Najstarija kanadska provincija Kvebek (Quebec) danas ima najnižu stopu nataliteta u celoj državi i podaci kažu da prosečna porodica ima maksimalno jedno dete. To je posledica dugogodišnje represivne politike nataliteta, što potvrđuje i činjenica da se danas u Kanadi, a posebno na području Kvebeka, svaki drugi sklopljeni brak završi razvodom. Na području čitave regije Kvebek živi oko 7 miliona stanovnika, od kojih 95 odsto govori francuskim jezikom. Nekada, dok je regija bila britanska kolonija, 50 odsto stanovništva služilo se engleskim jezikom sve do 1960. godine. To istaknuto mesto na karti često je u bliskoj istoriji bilo poprište sukoba i protesta protiv britanskog uticaja i protestantizma. Kvebek je oduvek pokazivao težnje da se odvoji od Kanade, da bi danas pod specijalnim uslovima zadržao svoju autonomiju, za šta su zaslužni liberali i njihov premijer Žan Šarest (Jean Charest).

Iako je provincija veoma turistički orijentisana, s najviše američkih posetilaca, stanovnici Kvebeka vrlo nerado govore engleskim jezikom, pa su iz svog službenog i govornog rečnika izbacili sve engleske izraze, kao što su "non-stop" i slični, koji su prihvaćeni u svim svetskim jezicima. Svaki deo Kvebeka ima čak i svoj slogan na registarskim tablicama automobila, pa se tako u gradu Kvebeku ispod svakog broja nalazi rečenica Je me souviens, što u prevodu znači "Sećam se" (svojih predaka, tradicije, kulture), na šta su kanadski Francuzi veoma ponosni. Grad Kvebek (Quebec City) nije velik, ima oko 600.000 stanovnika, ali je predivan i jedno je od retkih mesta na drugoj strani "bare" u kojem se oseća istinski evropski duh.

Ko god se prošetao maštovitim šetalištima, uskim kamenim ulicama u kojima promrzli slikari pokušavaju turistima da "uvale" kičerajske slike grada, osetio opojan miris francuskog konjaka iz zamagljenih i smešnih restorana, složiće se da je Kvebek jedno od najromantičnijih mesta u kojem čovek jednostavno poželi da nekoga drži za ruku. Opasan zidinama, stari deo (grad se sastoji od gornjeg i donjeg) Kvebeka je sigurno najlepši zimi, kada padne sneg. Tada taj romantični i poetski duh najviše dolazi do izražaja, a dućani i galerijice poziraju za razglednice. U Kvebeku ima mnogo malih umetničkih galerija koje su stalno pune radoznalaca, a boemi i slikari, kao predstavnici francuske kulture na kanadskom tlu, tamo se zaista s razlogom osećaju nadahnuto.

Koliko se može primetiti, stanovnici Kvebeka ipak nisu toliko opsednuti dolarima, iako ih, kako kažu, ponosno troše u velikim količinama, i to većinom na dobru večeru i kapljicu francuskog vina, pošto se ne mogu pohvaliti svojim, što je i razumljivo zbog vremenskih uslova koji tu vladaju. U proteklih nekoliko godina tehnologija je stanovnicima Kvebeka omogućila i gajenje vinove loze, što je dotad bilo samo daleki san, s obzirom na okrutne temperature koje vladaju u tim krajeima. Tako se njegovi stanovnici mogu pohvaliti odličnom Cyder vinom, dok za kvalitet ostalih ipak moraju da pričekaju još malo. Prosečna godišnja količina padavina (snega) je pet metara, i dok nisu usavršili sistem čišćenja, stanovnici Kvebeka često tokom zimskih dana nisu ni izlazili iz svojih kuća. Na području čitave regije najviše se prodaje slatki kukuruz, zatim sir, koji su nekad uvozili iz Francuske, a danas ga proizvode po francuskom receptu.

Prilikom obilaska okoline grada možete posetiti etno-selo u kojem se proizvode sirupi i čajevi od ekstrakta sirupa koji se dobija od javorovog drveta i šećera, a taj recept su, naravno, nabavili od Indijanaca. U tom selu, koje se zove Camp du bucheron, posađeno je otprilike 1.500 javora, a za proizvodnju i izvoz seče se drveće staro najmanje 50 godina, dok svako drvo živi najmanje 250 godina. U Kvebeku se godišnje proizvede oko 450 miliona galona javorovog sirupa, od kojih 80 odsto izvozi Kanada i 20 odsto ostali deo Severne Amerike. Javorov sirup je vrlo sladak i sit, ali je toliko zdrav da ga mogu koristiti i dijabetičari. Prirodne lepote okoline Kvebeka zaista su jedinstvene, naročito u oktobru, kada podnožja planina i dvorišta luksuznih kuća dobiju šarene boje miholjskog leta (Indian summer) ili evropske kasne jeseni. Miris opojnog okasnelog leta može vas odvesti do ostrva Orlean (Ile d'Orleans) nedaleko od samog grada, koje je veliko samo 13 milja, a nazvano je po nekadašnjem vojvodi od Orleana. Na ostrvu se nalazi pet sela u kojima većinom žive poljoprivrednici, iako najveći deo ostrva zauzimaju vikendice dobrostojećih advokatskih i lekarskih porodica.


Izvor: Krstarica

...

Nekada su se preko čuvene i veličanstvene reke St. Lawrence zimi pravili mostovi od leda, da bi prvi pravi most bio sagrađen 1935. godine. Iako je životni standard ovde prilično visok, život na ostrvu je skuplji nego u gradu, pa tako kuća bez zemlje na Orleanu košta oko 200.000 kanadskih dolara, dok se u gradu Kvebeku kuća iste veličine može kupiti za manje od 150.000. Pored šarenila lepo uređenih vrtova i tremova kakvi se još mogu videti samo u filmovima koji prikazuju robovlasnički režim s kraja 19. veka, svaka kuća ima drugačiju, ali vrlo upečatljivu boju krova. Kada se, naime, temperatura spusti na minus 35 stepeni Celzijusa i kuće zatrpa gust sneg, najbolji orijentir za siguran put kući je drukčija boja krova. Trgovački brodovi koji zimi plove prema Montrealu imaju ugrađene posebne sekače leda koji se sakuplja u trenutku kad prođe brod. Jedno od pet pomenutih sela Orleana je i Sainte-Pétronille, koje je poznato po najstarijem golf-igralištu u Severnoj Americi.

Nekada se to selo hvalilo s tri rupe, dok se danas u svakom manjem selu Kvebeka može naći golf-teren. U Kvebeku se vikendom odlazi u berbu gljiva, borovnica, jagoda i jabuka, koje se sade vrlo nisko radi lakšeg sakupljanja, a poseban oblik relaksacije vikendašima predstavlja pecanje. Nedaleko od samog grada još uvek postoji selo u kojem žive Indijanci, pod nazivom Village Hura. To selo, naime, nije tipičan indijanski rezervat, već mesto u kojem se način života Indijanaca ni po čemu, osim po posebnim povlasticama koje su im dodelile vlasti, ne razlikuje od ostatka Kanade. Svoju tradiciju i korene ti Indijanci prikazuju samo tokom većih proslava.

Prema mišljenju stanovnika Kvebeka, Indijanci su i te kako dobro tretirani - dobili su besplatnu zemlju, ne plaćaju porez od kojeg ostale stanovnike boli glava, imaju pravo glasanja i besplatno školovanje. Na području grada ima samo pet odsto nezaposlenih, a u čitavoj pokrajini desetak odsto, i to većinom ribara, kojima posao ide sve teže. Prosečna primanja na području Kvebeka su otprilike 25.000 kanadskih dolara godišnje, od kojih na porez ide 35 odsto. Indijancima se povlastice priznaju samo u okvirima rezervata i oni nemaju nijednog predstavnika u vladinim službenim institucijama, već se za njihova prava zalaže predstavnik kojeg sami biraju. Nekada Indijanci nisu smeli da se približe belcima, nisu imali pravo školovanja ni glasa. Koliko god stanovnici Kvebeka to poricali, još uvek se u odnosu belaca i Indijanaca može osetiti degradacija, što se najbolje vidi na primeru ribolova. Dok belac sme da peca do mile volje, Indijanac sme da lovi ribu samo za svoje potrebe.

U Kvebeku postoji jedan univezitet, državne škole su besplatne, dok su privatne preuređene od nekadašnjih internata. Školovanje je obavezno od 1940. godine, a do 1943. žene nisu imale pravo glasa ni školovanja. Danas žene isključivo zadržavaju svoja prezimena prilikom sklapanja braka, pa tako dete ima pravo da bira hoće li koristiti očevo ili majčino prezime. Prema rečima turističkih agenata koji vrebaju putničke brodove, Kvebek u proteklih 50 godina ne pamti toliko slabu posećenost turista, što pripisuju posledicama rata s Irakom i strahom od SARS-a, iako na tom području nije bilo nekih većih posledica te bolesti. Sam dokaz tome je i poluprazan najpoznatiji hotel Palace Royale, koji je do tada uvek bio prebukiran.

Ko god se stanovnicima Kvebeka zamerio u prošlosti, ostavio je na njima neizbrisive tragove. Njihov ponos i odbrana časti oseća se u svakom razgovoru, a njihov prkos najviše škodi njima samima. Koliko god čuvali evropski duh u američkom telu, Kanada i SAD dele isti kontinent, koji Kvebek ostavlja u nemilosti američkog uticaja, ma koliko se njegovi stanovnici trudili da budu Evropljani. Kada je 1545. francuski istraživač i pomorac Žak Kartije (Jacques Cartier) otkrio obalu Labradora i reku St. Lawrence u Kanadi, započeo je na tom mestu istraživanje rudnog bogatstva i pronašao dijamante. Međutim, po povratku u Evropu niko nije verovao u rezultate njegovog truda, pa se 1608. vratio na ovo mesto. Ploveći rekom St. Lawrence, kojom i danas plove trgovački brodovi, Kartije je odlučio da zauvek napusti Evropu i započeo je gradnju trgovačkih puteva kojima su se služili Evropljani i Indijanci.

Tako se u ono vreme za jednu pušku moglo dobiti čak deset veprova. Belci koji su odlučili da slede Kartijeovu ambiciju sa sobom su doveli žene koje u Evropi, tadašnjem centru sveta, nisu imale šanse za blistavu budućnost, kako bi im rađale potomke i pustu zemlju s vrlo teškim vremenskim uslovima za preživljavanje učinile pogodnim mestom za starenje. Svaka porodica koja se doselila na kanadsko tlo dobila je besplatnu zemlju za obrađivanje, ali pod uslovom da svoje potomstvo proširi najmanje na desetero naslednika. Potencijalni neženja unapred je bio osuđen na propast. Priprosta zajednica koja se suočavala s prvim propisima i zakonima zabranila bi mu odlazak u lov i ribolov, od kojih je većina porodica preživljavala.

Posledice tog divljeg porodičnog "zakona" postale su još teže posle dolaska misionara, koji su na "primitivnom" tlu izgradili škole i bolnice, ali su i uveli još stroža pravila kojima niko nije smeo da se usprotivi ukoliko je želeo da se uklopi u novonastalu civilizaciju. Tako su pod sveštničkim "blagoslovom", koji je možda u počecima naseljavanja imao opravdane razloge zbog pustoši tog veličanstvenog i nedirnutog kraja, kanadske porodice čak do 1960. godine bile prisiljene da izdržavaju i do tridesetoro dece. Crkva je od svake porodice godišnje zahtevala još jednog člana.


Izvor: Krstarica

...