IN < - Jovan Sterija Popovic - >LO
(1/3) > >> :: Odgovori!
Autor: SerbianFighter :
Kir Janja

Jovan Sterija Popovic



Kir Janja: Moi krasni zivot! (Premece novce, pa posle ustane i
           protegli se malo.) Kako mi rasti srcu, kad vidim moi
           lepi dukati, kad gledim moi krasni taliri i kad pazim
           veliki pakli sos banku! Sto cu da mu dam? Ovo kazi:
           "Nemoj mene, gospodar!" Ovo opet vice: "Nemoj mene,
           ja sum lepa!" Skilji mali, necim da vas prodam, ocim
           da vas kotim, vise, sve vise, ja, dovde! (Pokazuje vrh
           sanduka). Pak onda da legnim, da spavam slatko. Odite
           vi! (Uzme banke, pa broji). Mia hiljada; ekaton, dio
           trija, tesera, pendi, eksi, epta, okto, inja, deka:
           dijes hiljades; tris hiljades; teseros hiljades.
           Teseres hiljades to i deset hiljada u banku.

           -----------
Juca:      Znate li kako cete uciniti da ne platite? Da razglasimo
           jedno jutro da su nas poharele pustahije; pak onda, kad
           se procuje po varosi, svaki ce vas zaliti, i niko vam
           nece dolaziti, da vas uznemirava.
Kir Janja: Pi, pi, pi! To je majstorski plan! Tako moze i da si
           nosi za mene jedno tas po crkvi. Da kazu ljudi:
           "Postradao kir Janja, ajde da to pomognimo!" Duso Juco,
           ti imas grcko pamet u glava. Ti nisi od serbsko rod.

           -----------
Kir Janja: Primio si edna forinta i trideset i tri krajcara.
Petar:     Hajde, dobro.
Kir Janja: Sad, razbio si dve tanjire: dva forinta.
Petar:     Ja!
Kir Janja: Kad si teo da si udavi Miska, oceko si ularu i nacinio
           steta edna forinta i trideset krajcara.
Petar:     A?
Kir Janja: Za Misku ular: forinta trideset krajcara.
Petar:     Gospodaru, sta to govoris?
Kir Janja: Sto mi pravis steta? Sto ne dresis lepo, kao posten covek?
           Izio si edna kobasica: trideset krajcara. - Kad si tela
           da si pali supu, uzio si safoljica sos mleka, i ugasio
           vatra: dva forinta frideset krajcara. Sos voda si gasi
           vatra! - Kad si bio u vinograd sos nadnicar, izgubio si
           jednu sikiru: trideset krajcara. Kad si nosio putunja,
           puko kajsu, i prosulo si toliku kljuk: pet forinta.
           - Slomio si tocku na kolu: opet pet forinta. - Sad si
           mi proso sirkjetu, tri akov po deset forinta: trideset
           forinta. U suma: dio, deka efta: saranda epta, ce ena
           trijanda trija krajcara: saranda okto ce trijanda trija
           krajcarija. Joste si mi duzan ti mene osumnaest forinta,
           trideset i tri krajcara. Razumis?
Petar:     Sta velis?
Kir Janja: Ti si meni duzan osumnaest forinta cetirdeset cetiri
           krajcare.
Petar:     Dobro, odbi mi od place.
Kir Janja: Djavolski duh, preko placa! Kako cis da mi platis?
Petar:     Gospodaru, ja te sluzim verno evo ima jedanaest godina,
           pa sad da sam ti jos duzan?! To je sasvim civutski!
Autor: SerbianFighter :
Pokondirena tikva

Jovan Sterija Popovic



Fema:   Prvo i prvo: Ti se vise neces zvati Jovan.
Jovan:  Nego?
Feam:   Hans.
Jovan:  Zar sam ja konj?
Fema:   Budalo! Najlepsi pedinteri imadu to ime.
Jovan:  Nisam ja pedinter, nego segrt, nit' je meni otac kazivao
        da se nemcic, nego da ostanem koji sam bio.
        ...
Fema:   Hoces da budes Zan?
Jovan:  Dzan? Sad da me pravite Ciganinom.
Fema:   Ludo, ludo! To svi Francuzi imadu.
Jovan:  Sta Francuzi, one poganije sto zabe jedu!
Fema:   To je nobl, Zan.
Jovan:  Zar bi vi jeli?
Fema:   Johan, ti jost' ne osecas sta je to nobles. Sta god je u modu,
        to je lepo.
Jovan:  Boga vam, majstorice, da li bi vi nosili cizme s mamuzama,
        kad bi to bilo u modu?
Fema:   Dakako, to se zove nobles.
Jovan:  I pantalone?
Fema:   Zar ti nisi video da madame nose frak?
Jovan:  He, he! Tako bi' najposle ja morao obuci suknju, kad bi' se
        na modu dao.
        ...

Mitar:  Slusajte, deco, ja vas kao star mogu malo pouciti. Dobro
        upamtite od Feme kako je zlo kad prost hoce da digne nos
        visoko. To bas tako lici kao kad bi krmaca vikala: "Molim
        vas, metnite me u sedlo, meni to lepo stoji. Ja mogu biti
        kamila". - A ti, Femo, svaki dan da proucis onu poslovicu:
        "Nema ti gore nego kad se tikva pokondiri", pa unapredak
        teraj ovakove od sebe. (Pokazujuci Saru.)
Sara:   Sta je to! Madam de Miric, Vous m'avez toujaurs fait tant
        d'amities.
Fema:   Alabunar, ke sant de mekarabl, an danter tu.
Mitar:  A gle Feme jako!
Fema:   Sunt moj bratandr gurbijan velikandr.
Mitar:  Uzminder ti kozender, pa pravider opankender...
Autor: SerbianFighter :
Rodoljupci

Jovan Sterija Popovic



Gavrilovic:Sta je to?
Zutilov:   Vidite, vi u Madzarskoj zivite, a ne znate madzarski. To
           je sramota. Ciji hlebac jedete, onoga jezik treba i da
           naucite.
Gavrilovic:Bogme, gospodine, ja jedem svoj hlebac.
Zutilov:   Arulo, izdajico otecestva!
Gavrilovic:Idite vi s milim Bogom! Ja izdajica otecestva, sto kazem
           da jedem za svoje novce hlebac!

           ------------
Zelenicka: Moje ime je Zelenicka, no buduci da je zelena boja
           madzarska, zato je trpiti ne mogu. Zakljucila sam
           dakle obratiti ga u plavetno.
Serbulic:  To je lepo. Tako je lepo. Tako se mozete zvati Plavetnicka.
Zelenicka: Ili Plavicka od plave boje.
Zutilov:   I moje ce ime biti Zutilovic.
Gavrilovic:A ne Zutilaji?
Zutilov:   To je bilo pa proslo.
Zelenicka: Tako, gospodine Zutilovicu, tako. Nama se jasna zora
           otvara. Jos je nuzno poderati sve one haljine, koje
           su staromodne boje.
Serbulic:  Evo i gospoja Nancika ima zelenu.
Zelenicka: Ja se nadam od njenog rodoljublja da ce je odmah
           pocepati.
Nancika:   Meni ova lepo stoji.
Zelenicka: Najlepse nam, slatka moja, stoji rodoljublje, zato je
           pocepajte u prkos svima neprijateljima.
Nincika:   Kako bih ja najlepsu moju haljinu pocepala?
Zelenicka: Ah, slatka Nancika. Ali nije nikakvo cudo, sto tako
           govorite, kad vam je ime tudje.

           -----------
Nadj:      Koliko ja srpski narod poznajem, on je dobar, osobito
           prost; slusa svoje starije i daje se navesti i na zlo i
           na dobro; ali vasi uceni ljudi, vase nadriknjige,
           trgovcici i gdekoji majstorcic, to su takvi ljudi, kakve
           ja nisam video. Nista ne zna, a hoce sve da zna, razmece
           se, vice i rad je da se svi okrecu po njegovoj glavi.
           - Kad ste vi jos videli, da Srblji poklone poverenje
           jednom coveku, koji je inace razuman i posten, nego, kako
           se ko podigne, svi gledaju da ga obore.

           -----------
Gavrilovic:Kud sam ja pristao? Ako s njima podjem, oni ce vikati da
           sam madzaron; a smem li opet ovde ostati, gde su toliko
           globili i otimali? Bedni narode, na koga ti spade, da za
           tvoju srecu brinu! Oni, koji su se na racun tvoj obogatili,
           beze; a sta ce biti s onima, koji ne mogu bezati, koji su
           stari ili bolesni, o tom se niko ne brine. Tesko tebi,
           narode: ti stradas a oni se raduju; ti propadas, a oni se
           bogate. - No sudbina je nasa od Kosova, da proslost
           oplakujemo. Idem u beli svet, da ne gledam nesrecu naroda,
           idem, da ne cujem, kako ubice svoga roda, ljudi nevaljali,
           koji su pragne nosili, bez svakoga stida sebe rodoljupcima
           nazivaju.

           ----------
Gavrilovic:Zasto meni? Meni je svejedno, ma ko dosao u sluzbu.
Smrdic:    I stran?
Gavrilovic:Ako je posten, bolje i stran, nego svoj, a nevaljao.
Smrdic:    Jeste li ga culi?
Serbulic:  Nije li to izdajica?
Leprsic:   Treba podici tuzbu, vi ste svedoci.

           -----------
Gavrilovic:Vidite gospodo: gospodin Zutilov udaje kcer za Madzara;
           gospodin Leprsic primio je sluzbu izvan Vojvodine;
           gospodja Zelenicka dobija pisma od svoga prijatelja
           Madzara; a Smrdic i Serbulovic hoce da prodadu Vojvodinu.
           Kazite mi koji je najveci znak rodoljublja.

                                            1837.
Autor: SerbianFighter :
Zapiske

Jovan Sterija Popovic



   U Kragujevcu, kao profesor, naidjem na skolskog posmotritelja,
gdi nesto s ucenikom nekim govori, ali ako da je ucenik s
kapom u ruci pred njim gologlav stajao. Ovo me ogorci, i za
posramiti ga, pristupim posmotritelju, koji odma' kapu skine,
i sad su obojica preda mnom gologlavi stajali. Ja sam u sebi
zadovoljstvo osecao sto je osmotritelj tako ponizen. Ali
najedanput ukaze se knjaz, te onda i ja sesir skinem. Sad
smo sva trojica gologlavi stajali. Eto obraza ljudskoga gospo-
dstva.

   Covek, obicno, kad dobre zube ima, nema hleba, a kad hleba
dobije, onda nema zuba.

   Zasto ljubavnik svoju ljubeznicu naziva radije recju ti,
nego vi? Zasto je ime ti u cislu jedinstvenom; a kod zene
slabo ko trpi cislo mnozestveno.

   Kad bi kakav volsebnik bio koji bi kazao: jos trojica mogu
biti obeseni, i onda prestaje kazna smrti. Ne bi li se ljudi
potukli kad bi im dozvoljeno bilo kandidate birati?

   Covek zaboravi zlo sto mu ko ucini, pa zasto ne bi zaboravio
i dobro?

   I najveci zlocinac morao bi se zgroziti kad bi ko stao pred
njim kidati glave zivotinja ili daviti i muciti ih.
Autor: Bredkok :
Rodoljupci

Veselo pozorje u pet dejstvija



Predgovor

Nastojeće pozorje nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam koje iz života, koje iz novina: i čitatelji će se iz gdekojih opština začuditi kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove itd. u svoj istovetnosti nađu. Ništa mi, dakle, ne ostaje nego progovoriti koju reč zašto takovo delo, s takovim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam da će to svima onima nepravo biti koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želeli da se za njima dobro govori.

Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji, jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.

Pozorije, dakle, ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, nego poučiti ga i osvestiti kako se u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti soglasan.
J.S.P.



Lica :

Žutilov, bivši nekada notaroš
[b]Nančika:, njegova supruga
Milčika, Eden - njihova deca
Šandor Lepršić, mladi stihodelja
Gospođa Zelenićka, njegova ujna
Šebrlić: , bankrotirani trgovac
Smrdić, Gavrilović, Nađ Pal* - građani
Skoroteča
Više rodoljubaca

Die Freyheit hat eine grosse Fastnachtsbuch aufgeschlagen; ein jeder kauft von ihren Larven, und verbirgt seine Leidenschaften dahinter. Der Eigennutz spielt auf zum Tanze.
August von Kotzebue

 

Dejstvo prvo


Pozorje prvo

Žutilov, Šebrlić, Smrdić, Gavrilović i mnogi drugi građani
Na sredi vidi se zastava madžarska
Žutilov: Iljen a sabadšag!*
Svi: Iljen!
Šerbulić: Da živi petnaesti mart!
Smrdić: Vivat!
Žutilov: Nije slobodno vikati "vivat" U slobodi samo ima "iljen".
Svi: Iljen!
Žutilov: Nemeš*, birger*, prostak, jednaka prava imadu. Svi su polgartaršai*.
Svi: Iljen!
Žutilov Jeste li čitali onih dvanaest punktova*?
Smrdić: Nama nisu poznati.
Žutilov: Sramota je od našeg magistrata* što nisu dosad publicirati.
Smrdić: Pa zašto ih ne publiciraju?
Žutilov: Jer su sami konzervativci po službama.
Šerbulić: Treba ih tužiti.
Žutilov: Treba s njima dole.
Šerbulić: Tako je. Izdajstvo se ne može trpiti. Je li tako, gospodine Gavriloviću?
Gavrilović: Oni znadu šta treba da čine.
Žutilov: Šta znadu? I ja sam bio u službi, i ja znam šta je birodalom*. Konzervativci, ništa nego konzervativci!
Šerbulić: Da se zbace; sad je sloboda.
Gavrilović: Manite se toga, pa gledajte svoj posao.
Šerbulić: Ko gleda u slobodi svoj posao?
Žutilov: I gospodin Gavrilović je konzervativac.
Gavrilović: Ja znam da sam pošten čovek, a drugo ništa.
Žutilov: Koji drži konzervativcima stranu, taj je orsag aruloja*.
Gavrilović: Šta je to?
Žutilov: Vidite, vi u Madžarskoj živite, a ne znate madžarski. To je sramota! Čiji 'lebac jedete onoga jezik treba i da naučite.
Gavrilović: Bogme, gospodine, ja jedem svoj 'lebac.
Žutilov: Arulo, izdajica otečestva!
Gavrilović: Idite vi s milim bogom! Ja izdajica otečestva što kažem da jedem za svoje novce 'lebac!
Žutilov: Najmanje je ako vam se kaže da ste konzervativac.
Gavrilović: To je onda želiti da svi budu konzervativci.
Žutilov: Šta, šta? U slobodi konzervativci?
Gavrilović: Ja podrazumevam one koji jedu s v o j 'lebac.
Šerbulić: Ostavimo se toga; nego šta ćemo s magistratom* koji neće da publicira punktove*?
Smrdić: Da se zbaci. Imamo mi boljih patriota u varoši. Evo gospodin Žutilov bio je notaroš u varmeđi; zašto ne bi mogo biti birov*?
Žutilov: Ja sam donde samo služio dok je vladala liberalna partija. Kako preoteše ma' konzervativci, zbogom! Žutilov je pošten čovek.




Pozorje drugo

Milčika vodi Edena, nakićena madžarskom kokardom, pređašnji

Milčika: Gospodo moja, ja se nadam da će vam biti po volji ovaj gost.
Eden:  (pokazujući kokardu): Lásd édes atum!*
Svi: Iljen!
Šebrlić: (gladi Edena po obrazu): Ko ti je dao to?
Žutilov: Ne govori srpski.
Smrdić: Ja mislim da je to posao frajle Milčike.
Milčika:  (pokloni se).
Šerbulić: A! frajla Milči, za ovo zaslužujete belobungs-dekret*.
Milčika: Ako zapovedate, gospodo, mogu svakog poslužiti. (Otvori kutiju s kokardama).
Šerbulić: Iljen!
SVI (uzimaju kokarde i sebi pridevaju, osim Gavrilovića).
MILČIKA (Gavriloviću): Zar vi nećete?
Gavrilović: Zahvaljujem; ja mrzim te stvari.
Žutilov: Ne banč*, gospodin Gavrilović, i tako je od konzervativne partije.
Gavrilović: Ja se trudim da budem od partije poštene.
Šerbulić: Šta vi tu sve o poštenju, kao da mi nismo pošteni!
Gavrilović: Ja to ne kažem.
Žutilov: Ostavite. Kad se radi o slobodi, onda je poštenje neznatna stvar. Kažite, zašto se ne bi kokarde načinile iz opštinske kase, da svaki može po jednu dobiti? Ne pokazuje li to da magistrat* ne drži sa slobodom?
Šerbulić: Tako je. Da se zbaci, da se zbaci! Imamo mi bolji' ljudi.
Žutilov: Sad treba da dođu u službu samo liberalci.
Šerbulić: Tako je!
Žutilov: Drugo: treba da se povisi plaća onima koji su u službi. Sad je sloboda, u slobodi se mora slobodno živeti, a bez dosta novaca slobodno se živeti ne može.
Šerbulić: Vrlo lepo!
Žutilov: Treće: novci od desetka i od rabote, koji su za lanjsku i preklanjsku godinu skupljeni, da se podele između pravi' patriota.
Šerbulić: Prekrasno!
Žutilov: Ljudi su batinama bili naterivani da vuku kamen za kaldrmu. Sad je sloboda, niko se ni na šta naterati ne može. Dakle, da se kamen proda i novci da se takođe podele između pravi' patriota.
Šerbulić: Vrlo pametno!
Gavrilović (na stranu): Au, da lepe slobode!
Žutilov: Doveče da pravimo iluminaciju.
Šerbulić: Iljen!
Žutilov: Kad su moji preci nemešag* dobili...
Smrdić: Više nema nemeša*; svi smo jednaki.
Žutilov: To i ja kažem. No moje je pravo ime Žutilaji, a ne Žutilov; zato hoću da se tako i zovem.
Šerbulić: Iljen!
Žutilov: Zašto se i gospodin Smrdić. ne bi zvao Bideši? To je lepše nego Smrdić; a gospodin Šerbulić... ne znam otkud dolazi.
Smrdić: Šerb znači vlaški zmija.
Žutilov: Dakle, Kiđoji.
Šebrlić: (Smrdiću): Ja da znam da i jednu kaplju krvi vlaške imam, i tu bi' pustio da isteče.




Pozorje treće

Lepršić, Pređašnji

Lepršić: Živilo slavjanstvo!
Šerbulić: Iljen!
Lepršić: Kakvo "iljen" u slavjanskom carstvu? Slavjanski je narod najveći na svetu. U Evropi ima osamdeset miliona Slavjana, i Evropa mora biti slavjanska.
Žutilov: Šta se to nas tiče.
Lepršić: Šta se tiče? To je greh protiv narodnosti; a greh protiv narodnosti veći je u sadašnje vreme nego smrtni greh. Šta mislite, šta je Srbin? Bistra kaplja u neizmernom moru Slavjanstva. Slavjanski je narod najslavniji narod u Evropi. Panslavizam je ideja koja zanima najveće duhove.
Žutilov: Gospodin Lepršić, to ćete zadržati kad bude crkvena skupština. Sad imamo posla praznovanjem slobode.
Lepršić: Zar vi mislite da Srbin nije sazreo za slobodu? Dajte astal, pak ćete se diviti. (Dovuče astal nasred sobe, pak se popne na njega.)   Gospodo i braćo! Vi znate šta su Srblji bili u staro doba. Od Dušana drhtale su stene samog Carigrada. No ova lepa slava naša pala je kao žertva besomučne navale turske.
Gavrilović: Zbog nas sami' i naše nesloge.
Lepršić: Srbin, koji je rođen za slobodu, ne hte biti robom, zato odluči preći u Madžarsku, na poziv cesara Leopolda. Četrdeset hiljada familija prevede patrijarh Čarnojević pod okrilje austrijsko, narod dobije lepe privilegije; imao je svoga vojvodu, svoga patrijarha, svoje magistrate*; sad nema ništa. Ko je tome uzrok? Govorite ko je tome uzrok?
Gavrilović: Mi ne znamo.
Lepršić: No dan i za nas sviće. Glas slobode, koji se po Evropi ori, odziva se i u prsima junačkog Srbina. Kad se svi bude, Srbin spavati ne sme. Skupština je određena za prvi maj; tu će se ponoviti naša stara prava, izabraće se vojvoda i patrijarh, i ustanoviće se Vojvodina srpska!
Šerbulić: Oho!
Lepršić: Ta jedna reč "oho" zaslužuje da se u novine stavi; a teško svakom na koga počnu novine vikati.
Gavrilović: Dobro, gospodine, teško svakom koji ne želi svome rodu dobra. Samo, kako će to biti?
Lepršić: Evo kako. Srblji su najviše krvi prolili za oslobođenje Madžarske; upravo, oni su osvojili Srem, Banat i Bačku, a u privilegijama jasno stoji da sve zemlje koje Srblji zadobiju za sebe zadrže; dakle, ove su zemlje naše.
Gavrilović: Kako naše?
Lepršić: Postavićemo našeg vojvodu, naše ministre, naše vlasti i sudove, pa mir. Kad je Srbin do velikog zvanija dolazio? Nego notaroš, jurasor, najviše solgabirov ili febirov.
Žutilov: Tu imate puno pravo!
Lepršić: U Vojvodini srpskoj ne sme drugi biti činovnik nego Srbin, od minister-prezidenta do poslednjeg pisara.
Žutilov: Tako treba!
Lepršić: U Vojvodini srpskoj Srbin neće plaćati porciju ni druge dacije.
Smrdić: To, to!
Gavrilović: A kako će se izdržavati?
Lepršić: Vojvodina srpska imaće svoju finansiju, svoju narodnu kasu, i iz nje će se svi troškovi podmirivati.
Gavrilović: A kako će se puniti?
Lepršić: To je briga finans-ministera, a ne vaša.
Smrdić:  (pljeska rukama): Pravo, pravo! (Podmigujući se Gavriloviću.) Pif jego po nosu!
Lepršić: Jednim slovom: Vojvodina ima svoje sopstveno pravlenije; vojvoda postavlja činovnike - samo Srblje. Nije li to lepo?
Svi: Zaista lepo!
Lepršić: Služba će toliko biti da ćemo morati i iz drugi' zemalja zvaničnike nabavljati.
Šerbulić: Zašto to? Zar se ne mogu upotrebit ljudi od trgovačkog reda?
Lepršić: To se razumeva.
Šerbulić: Sad vidim da je pametno ustrojena ta Vojvodina srpska.
Lepršić: Ko može biti nezadovoljan time?
Svi: Niko, niko!
Gavrilović: Je li ovo već potvrđeno, gospodine Lepršiću?
Lepršić: To će se sve svršiti prvog maja, u Novom Sadu.
Gavrilović: 'Oće li biti kakav carski komesar?
Lepršić: Mi s komesarima nemamo nikakva posla. Narod sad vlada; volja naroda više znači nego svi komesari na svetu.
Gavrilović: To nije dobro.
Lepršić: Mađaronima nije, to verujem; ali pravi rodoljupci drugojače čuvstvuju.
Šerbulić: Svi smo mi Srblji.
Lepršić: Mađari prevarili cara i prisvojili svu vlast sebi. Sad je vreme da im otmemo i oteramo ih u Tunguziju*.
Gavrilović: Mi njih?
Lepršić: Šta, žao vam je? Ha, ha, ha! Vidi se ko je mađaron.
Gavrilović: Ja sam slušao da ste vi govorili madžarski, a ne ja.
Lepršić: Dok ih proteramo, urlikaće kurjaci njinim jezikom.
Gavrilović: Ali kako ćete ih proterati kad nemamo oružja, nemamo baruta.
Lepršić: Ha, ha, ha! Šta se on brine. Mi ćemo im topove oteti, pak ćemo ih biti njinim sopstvenim oružjem.
Gavrilović: To je sve lepo, ali bi trebalo da se najpre malo razmislimo.
Lepršić: Kad je vreme raditi, onda se ne misli.
Gavrilović: To je zlo.
Lepršić: Kad Madžari zapovedaju, onda vam je dobro.
Gavrilović: Zapovedali su i dosad, pa vidim, vi ste se više oko nji' ulagivali.
Lepršić: Sad je došlo vreme da im za sve nepravde platimo.
Gavrilović: Samo da možemo.
Lepršić: He, he! A šta kažu graničari i braća naša Hrvati? Razneće ih u vozduh. Pak jošt dok otpadnu od nji' Slovaci, dok se sojuzimo* s Česima, Moravcima, Poljacima! Eno, u Pragu se osniva slavjansko carstvo!
Šerbulić: Istina?
Lepršić: Zar ne čitate novine? Na Rakošu*, ako bog da, podelićemo s Madžarima kolače.
Šerbulić: Živio!
Lepršić: Svaki Srbin neka se napije vode iz česme 'ajdučke, neka uzme sablju Miloša Obilića i topuz Kraljevića Marka, pak će opet nastati carstvo Dušanovo.
Svi: Živeli!
Lepršić: Duh Hajduk-Veljka, Miloša Pocerca i Cincar-Janka nek obuzme prsi dostojni' potomaka, pak će se slava srpska opet obnoviti.
Svi: Živeli!
Lepršić: Ali, šta ja vidim? Madžarske ko'karde u Vojvodini srpskoj! Ah, Dušan mora u grobu suze prolivati!
Šebrlić: (plače): Oprostite, gospodine, mi za te novine nismo ništa znali; inače proklet koji ne ljubi svoj narod!
Smrdić: Mi smo se spremili da doveče slavimo slobodu.
Lepršić: Kad Srblji izvojuju slobodu, onda ćemo slaviti. Sad nam nije do toga (peva): Ustaj, ustaj, Srbine...* itd
(Pri koncu svake strofe viču ostali) Živio!...
 



Pozorje četvrto

Nančika, pređašnji 

Nančika: (pokloni se): Gospoda se vesele, kako mi se vidi.
Lepršić:  Evo, gospođa Nančika biće tako dobra da nam načini srpske kokarde.
Šerbulić: Da, mi molimo mi molimo!
Nanička: Iz drage volje.
Lepršić: Svaka kokarda koju iz vaše ruke primimo biće nam štit protiv neprijatelja naši'.
Nanička: No ja vidim u svakog gotovo po jednu kokardu; zar 'oćete da nosite po dve?
Lepršić: Ovo su kokarde madžarske, a naša je želja imati srpske.
Nanička: Dobro. Kakva je boja srpska?
Šerbulić: Šta, Srpkinja, pa ne zna ni kakva je boja srpska!
Nanička: Što nisam dosad znala, to ćete mi kazati vi.
Šerbulić: Ja... ja... oprostite, to moj posao nije, nego evo gospodin Lepršić, on je od učenog reda.
Lepršić:  (zbunjeno): Da! Silni Stefan imao je zastavu na kojoj je arhangel Mihail stajao, i pomoću ovoga tolike su pobede dobivene.
Nanička: Ako će na kokardama biti arhangel Mihail, to ja ne umem načiniti.
Šerbulić: To nije nužno; samo srpske boje, pa mir. Ja mislim to je dosta, gospodine Lepršiću.
Lepršić: Vidite, gospodo moja, kako je žalosno naše stanje bilo u Madžarskoj. Kad su naši preci ovamo prešli, imali su svoje sopstvene barjake i svoje sopstvene boje; no malo-pomalo sve se zaboravilo i izgubilo što je god narodno. Pa bi najposle izgubili bili i ime, kao što su i po crkvama uveli bili madžarske protokole kreštajemi'*.
Šerbulić: To je zaista najbezbožnije delo što su mogli učiniti.
Lepršić: Ove su Novosađani nasred pijace spalili.
Smrdić: Pravo su imali.
Nanička: Ja čujem da je na više mesta to učinjeno.
Lepršić: A mi? Dokle ćemo trpiti da nam deca budu Pište i Janoši?
Gavrilović: Molim, gospodine Lepršiću, ovi madžarski protokoli* uvedeni su od nekoliko godina, je l' te?
Lepršić: Da su mogli, oni bi ih uveli pre potopa.
Gavrilović: Verujem. No, kažite mi, kako je to da je vaše ime Šandor, ovoj gospođi Nančika, njenoj kćeri Milčika, a sinu Eden, kad onda kad ste se vi rodili nije bilo protokola madžarski'*?
Lepršić: Nemojte vi uzimati što roditelji s decom iz mode rade, nego gledajte šta Madžari s nama čine. Ja sam Šandor, to je istina, al' sam bolji Srbin nego makar koji drugi.
Gavrilović:  (smeši se): A zar takav ne može biti i Pišta?
Lepršić: Pišta je ime varvarsko, koje su Madžari preneli iz Azije, a Šandor se može pretvoriti u Skender.
Gavrilović: Skender je turski.
Lepršić: Ništa zato, i fes je turski, al' je opet naša narodna nošnja.




Pozorje peto 

Zelenićka, Pređašnji

Šerbulić: A, evo gospođe Zelenićke, i ona će znati što kazati.
Zelenićka: Jeste li čuli, gospodo, da je Dištrikt* sav u plamenu?
Gavrilović: Šta, izgoreo?
Zelenićka: (smeši se): Jošte nije, nego samo bukti; no njegov dim osećaju Madžari čak u Budapešti.
Lepršić: Pravo, gospoja ujna! Ovaj izražaj zaslužuje da dođe u novine.
Gavrilović: Šta znači to, gospodine Lepršiću?
Lepršić: Zar ne čujete da su se u Dištriktu* pobunili?
Zelenićka: I potukli sve koji su protiv narodnosti.
Gavrilović: To je zlo.
Zelenićka: Sad je vreme da se feniks iz pepela slave srpske podigne. Srpstvo ne može biti večito senka tuđe svetlosti, nego treba samo da postane sunce, i još i drugima pozajmi svetlosti.
Šerbulić: Badava, tek frau fon Zelenić, pa frau fon Zelenić!
Zelenićka: Frau fon? Ne vidite li da je ova reč tuđa? Srbin ima dosta cveća u svome vrtu, zašto da od drugih ukrase traži? Ali, naravno, gospoda s madžarskim kokardama...
Lepršić: Mi smo već zaključili da načinimo srpske kokarde, samo dok se izvestimo koja je srpska boja.
Zelenićka: Dakle jošt i to ne znate? Lepi Srblji! Al' tako mora biti kad ljudi ne čitaju narodne knjige.
Šerbulić: Zar vi znate?
Zelenićka: Ja bih se stidila kad ne bih znala u čemu se sastoji čuvstvilo narodnosti. Plava je boja otlična čerta narodnosti srpske, kojoj se crvena i bela kao dve mile sestrice pridružuju.
Šerbulić: Plava, crvena i bela. Živila rodoljubica srpska!
Svi: Živila!
Zelenićka: I svi mađaroni sa madžarskim kokardama!
Šerbulić: Proklet Srbin koji se njima želi dičiti! (Skida svoju kokardu i baca je na zemlju.)
Smrdić: I ja umem osećati šta je Srpstvo (to isto učini).
Žutilov (isto tako) : S ovim se odričem svake mađarštine!
Šerbulić: Jeste li zadovoljni, gospoja Zelenićka?
Lepršić: Ne, nego da se za spomen spale.
Zelenićka: Moj nećak još najbolje oseća žar rodoljubija. Narodnost, gospodo moja, jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, srce bez svetlosti, sveća bez plamena.
Šerbulić: Izrjadno!*
Zelenićka: Moje je ime Zelenićka, no budući da je zelena boja madžarska, zato ga trpiti ne mogu. Zaključila sam, dakle, obratiti ga u plavetno.
Šerbulić: To je lepo. Tako je lepo. Tako se možete zvati Plavetnićka.
Zelenićka: Ili Plavićka, od plave boje.
Žutilov: Helješen.* I moje će ime biti Žutilović.
Gavrilović: A ne Žutilaji?
Žutilov: To je bilo, pa prošlo.
Zelenićka: Tako, gospodine Žutilović tako. Nama se jasna zora otvara. Još je nužno poderati sve one 'aljine koje su stranonarodne boje.
Šerbulić: Evo i gospoja Nančika ima zelenu.
Zelenićka: Ja se nadam od njenog rodoljubija da će je odmah pocepati.
Nanička: Meni ova lepo stoji.
Zelenićka: Najlepše nam, slatka moja, sada stoji rodoljubije; zato je pocepajte uprkos svima neprijateljima.
Nanička: Kako bi' ja najlepšu moju 'aljinu pocepala?
Zelenićka: Ah, slatka Nančika... Ali nije nikakvo čudo što tako govorite kad vam je i ime tuđe.
Nanička: Ja znam, vaše je bilo ružno, pak ste ga lako mogli promeniti, a ja bi' se morala samo naružiti.
Zelenićka: (klone na stolicu): O, seni Dušanova, čuješ li? Što je naše, to je ružno!
Lepršić: Gospoja ujna, nismo vam saopštili što je najvažnije. Mi smo zaključili madžarske protokole* iz crkve izneti i spaliti.
Zelenićka: (ustane radosno): Ko je na tu veliku misao došao, dostojnu velikoga Dušana?
Lepršić: Svi kojima vri srpska krvca u žilama.
Zelenićka: Lepo, izrjadno*, veličanstveno! Sad nam više ništa ne ostaje nego srpske kokarde.
Lepršić: Gospoja Nančika obećala je da će nam načiniti.
Zelenićka: Ne Nančika, nego Anka. To je lepo srpsko narodno ime. - Na kokardama će se čitati zlatnim slovima: rat.
Gavrilović:  (uplašeno): Šta, rat?
Zelenićka: Samo rat, gospodo moja.
Lepršić: To je i moja poslovica.
Gavrilović: Ali će se krv prolivati!
Zelenićka: Ha, ha, ha! Gdi ste vi vidili rat bez krvi?
Gavrilović: Naš je narod mali.
Zelenićka: Dosta je velik da Madžare pobedimo.
Lepršić: I da ih oteramo u Tunguziju*.
Gavrilović: Samo da ne počnu oni nas terati!
Zelenićka: Ha, ha, ha! Ove godine rodio je dobro duvan*.
Lepršić:  (peva):
'Ajd', braćo, u ime boga,
Tri smo na jednoga.
Zelenićka: Vidite, gospodine Gavriloviću.
Gavrilović: Lako je pevati; a da dođe do boja, čini mi se, ne bi bilo od nas nijednoga.
Lepršić: Šta? Ja ću prvi ići u stan.
Šerbulić: Svi, svi!
Zelenićka: Živeli rodoljupci!...
Zavesa


> Odgovori
^ Povratak na viši nivo
>> Sledeća strana