежећи ка самосталности од Кијева, према савету Добриње (брата Малке) почели да траже од Свјатослава његовог сина Владимира за кнеза. Свјатослав није волео Новгородце и, предајући им полукрвног сина Владимира, рекао је: »Узмите га! Какви сте Ви, такав Вам је и кнез«.
   Новгородци су повели код себе малолетног Владимира, са њим је пошао и његов рођени ујак Добриња (то је на руском, а оригинално име је Добран) и владао је Новгородом док је Владимир ојачао (извор »Повест временних лет«, 1864.г.)...

Иначе, Владимир, Свјатославов син је увео хришћанство у Русију...

то је баш чудно.Како то да син не наследи од оца ако му је отац би толики противник.Али ти ја предлажем да прочиташ и другу страну па сам размисли ко је у праву.

http://www.rastko.org.yu/antropologija/svasiljev-mitologija_c.html#_Toc530384675

Ако хоћеш копираћу цело поглавље. Син му је био полу-јевреј. То објашњава пуно тога. Читао сам Васиљеву "Словенску Митологију" вероватно пре него што си ти чуо за њу, али неки подаци нису тачни, као на пример овај.

Kao na primer

Као на пример да је узео хришћанство.

a zasto?

Ево зашто:

ХРИСТИЈАНИЗАЦИЈА РУСИЈЕ

   Како је хришћанство освојило Русију? Према званичној верзији, најпре је хришћанство донео у Русију сам Андреј Првозвани – брат Петра ученика-издајника Христа. Да ли је он проповедао или још неко – то није толико важно. Важно је да на те проповеди нико од руског народа није трзао, изузев незнатне количине малоумне публике. Пропаганда хришћанства се одвијала у Русији током 1000 година, али ништа суштински није дала. Русија као што је била, тако је и остала паганска. Утицај хришћанства је био мали. Код руског народа у то време добро је радио здрав смисао.
   Али за време паганства Русија је цветала и бурно се развијала, и сатанистички окултисти су хтели да зароне Русију у информационо поље својих религија.
   Хришћанство је заузело Рсију 988.године н.е. за време владавине кнеза Владимира. Како је дошло до тога?
   Званична верзија се може прочитати у званичној историји Русије, например у (10). Укратко слика је наводно била следећа.
   Пре кнеза Владимира царовало је паганство, и Русија је цветала. Суседни народи су наговарали Владимира да пређе у њихову веру, код њега је долазило мноштво изасланика од камских Бугара, од немачких католика, од Јевреја и Грка, и сваки је хвалио своју веру. Владимир је најпре оцењивао те вере према лепоти измишљеног.
   Например, Бугари су тада били мухамеданске вере и причали су, како ће, наводно »на оном свету сваки мухамеданац имати по неколико жена, које никада неће остарети«. То се допало Владимиру (како се њему не би допало, он је у то време имао 800 жена и љубавница), али му се није допало, што се не сме пити вино и јести свињетина.
   Католике Владимир није хтео због тога, што су они насилно преводили у своју веру и веома су много угњетавали словенска племена Моравце, Сорабе, Оботрите и Поморјане у Немачкој.
   Јевреји су такође хвалили своју веру. Али Владимир их је питао: »Где вам је домовина?« Они су рекли: »У Јерусалиму, али Господ нас је у гневу расејао по туђим земљама«. Владимир је одговарао: »Али кад вас је Бог одбацио и расејао, како смете да проповедате своју веру?«
   Грчки изасланик је показао Владимиру слику страшног суда, кнез је задрхтао и замислио се. Ипак Владимир није хтео да жури, бојао се да не погреши у тако важном послу. Посаветовао се са бољарима. Они су му рекли: »Свако хвали своју веру, али најбоље је послати људе у различите земље и сазнати, где је боља вера«. Владимир је послао десет најпаметнијих бољара код Бугара, Немаца и Грка.
   Код Бугара су нашли сиромашне храмове, тужне молитве, тужна лица; код Немаца много обреда, али без лепоте и величанствености. Најзад су стигли у Цариград. Император је сазнао за то и решио да покаже Русима патријархову службу. »Са патријархом је служило много свештеника, ИКОНОСТАС ЈЕ СИЈАО ОД ЗЛАТА И СРЕБРА, ТАМЈАН ЈЕ МИРИСАО, ПЕСМА СЕ УЛИВАЛА У ДУШУ«.
   Спољашња лепота и величанственост, раскош и богатство запањили су и одушевили бољарску комисију, и када се она вратила у Кијев, рекла је Владимиру: »После слатког човек не жели горко, тако и ми, видевши грчку веру, не желимо другу«. »Шта ћемо, нека буде тако, бирамо хришћанство«, - рекао је Владимир.
   И даље уместо пропагандистичке кампање и убеђивања Владимир је пошао да руши руску религију и уводи хришћанство силом и крвљу.
   Ето тако се приказује процес христијанизације Русије. Из читаве те званичне историје следи, да сама процедура избора религије код Владимира је наводно носила наивни карактер. Главну улогу у томе није одиграла осмишљеност религије (њу нико није анализирао), већ спољашња лепота ритуала и бољарска тежња ка раскоши и богатству. То јест, према званичној верзији, увођење хришћанства у Русији је представљало резултат Владимирове глупости и његовог окружења.
   А како је уставри било? Сва та званична верзија, блаже речено, не одговара истини. Сетимо се да је отац кнеза Владимира, велики кнез Свјатослав, презирао хришћанство и одлично схватао његову суштину. Он је непоколебљиво изрекао: »Вера хришћанска – јесте настраност«.  Није могао син Свјатослава, знајући очево мишљење, тако одједном променити религију руских предака. Тако никада није било у Русији. Није било тако примитивних разлога за такву озбиљну одлуку, као што је промена религије, старе неколико хиљада година, како је то описано у званичној историји. Па и народ не би трпео такво иживљавање над хиљадугодишњом религијом предака. Обесили би таквог поганог кнеза, ни дружина му не би помогла.
   Хајде да погледамо, ко је био кнез Владимир, одакле се он појавио.
   Појава Јевреја у Кијевској Русији пада у веома далеку епоху. Јевреји, који су живели пре Владимира, били су из Хазарског царства. Што се тиче хазарских Јевреја, о њима немамо строго научних података. Познато је само то, да је читав низ строгих мера против њих са стране Императора Јустинијана и императора-иконобораца натерао Јевреје да беже преко Кавказа на обалу Волге, Дона и обале Црног мора (21). Део избеглица се растворио у маси планинских кавкаских племена и, изгубивши своју националност, предао тим племенима неке физиолошке црте јеврејског типа. Други Јевреји су нашли себи уточиште међу Хазарима, Караимима и другим племенима, која су живела на територији данашњег југа Русије.
   Око 730.г. Јевреји су потпуно покорили сва хазарска, караимска племена и власт је преузео јеврејски цар или »каган«. Каган је заједно са својим великодостојницима примио јудеистичку веру и учинио да она буде владајућа у земљи. Тако је настало то јеврејско царство. Царство је било јако. Чак му је Кијев неко време плаћао данак, али то је трајало кратко.
   965.г. кнез Свјатослав је заузео хазарску тврђаву Саркел на Азовском мору, а 969.г. пала је и престоница Хазара – Итиљ.
   Свјатослав је заузео  царство хазарког каганата и припојио га Русији. Али после тога хазарски Јевреји су почели брзо да преплављују  Кијевску земљу. Њих је тамо привлачио огроман трговински значај Кијева, који је лежао на главном воденом путу од Грка према Варјашком мору.
   Убацивање својих кадрова у највише ешелоне власти и завођење властодржаца преко јеврејских жена – то је једна од најомиљенијих јеврејских метода.
   Мајка кнеза Свјатослава – кнегиња Олга, не предвидећи никакве лоше последице, узела је на рад као кључарку девојку Малушу (скраћено од имена Малка – на ивриту царица). Отац те Малуше био је рабин, који је такође имао јеврејско име Малк (на ивриту – цар) из руског града Љубича, који се у своје време налазио у вазалној потчињености од Хазарског каганата (15).
   По наговору свога татице Малуша је у једном лепом моменту одмора напојила и завела кнеза Свјатослава и затруднела. Кнегиња Олга, сазнавши да је Малуша зачела од Свјатослава, наљутила се и протерала је у село Будутино близу Пскова, где се и родио Владимир.
   Даље у »Повести временних лет« Владимир – унук рабина Малка почео је да фигурира као »робичич«, т.ј. »рабинич«, па ипак у каснијим званичним историјама Русије почео је упорно да се преводи као »син робиње«.
   Није се боље односио према плоду своје тренутне (због пијанства) везе и сам кнез Свјатослав Игоревич. Напуштајући земљу Руску и одлазећи у Бугарску, Свајатослав је најстаријег сина Јарополка поставио за кнеза у Кијеву, средњег Олега у земљи Древљанској, а најмлађем Владимиру није дао никакав део. Новгородци су, тежећи ка самосталности од Кијева, према савету Добриње (брата Малке) почели да траже од Свјатослава његовог сина Владимира за кнеза. Свјатослав није волео Новгородце и, предајући им полукрвног сина Владимира, рекао је: »Узмите га! Какви сте Ви, такав Вам је и кнез«.
   Новгородци су повели код себе малолетног Владимира, са њим је пошао и његов рођени ујак Добриња (то је на руском, а оригинално име је Добран) и владао је Новгородом док је Владимир ојачао (извор »Повест временних лет«, 1864.г.).
   Дабран-Добриња није дремао на престолу, већ је мислио о хиљадугодишњим јудејским плановима. Најпре је послао Владимира на двогодишње стажирање у Западну Русију, где је до тада аријска вера веома деградирала због неприметне подривачке делатности јудеја-псеудопагана. Управо су ти такозвани пагани далеко пре појаве Владимира полако, али сигурно развраћали западне Русе увођењем грубих идола свуда, храмова старих Словена и, углавном, приношењем крвавих жртава. Најчешће су као жртве коришћени невини дечаци, чија је крв код Јевреја била веома тражена.
   За време тог стажирања Јудеји су обучили Владимира, како да се освети омрзнутим рођацима по очевој линији због губитка власти рођака по мајчиној линији у Лобичу и у Хазарском каганату. Он је требао да уништи аријску веру изнутра увођењем ропске хришћанске религије.
   Вративши се у Новгород са дружином изрода коју је изнајмио јеврејским новцем, Владимир сурово и подмукло убија свог брата Јарополка (јер он је само гој – стока на јудејском) и узурпира власт у јужној Русији. Трудну удовицу свога брата свети Владимир је силовао, и узео је себи другу жену Рогенду, коју је за почетак силовао у јуришом заузетом Полоцку пред очима њених везаних родитеља-кнезова, које је затим наредио да убију.
   Севши на кијевски престо, он је према раније разрађеном пакленом плану почео да испољава повећано поштовање према аријским Боговима. Призива да се поставе идоли који раније нису били познати у Русији и не само да им се клањају, већ и да им приносе као жртву невине дечаке. Жртвену крв су сакупљали и испоручивали јудејским наручиоцима. 10 година идолопоклонства, праћених крвавим фанатизмом, као што је и било планирано, уништило је аријску религију изнутра. Руси су почели да се буне против сопствених Богова, којима су се пре тога клањали хиљадама година. Тек после тога Владимир је увео  хришћанство силом, не изазвавши нарочито снажан отпор, који би овог Жидовчића могао да кошта живота (15). Нека буде трипут проклет тај шугави Жидовчић!
   И ту ругобу хришћани називају Владимир – лепо сунце. Он им је један од главних светаца. Каква религија – такви и свеци.
   Без обзира на то што је стара религија била у знатној мери компромитована, нову хришћанску веру руски народ није примио. И хришћанство, и комунизам наметнути су Русији силом, жестоком силом. И једна и друга јеврејска религија су пролиле у Русији море крви најбољих синова отаџбине.
   Најпре су Владимир и његова жидовска банда поубијали паганске чаробњаке. Затим је Владимир позвао из Цариграда Јудеје у поповским мантијама који су почели рат против »поганог паганства«, како су ти Жидови називали нашу светлу религију.
   … На широким стоговима, у ноћним ватрама
   Палили су паганске »црне књиге«.
      Све што су Руси од искона
      На кори брезе цртали глагољицом,
      Полетело је као ђубре у грло ватре,
      Озарено цариградском тројицом.
   И горела су у књигама брезовим
   Чуда чудна, тајне тајновите,
   Чувене благе песме
   Траве мудре, звезде далеке.
            (Игор Кобзев)
   996.г. кнез Владимир уништава детаљан Летописни Свод Руске Империје и успоставља забрану на Руској историји пре христијанизације, то јест затвара историју. Али, без обзира на сва старања,  Владимир и његова банда нису успели да потпуно ликвидирају историјске изворе. Њих је било веома много, и они су веома брзо раширени веома широко.
   Највећу улогу у очувању древних паганских рукописа одиграо је Новгородски кнез Јарослав, кога је народ назвао Мудри због његове љубави према књигама и оснивања велике библиотеке. Његова кћи Ана Јарославна, наследила је од оца страст према књигама. И када су је удали за Француског краља Хенриха И Капета, она је одвезла у Француску многе руске старинске манускрипте, укључујући и рунске књиге и свитке. У Француској те књиге су најпре чуване у краљевској библиотеци, а касније у опатији Санлис коју је основала Ана, где су оне чуване скоро 800 година до почетка »велике« Француске револуције. После револуције древне словенске књиге су започеле своје турнеје по свету, прелазећи из руку у руке. Историја тих турнеја се може прочитати у књизи А.И.Асова (25).
   Историјски извори су откривани у недавној прошлости, проналазе их и у наше време.
   »Слово о полку Игореву« је пронашао 1795.г. гроф Мусин-Пушкин.
   »Велесова књига« је открио 1919.г. пуковник А.Изенбек на разореном имању између градова Курск и Орел.
   Комунари су тврдили да је до 1917.г. у историји био варварски период и ничег великог није било. Хришћани говоре то исто о времену пре 988.г. да је тамо царовала неписменост, није било писмености, да су хришћани наводно донели просвећеност у Русију. Данас су руски научници доказали постојање неколико врста писмености у Русији пре 988.г. Откриће »Велесове књиге« било је у своје време скоро сензација. И одмах су се укључили напријатељи руског народа – академик масон Лихачов Д.С. и његова екипа. Они су почели да доказују да је »Велесова књига« - фалсификат. Шта се може, жидомасонске методе се не одликују разноврсношћу. А »Велесова књига« тврди да су Грци створили своју писменост на основу словенске, проучавајући писменост Словена. Данашња дешифровања старословенских рукописа показују да старословенски језик надмашује према старости старогрчки и латиснки.
   Данас у Москви делује удружење »Всејасветнаја грамота« (44) (Писменост целог света – прим.прев.). Они уче да је постојала света писменост – Писменост целог света, која је укључивала 64 малих и 83 великих слова. Ћирило и Методије су делимично били посвећени у њу, они су на основу тог писма створили примитивизирану варијанту азбуке, познату као ћирилица. То Удружење тврди да је Писменост читавог света примљена као део Откровења Одозго и то 3500 година пре наше ере.
   Ако је судити на основу писмености, онда је за 1000 година хришћанства руски језик постао много примитивнији, изгубивши изражајне могућности које је имао раније. Ћирилица је од 43 слова изгубила 10 »због непотребности«. Ако се упореди са Писменошћу целог света, онда је од њених 147 слова остало мање од 25%. То јест руски народ је послат на путу »Елочке људождерке« из књиге »12 столца«, и савремени руски језик те губитке не осећа. А шта је то слово? То није једноставно знак, слово – то је јединица смисла. Губећи слова, народ губи део смисаоног инструмента схватања света.
   После Владимирске христијанизације у Русији је успостављено јеврејско насиље. Јевреји су преузели сву трговину и њихова патолошка тежња ка лупештву и обамани, дрскост и животињски однос према Русима изазвали су мржњу Руса према Жидовима. Током следећа два столећа Јевреји су у Русији својим понашањем умели да наоружају против себе кијевско становништво до последњег степена огорчења.
   1113.г. се десио јеврејски погром у Кијеву као чист израз народне жестине. У »Руској Историји« Татишчева, у књизи 2, која је издата при Московском универзитету 1773.г. на с. 212 читамо: »Кијевљани… су побили многе Жидове, њихове куће опљачкали, зато што су они много штете нанели на пијаци и мноштво њих, окупивши се у синагоги, бранили су се ограђени, колико су могли до доласка кнезова… Када су се кнезови окупили на савет, након дугог разматрања усвојили су следећи закон: »Сада из читаве Руске земље све Жидове протерати са свом њиховом имовином и назад их не пуштати, а ако тајно уђу, слободно их пљачкати и убијати… Од тог времена Жидова нема у Русији«.
   Руси су славили победу, али та победа није била потпуна. Хришћанска религија је остала. Руси нису могли да успоставе стару религију, за тих 200 година сменило се 10 поколења, људи су навикли на хришћанство. Знања о старој религији су била углавном изгубљена, а писмени и историјски извори су били углавном изгубљени или уништени. И тако је остало хришћанство у Русији – та бомба успореног дејства.
   Прошло је време и Јевреји су се поново појавили у Русији.
   У XИИИ веку Русија је пала под татарско-монголску власт. Хришћанство је одиграло у том поразу Русије своју сатанску улогу. Исусовци су добро одиграли свој главни задатак – парализовали су вољу народа ка отпору непријатељском налету. И заиста: пошто је непријатељски налет – »казна за наше грехове«, значи, не треба одбијати те нападе, већ се кајати и молити. И захвални татаро-монголи су оценили услугу која им је учињена: они су ослободили данка хришћанско свештенство и давали су митроплоитима ознаке које су чувале њихове земљишне поседе. Исусовци су поштено одрадили свој јудин новац и, уместо позива на ослободилачку борбу, позивали су народ на смирење.
   Настојећи да сакрије своју издајничку улогу, хришћанска црква прича басне о »подвизима« Сергија Радоњешког, наводног инспиратора борбе против татаро-монгола. Све је то апсолутна лаж. Није Русију подигао у борбу Сергиј, већ велики кнез Дмитриј Донској, кога су попови хватали за руке. »Свештенство је говорило да треба умањити Мамајеву жестокост данком и даровима« (Д.Иловајскиј. Куликовска победа Д.И.Донског. М., 1880. с.10). Када је Дмитриј Донској дошао код Сергија, прво што је чуо од Сергија: »Однеси му дарове и учини част нечасном Мамају и, видевши твоје смирење, господ бог ће те уздићи, а његову неукротиву жестину и понос ће умањити« (исто, с.15).
   Слава Руским Боговима, Дмитриј Донској није слушао те издајнике и одржао је велику победу.
   1551.г. Стоглави сабор је забранио бављење низом наука, укључујући астрономију. »Бог ће мрети свакога ко воли геометрију«, - учили су хришћански попови.
   1568.г. по наговору исусоваца била је уништена прва руска штампарија, а кмет Никитка, који је измислио летилицу, спаљен је због »дружења са нечистом силом«.
   У Русији, без обзира на 1000-годишње званично хришћанство, реални утицај хришћанства потпуно је зависео од световних власти (као и у другим земљама Европе) и мењао се од цара до цара. Већина јаких и достојних царева Русије, за време којих је Русија много успела, били су пре свега световни цареви. Државници. Религија је за њих била секундарна ствар.
   У Московском периоду у XВ – XВИ веку влада се односила према Јеврејима сасвим непријатељски. Јеврејима чак нису ни дозвољавали ни на кратко време да се појављују у Московској Русији. Чак је пољски краљ Зигмунд И морао да моли Ивана Грозног да одобри Јеврејима да се појављују у Москви са писменим молбама. Позната је чак наредба Грозног у вези Полоцких Јевреја: »крстити оне који се слажу да се крсте, а они који се не слажу – утопити у реци Полотје«. Исти такав однос према Јеврејима примећује се и у повељама цара Алексеја Михајловича, који је једном наредио да се »Жидови из Вилне протерају да живе изван града«.
   Петра И хришћани су сматрали антихристом и бојали су га се као ватре. Петар И је мрзео хришћане. А зашто? 1681.г. сабор на челу са патријархом Јоакимом је решио да спаљује јеретике. Та судбина је првог задесила Авакума и његове три присталице, затим је ред дошао на друге. 1685.г. уочи јеврејског ускрса спаљено је око 90 људи. Прве године Петрове владавине за време немира 15.маја 1682.г. стрелци на челу са хришћанским свештенством су упали у Кремљ и извршили дивљачки покољ. Мали Петар је за читав живот запамтио тај ужас. Када је одрастао, схватио је да је време да се учини крај хришћанској цркви и направити од Русије световна држава.
    1698.г, попови су организовали заверу против Петра и испровоцирали побуну стрелаца. Одлучна битка се догодила 18.јуна код Воскресенског манастира. Попови су носили напред иконе и крстове, надахњивали побуњенике. Али војска која је била верна Петру дочекала је паљбом све те крстове и иконе и сву ту банду, која се за њима скривала. После тога Петар се жестоко обрачунао са побуњеницима, а попови су, када се помињало име Петра И, одмах облачили хришћанске панталоне.
   Петар И је укинуо Патријаршију и увео Синод – чисто државни орган управе црквеним пословима, чији се састав једноставно именовао. Стаљин је преузео од Петра И ту идеју и формирао свој Синод, који се називао Савет за питања религије.
   До Петра И у Русији је било мноштво манастира, који су поседовали много манастирске земље, на којима су попови жестоко експлоатисали сељаке. Попови су се гојили, сељаци су јаукали. Петар И је око 2/3 манастира сасвим затворио, а од осталих затражио да предају држави половину дохотка државној благајни за потребе културне и религиозне просвећености. Приметимо узгред, да су половину тог државног новца једноставно покрали чиновници Петра И (углавном масони).
   За време антихриста Петра И попови су седели на клупама и мирно шапатом певали своју омиљену песмицу: »Христос је васкрсао из мртвих, смрћу смрт победио«.
   Петар И је озбиљно претерао у области религије. Већину хришћанских звона Петар И је сасвим скинуо, сматрајући их непотребним и претопио у топове. То је, наравно, грешка. Црквено звоно делује на људе благотворно и лековито. Хришћани су звоно позајмили од будизма. Петар И је притискао и староверце и пагане.
   Подсетимо да су руски хероји: Гермоген, Пересвет и Осљаба, Александар Невски – били староверци.
   Петар је исмевао и иживлавао се над свим религијама без разлике, осим протестантизма, који је за масоне био далеко повољнији него православно хришћанство.
   Петар И је био антихрист, и за то би се изгледа могао похвалити. Али није довољно бити анти. Треба још имати добар конструктив. Петар И није имао добар конструктив. Када је Петар И ступио у масонство са циљем да га упозна изнутра, он ништа није разумео. Показали су му масонство тако да о њему стекне позитивно мишљење.
   Петар И је одлично разумео хришћанство, али није схватао чиме хришћанство треба заменити. Петар И је заменио православно хришћанство масонством и протестантизмом. Јадну гадост је заменио за две гадости. Ето како ради управљани конфликт. Ето како се управља царевима. Ето како уместо једне преваре подмећу другу превару. Ето због чега припремају много превара.
   Масони су научили Петра И да пије и пуши и даље уз његову подршку почело је масовно опијање Руса и учење пушењу.
   Масонску идеју једнакости Петар није прихватио. Напротив, он је увео »Табелу ранга« – цивилну аналогију војничких звања. Од 1714.г. Петар Први је пустио у оптицај тај ефикасни механизам – »Табелу о рангу«. Свако ко је својим способностима, образованошћу, храброшћу, памећу, животном активношћу постизао одређен циљ у цивилној или војној служби, добијао је »поклоњено« племство, постајао је наследни племић са свим припадајућим правима. Притисак људи »одоздо« који су тежили да заслуже племство био је веома јак, и то је дозволило да се у веома кратком времену формира руска национална елита. И то квалитетна елита. За двеста година непрекидног постојања »Табеле ранга« руско племство је сакупило све најбоље што је било у народу. Ова одлука Петра Првог је била његова најјача активност. И она је извршила значајан позитиван ефекат.
   Петар И је био идејни државник, и за њега су државни интереси Русије били изнад свега. За време Петра И Русија се бурно развијала, иако тај развој нимало није неспоран. Па ипак Русија је постајала снажна светска држава. Основни недостатак Петра И се састојао у томе што он није био националиста. Он је био државник, то јест код њега су државни интереси били изнад интереса народа. За време њега држава је била доста тоталитарна, и није држава постојала ради народа, већ обрнуто, народ је постојао ради државе.
   Као светски државник, Петар И је ослободио науку и уметност од црквених ланаца и тиме самим створио услове за појаву два велика руска генија: Ломоносова и Пушкина. Синод је у својој мржњи тражио да се спале дела Ломоносова, али Петар је, обрнуто, чинио све за развој науке.
   Петар И није волео Јевреје, али их није посебно притискао. Без обзира на мноштво грешака Петра И, у резултатима његове владавине било је више позитивног, него негативног.
   За време царевине Ане Јовановне прогањања хришћанства не слабе, већ јачају. Истовремено масони и протестанти заузимају водеће положаје.
   Постепено Јевреји су у Русији дошли себи и почели су да се баве оним истим радњама, и њихово понашање према староседеоцима је било исто.
   Царица Јелизавета Петровна је узела курс подршке руске православне цркве. Јевреје је мрзела.
   1743.г. Императорка Јелизавета Петровна је протерала Јевреје из Русије, издавши следећи указ: »Сви Јевреји, мушкарци и жене, независно од њиховог положаја и богатства, треба хитно да иду преко границе…« »Путевима миленијума«.
   После тога Русија је почела да се развија бурно и у најскорије време је постала снажна економска и војна држава.
   Почев од XВИИИ века Русија је почела да се претвара у светски центар књижевности, драматургије, музике, балета и других врста уметности.
   Ипак Јелизавета Петровна није разумела опасност масонства, и за време ње масонство је прерасло у велику силу захваљујући покровитељству њеног љубимца масона грофа Шувалова.
   Доласком на власт царице Екатерине ИИ наступа златни век масонства у Русији. Масони су имали колосалан утицај, све док Екатерина ипак није морала да их притисне.
   Јевреји су опет доспели у Русију и примили руско држављанство 1795.г. заједно са Литванијом и Пољском које су припале Русији, одакле су масони донели у Русију своје жидовско уређење, и своје јеврејске неискорењиве навике. Многи руски политичари су упозоравали на опаснот од појаве Јевреја у Русији. Например, 1795.г. тајни саветник Татишчев В.Н. у свом писму државним радницима  писао је о томе да »пошто нема код Јевреја ни савести, ни поштења, ни правде, онда је њихово пуштање назад у Русију – много горе од државне издаје. Посебно су они опасни – природни зеленаши крвопије, тајне убице и свагдашњи завереници против Русије, пошто је руски народ храбар, поштен, вредан, али искрен и простодушан, што је велика сметња за распознавање Жидова, тајних језуита, масона и њихових замисли« (21). Али мишљење тих политичара није слушано.
   До преласка у руско држављанство положај Јевреја у Пољској био је једноставно одличан, бољи него било где у Европи. У Литви до краја XВ века положај Јевреја је такође био одличан. Црни дани за Јевреје су настали  тек од времена владавине Александра Јагелончика. Јагелончик је 1495. наредио да се »сва Жидоба протера ван из земље«. Али то протеривање је трајало кратко, до 1507.г., после чега су се Јевреји поново вратили у Литву.
   Император Александар И је најпре потпуно био под утицајем масона. Нико се није решавао да иступи против масона. Ипак до императора се пробио храбри архимандрит Фотиј и отворио цару очи пред тамим масонским радњама.
   Александар И је својим указом затворио све масонске ложе и све придошле масоне истерао из Русије. Масонству је био нанет најјачи и одлучан ударац. 1825.г. масони су испланирали државни преврат и наговорили на ту заверу многе официре. Али декабристи ништа нису успели, њихова завера је пропала, а њих су прогнали у Сибир. Касније су многи декабристи схватили своју истинску улогу у тој прљавој масонској игри и искрено су се покајали.
   За време владавине Императора Николаја И и Александра ИИ у духовном животу Русије су владли атеизам, нихилизам (негирање свега), материјализам и социјализам.
   Полазећи од реалне историје Русије, види се да се Русија није развијала захваљујући хришћанству, већ независно од те религије распада, сам развој хришћанства у Русији носио је противречан и цикличан  карактер.
   Најистинитији хришћански верник од свих руских Царева био је Николај ИИ. Бедна, ништавна личност. Он је, захваљујући својој убогој хришћанској душици развалио читаву Русију и дозволио комунизму да одржи победу.
   То што је Николај ИИ као личност био добар човек и глава породице, никако не може да га украси и оправда као Цара. Цар – то је највиши државни радник. За таквог радника оцена његове величине или ништавности нису доброта и жестокост, већ степен адекватности његових поступака у конкретној политичкој ситуацији и резултати његове владавине. Цар треба да буде добар, када треба да буде добар, али Цар је обавезан да буде жесток, када је у интересу земље потребно бити жесток.
   После неуспелог јеврејског покушаја да преузму власт у Русији за време револуције 1905.г. жестоки и паметни потези државника Русије Петра Аркадјевича Столипина убрзо се охладила ватра јеврејског комунистичког олоша. За време Столипина комунистички покрет је био угушен. Вечна му Слава! Када наши дођу на власт, Лењински проспект у Москви ћемо назвати проспект Столипина.
   Столипин не само да је притискао жидовски комунизам. Он је притискао и комунизам у економији. Основни акценат његових реформи стављен је на разарање сељачких комуна и стварање независних сељачких домаћинстава, стварање средње класе. Практичан успех његових реформи превазишао је сва очекивања. Русија је почела бурно да се развија. Почела је да се развија и средња класа.
   Поводом омиљених комунарских општина Столипин је недвосмислено изрекао: »Природа је уградила у човеку неке урођене инстинкте, као што су осећање глади, полно осећање и т.сл. Једно од најјачих осећања тог поретка јесте – осећање својине. Не може се волети туђе исто као своје и не може се обрађивати, побољшавати земља која се привремено користи, исто као своја земља. У том смислу вештачко шкопљење нашег сељака, уништавање у њему урођеног осећања својине води ка нечему лошем и, најважније, ка сиромаштву«.
   Треба истаћи да је земљишна реформа – веома сложено питање. Решавајући га, не сме се допустити распродаја руске земље било коме. Власници земље треба да буду они који на њој раде. И власници Руске земље треба да буду  само Руси и представници других староседелачких народа Русије. И само са руским држављанством. Јевреји могу да имају земљу у својини само у Израелу.
   Јевреји су мрзели Столипина неизмерно и једноставно су организвали лов на његову главу.  Процес убиства Столипина су финансирали јеврејски банкари из САД. Јевреји су извршили мноштво атентата на Столипина, али без успеха.
   Најзад, 1.септембра  1911.г. у Кијевској опери шугави Жидовчић Мордехај Богров убио је великог руског државника Петра Аркадјевича Столипина.

   Вечнаја памјаћ и вечна слава Петру Аркадјевичу Столипину и клањање од руског народа!
   Велики Дух Столипина увек је заједно са нама!

   Нека буду проклети и кажњени Јевреји читавог света због тог убиства!
   На жалост, нема идеалних политичара. И Столипин је правио најгрубље политичке грешке. Најглавнија његова грешка је било издавање после гушења јеврејске револуције 1905.г. циркулара од 22.маја 1907.г., у коме је одобравао Јеврејима да пређу преко границе жидовске устаљености, то јест давао им је додатна права, која раније нису имали. Десне партије, пре свега »Савез Руског Народа«, критиковале су га за то на најжешћи начин (65, с. 564), али их Столипин није слушао. Столипин је решио да продемонстрира Јеврејима своју добру вољу, чиме је испољио неумесни либерализам и несхватање суштине јеврејства. Јевреји су му потпуно платили за његово добро: убили су га већ кроз 4 године. Не чини Јеврејима добро, нећеш добити од њих зло – то је час историје.
   После убиства Столипина Николај ИИ, уместо да настави дело Столипина, да постреља сву ту жидовску комунистичку олош и гвозденом руком заведе ред, молио се јеврејском Богу, слушао је свог духовног учитеља Гришку Распутина (следећег Исуса Христа) и ништа није урадио да спречи комунистичку катастрофу у Русији. Срам га било! После убиства Столипина читава Русија је прекривена мрежом масонских организација без икаквог отпора са стране Николаја ИИ. Они су и припремили револуцију 1917.г.
   Приметимо да је »свети ђаво« Гришка Распутин, програмирајући Николаја ИИ, и сам био управљан од стране Жидова преко Арона Симоновича (20). Али улога Распутина на двору била је вишезначна. Распутин је увек био против рата Русије са Немачком и стално је давао савете Николају ИИ да не улази у Први светски рат, а касније је саветовао Николају ИИ да закључи сепаратни мир. Зато су Енглеска и Француска веома мрзеле Распутина.
   Николај ИИ, предавши руску власт у руке Јевреја, добио је од њих пуну захвалност. Они су стрељали њега и читаву његову породицу. Глупи хришћански цар није знао пословицу »на чини Јеврејима добро – нећеш добити од њих зло«, због чега је и настрадао. Још су га и руски Богови казнили због неизмерне љубави према јеврејском богу Исусу Христу.
   Наравно, »руска« православна црква у иностранству уврстила је тог беспомоћног и глупог цара у свеце. Приметимо, да хришћанска црква није уврстила у састав светаца ни Петра И, ни Ивана Грозног, ни Екатерину ИИ, ни Александра ИИ, ни Александра ИИИ, ни Петра Столипина, ни једног достојног државника Русије.
   Сада је покренута мутна кампања поновне сахране посмртних остатака »светог« великомученика Николаја ИИ. Па да, наравно, у врху осећају да је време да се Лењин избаци из маузолеја. Али не може се народ оставити без »светих« моштију које се распадају. На место деде Лењина Николај ИИ веома одговара.
   Руски патриоти и националисти у револуционарном периоду одмах су схватили ко је главни непријатељ руског народа, ујединили се у организацију »црна сотња« и истакли паролу: »Удри Жидове, спасавај Русију!«. Али против »црне  сотње« су иступила јеврејска и масонска СМИ (средства масовне информације – прим.прев.), и њих је подржала трула промасонска интелигенција. Колико блата су бацила жидомасонска СМИ на организацију »црна сотња« и ту паролу. А ви покушајте да се одвојите од пропаганде и сами размислите – да ли је то добра парола или не. Да је она реализована 1917.г., да ли би у Русији био овај страшан кошмар или не? Размислите, и одговор ће вам бити очигледан као 2x2.
   У руководство црносотинског »Савеза руског народа« улазио је генијални руски научник Дмитриј Иванович Мендељејев.

pitao sam tenbe a ne da mi prenosis knjige
E vidis zasto ja tebi dajem knjige?Neke se stvari ne mogu reci u par recenica.Ali si me ovom tekstom zaintersovao da procitam nesto vise ali ne da se odregnem hriscanstva vec naprotiv.U ovome tekstu ja vidim istinu Hriscantva ne znam kako je ti nisi video.Ali ima vremena videces.Svako dobro

Е па ако можеш ти, онда могу и ја.


Али за разлику од овога, ја сам теби поставио једно кратко и конкретно питање које не захтева пуно писања, на које си ми ти дао километарски пдф

A izraz 'Jurodivi' je iz ovog teksta - budale Hrista radi.
Čak i sam izraz 'hrišćani' je vernicima (u Boga i Sina Njegovog Hrista Isusa)
dat kao posprdni pridev. Doduše, vernici su ga prihvatili.

"Smatram, naime, da je Bog nas apostole kao poslednje postavio, kao na smrt osuđene,
da nas gleda svet, i anđeli, i ljudi. Mi smo budale Hrista radi, a vi ste mudri u Hristu;
mi smo slabi, a vi jaki; vi ste slavni, a mi prezreni. Do ovoga časa i gladujemo, i žednimo,
i nismo odeveni, i tuku nas, i potucamo se, i trudimo se radeći svojim rukama.
Kad nas ruže - mi blagosiljamo, kad nas gone - mi podnosimo,
kad nas grde - mi se blago obraćamo;
postali smo kao neko smeće sveta, kao otpad sviju sve do sada."