Јован Дамаскин (грч. Ἰωάννης Δαμασκήνος, лат. Iohannes Damascenus, око 676–749) био је сиријски монах и презвитер. Рођен је и одгојен у Дамаску, а највероватније је умро у манастиру Мар Саба, југоисточно од Јерусалима. Јован Дамаскин био је византијски полихистор који се бавио правом, теологијом, филозофијом и музиком. Поред теолошких списа, написао је и химне које су још увек у употреби у православним манастирима широм света.

Епоха иконоборства (8–9. век) изазвала је појаву извесног броја великих теолошких писаца, од којих је несумњиво највећи управо Јован Дамаскин. Оно што је за Јована карактеристично јесте потпуна зависност од дотадашње црквене, ортодоксне традиције. Он "ништа своје неће рећи, већ само оно што су пре њега рекли мудри и свети људи". И мада би се због тога у први мах могла довести у сумњу његова духовна самосталност и књижевна личност, Јован је врло значајна и својеврсна појава у византијској теологији. Пореклом је из једне богате хришћанске породице у Дамаску; Јованов отац био је високи финансијски функционер Калифата. Првих година 8. века Јован постаје монах у манастиру Св. Саве (Мар Саба) код Јерусалима, затим свештеник и теолошки саветник јерусалимског патријарха. Ту развија богату књижевну делатност.

Његова улога у формирању Октоиха, једне од главних литургијских књига византијске цркве, које су у исто време и велики песнички зборници, свакако је одлучујућа, мада је Јован био само реформатор, а не и први састављач Октоиха. Јован је уз то не само реформатор Октоиха него и редактор канона као песничке форме: скративши га на три до четири строфе (тропара) уз ирмос као носиоца теме у свакој оди, дао му је коначну структуру. Био је веома плодан песник; познати су и данас његови канони за празнике Христа и Богородице, као и важнијих византијских светаца, укључујући и канон испеван у част његовог славног песничког претходника, Романа Мелода. Три канона (за Божић, Богојављење и Педесетницу) пише у јампском триметру, враћајући се, за тренутак и не сасвим доследно, старогрчком начелу квантитета.

Дамаскин је значајан и као догматичар и полемичар. Он пише против несторијанаца и јаковита, манихејаца, а најважнији апологетско-полемички спис уперен је против иконобораца. Главно му је догматичко дело, и уједно најзначајније Јованово дело уопште, Извор сазнања (Πηγὴ γνώσεως). Оно се састоји од три мање целине: филозофских глава, тзв. Дијалектике, која је нека врста филозофско-терминолошког увода у теологију; кратког прегледа историје јереси, и на крају, Тачног излагања православне вере. Дијалектика се посматра као слушкиња теологије и служи за теоријске и практичне потребе да би засновала догму и да би обарала јереси. Ово је најпотпунија ортодоксна догматика патристичког доба. Ту је скупљена целокупна патристичка традиција, и ово се дело може поредити с каснијом Сумом Томе Аквинског. Јован је велики систематичар, и његова је лична одлика управо у том обједињавању црквене традиције.

Поред тога, сачувани су мањи догматско-полемички списи: тзв. Институтио елементарис (нацрт дијалектике), више симбола вере, многе расправе са различитим јересима, као нпр. са несторијанцима, монофизитима, монотелитима, манихејцима, један спис против ислама, као и три чувена говора против иконокласта, чија је теолошка аргументација била одлучујућа за целокупну теологију присталица икона. Треба споменути и етичке и аскетске списе, при чему је проблем ауторства тзв. Сацра Параллела (Τὰ ἱερά) још увек нерешен, као и читав низ хагиографских дела.




Izvor: Wikipedia