Јулисис С. Грант и Роберт И. Ли



Јулисис С. Грант и Роберт И. Ли су били два најбоља генерала у Америчком грађанском рату који је трајао од 1861. до 1865. године између северног дела САД — Уније, и јужног дела САД — Конфедерације.

Након завршетка рата, Ли је постао председник колеџа Вошингтон у Лексингтону, Вирџинија. До краја живота се залагао за помирење између Севера и Југа. Године 1870. преживео је срчани удар, затим је добио запаљење плућа и на крају умро у 63. години живота.

Грант је након рата био у два наврата председник САД у тешком периоду Реконструкције. Написао је своје мемоаре који су доживели прави успех. Оболео је од рака грла и умро 1885. године, такође у 63. години живота.

Izvor http://istorijska-biblioteka.wikidot.com/

O generalu Grantu tokom građanskog rata:

Kada je u aprilu 1861. predsednik Linkoln, nakon južljačkog napada na Fort Samter, uputio poziv za 75.000 dobrovoljaca, Grant je pomogao pri regrutovanju jedne čete, i doveo je u Springfild, glavni grad Ilinoisa. Grant je odbio komandu nad tom četom, a guverner Ričard Jejts mu je dao zadatak da regrutuje dobrovoljce po državi. Grant je uporno zahtevao komandu na frontu, i Jejts ga je, saznavši za diplomu sa Vest Pointa, imenovao pukovnikom i 17. juna 1861. dodelio komandu nad nedisciplinovanim 21. pešadijskim pukom Ilinoisa.

Ta jedinica je poslata u Misuri, robovlasničku državu koja je formalno ostala verna Uniji, ali u kojoj je bilo mnogo pristalica novostvorene Konfederacije. Grant je tamo nekoliko meseci proveo uvežbavajući ljudstvo i uvodeći disciplinu među uglavnom neiskusne dobrovoljce. 7. avgusta je imenovan za brigadnog generala, a nakon toga je stavljen pod komandu svog poznanika, a sada generala, Frimonta.

Prva ozbiljna Grantova akcija je bila okupacija Padjuke, grada u državi Kentaki koja se bila proglasila neutralnom u sporu između Severa i Juga. To je bio odgovor na južnjačku okupaciju Kolumbusa kojom je prekršena ta neutralnost. Prvi veći okršaj s južnjacima je bila bitka kod Belmonta u novembru 1861. godine. Bitka je završena taktički neodlučenom, ali je Grant stekao vredno iskustvo i saznanje da su južnjačke snage u najgorem slučaju po kvalitetu jednake njegovim trupama.

Grant je u februaru 1862. godine pokrenuo, uz pomoć rečne ratne flotile, ofanzivu s ciljem da se osvoje važne južnjačke tvrđave Fort Henri i Fort Donelson. Nakon osvajanja Fort Henrija, kod opsade Fort Donelsona su ga napali južnjaci, pokušavajući da razbiju obruč. Grant ih je porazio, a potom komadantu južnjačkog garnizona poslao ultimatum kojim traži „bezuslovnu predaju“. Ultimatum je prihvaćen. Tada se predalo 14.000 južnjaka što je predstavljalo, do tada, najveću pobedu severnjačkih snaga u Građanskom ratu. Grant je zbog toga dobio nadimak „Bezuslovna predaja“ (eng. Unconditional Surrender), a popularnost u severnjačkoj javnosti mu je naglo porasla.

Grantov pretpostavljeni, general Henri Halek, mu je zavideo na popularnosti, pa je pokušao da ga smeni, ali ga je Linkolnova intervencija vratila na položaj. Grantova vojska je početkom aprila kod Šiloa bila iznenađena od strane južnjačke vojske sa Albertom Sidnijem Džonstonom na čelu. Ispočetka su severnjačke snage potisnute, ali je Grant uspeo da stabilizuje situaciju do dolaska pojačanja i da sledeći dan organizuje veliki i uspešan protivnapad. Iako je odneo veliku pobedu, a Džonston poginuo, u američkoj javnosti je do tada nezamislivi broj poginulih - 23.000 mrtvih i ranjenih na obe strane - izazvao bes i zahteve za Grantovom smenom. Grant je ovaj put sačuvao svoj položaj samo zahvaljujući intervenciji svog dobrog prijatelja Vilijama T. Šermana.

Slijedećih nekoliko mjeseci je Grant učestvovao u operacijama snaga Unije u zapadnom Tenesiju, a potom ga je zaokupio plan osvajanja Viksburga - ključnog južnjačkog utvrđenja kojom se kontrolisala Misisipi. Nakon nekoliko bezuspješnih pokušaja u proljeće je lansirao složenu operaciju tokom koje je, suprotno dotadašnjim načelima ratovanja, operisao u neprijateljskom području bez vlastite logističke baze. Cilj je bio postići što je moguće veću mobilnost i spriječiti južnjake da protiv njega koncentrišu nadmoćne snage.

Grantova viksburška operacija - koju mnogi drže jednom od najblistavijih u istoriji ratovanja - je prvo osvajanjem grada Džeksona u Misisipiju odsekla Viksburg od linija snabdevanja, a potom nakon bitke kod Čempion Hila sterala južnjačke snage u zidine Viksburga. Opsada grada se završila južnjačkom predajom 3.jula 1863. Njome je Konfederacija presečena napola, a Sever stekao kontrolu nad ključnom prometnom arterijom. Uz bitku kod Getisburga, koja se završila isti dan, taj se događaj drži prekretnicom nakon koje Jug više nije imao nikakve šanse dobiti rat.

Međutim, rat se nastavio. U septembru su južnjaci poduzeli ofanzivu u istočni Tenesi, porazili severnjake u bici kod Čikamuge i blokirali severnjački garnizon u gradu Čatanuga. Grant je u oktobru uspeo deblokirati garnizon, a u novembru u odlučnoj bici kod Čatanuge teško poraziti južnjake te tako stvoriti bazu za budući prodor u Džordžiju.

Sve je to Linkolna uvjerilo da je Grant prava ličnost za mesto vrhovnog komandanta snaga Unije. Na to je mesto imenovan u martu 1864. te je odmah razradio strategiju kojoj je cilj bio Konfederaciju napasti iz nekoliko pravaca istovremeno, razdvojiti na nekoliko delova te je lišiti sirovina i drugih resursa za dalje vođenje rata.

Sam Grant je lično preuzeo komandu nad Armijom Potomak, čiji je cilj bio direktno napasti južnjačke snage u Virdžiniji i osvojiti glavni grad Konfederacije Ričmond. U maju se tim snagama suprotstavila Armija Severne Virdžinije na čelu s generalom Lijem. Njihov prvi okršaj u Vildernesu završio je taktičkim porazom Severnjaka, ali je Grant, umjesto da se povuče i popuni gubitke, naredio nastavak napredovanja na jug i tako prisilio samog Lija na povlačenje. To je dovelo do krvavih bitaka kod Spotsilvanije i Kold Harbora gdje Lijevi taktički uspesi nisu uspeli sprečiti severnjačko napredovanje i izbijanje pred Ričmond gdje je u junu otpočeo pozicioni rat.

Grantove snage su pretrpile teške gubitke, ali ih Grant, za razliku od Lija, nije mogao nadoknaditi. U međuvremenu je Šerman uspješno probio južnjačke linije i u svojem maršu na more opustošio Džordžiju i Južnu Karolinu, lišivši Jug hrane i drugih resursa.

Iscrpljeni južnjaci nisu više mogli pružati otpor ni Grantu. U martu su rovovi ispred Ričmonda probijeni, a potom zauzet južnjački glavni grad. Lijeve snage su pokušali pobeći, ali ih je Grant sustigao i natjerao na predaju kod Apomatoksa 9. aprila 1865. Taj se dan obično uzima kao završetak građanskog rata.

Grant je prilikom predaje insistirao da se prema poraženom neprijatelju dobro postupa, kako bi se što više očuvao njegov ponos i tako olakšalo nacionalno pomirenje nakon rata koji je i dan-danas najkrvaviji u američkoj istoriji.

Izvor:Wikipedia