У занимљивости овог града свакако спада и податак да је овде последњих десетак година живота провео и да је ту сахрањен харизматични јеврејски пророк Сабатај Севи (1626-1676). Он је 1648. године наводно имао откровење које га је уверило да је месија, али га је јеврејска заједница протерала из родног Измира. Убрзо је, пак, имао на хиљаде следбеника, од Јемена до Лондона. Тада је, по причи, засметао и султану који га је позвао на двор и дао му да бира: ако мисли да је месија, одрубиће му главу и прогласити га правим свецем, иначе...
Севи је од султана изишао с турбаном, али га већина следбеника није напустила, такође прешавши у ислам, и тако створила муслиманску секту названу донме или криптојевреји. Онда је протеран у Улцињ одакле је наставио да општи с Јеврејима на Балкану. Дуго се веровало да је сахрањен у дворишту џамије у Берату, у Албанији, али већина савремених истраживача верује да је сахрањен у Улцињу, а његов биограф Гершом Шолем тврди да су Севијев необележени гроб у Улцињу посећивали ходочасници секте донме из Солуна све до почетка 20. века.
Наш водич кроз причу о повести Улциња, већ помињани Исмет Карамага, тврди да је Сабатај Севи (неки га зову и Цеви) тајно сахрањен у дворишту једне приватне улцињске куће, да је то турбе прекривено зеленом чојом и да домаћини готово ником не дозвољавају да дође. Он је, вели, данас један од ретких Улцињана коме је то успело и додаје да се у кули Балшића, у Старом граду, налазе трагови његовог деловања, попут урезане Давидове звезде...
Град чија је највиша тачка 92 метра изнад пене мора данас премрежавају бројне уске, кривудаве и стрме улице изукрштане на малим љупким трговима које можеш и мантилом да прекријеш. А онда те, за неверицу, запљусне прича из прошлости да су управо овуда некад одржаване коњске трке и да је њима тутњала и посада од око 700 потпуно опремљених војника. Овуда су својим смерним кораком ходале и три угледне удовице, три Јелене, које су уточиште потражиле у сигурности овог града усидреног на стени: Јелена Анжујска, удова краља Уроша И, царица Јелена Душанова, као монахиња Јелисавета, и Јелена Балшић, кћи кнеза Лазара и жена и удовица Ђурађа II Страцимировића Балшића и великог босанског војводе Сандаља Хранића.

Данас стари улцињски град, у коме су махом грађена висока здања с приземљем (где је боравила стока и робови) и три спрата, надвисују Двори Балшића, за које се верује да су подигнути за време владавине ове зетске династије, и Палата Венеција из доба Републике светог Марка. Обе су претворене у својеврсне хотеле којима газдује Гани Ресулбеговић, Старограђанин и потомак угледне улцињске беговске породице.
А одмах између ова два монументална здања, у малом зидом ограђеном простору, лењо се шетка Тајсон II. Реч је о овну тешком око 120 килограма и досад непобеђеном прваку на овдашњим борбама овнова које се традиционално одржавају у време Курбан-бајрама. Донедавно су овнови помпезних имена рогове укрштали међу градским зидинама, а однедавно, због огромног занимања, на својеврсном рингу испред хотела „Олимпик” на Великој плажи.
За крај ове кратке повести о граду чије памћење траје 25 векова вреди забележити и речи немачког витеза Арнолда фон Харфија. Он је 1476. године, допловивши из Дубровника у Улцињ, једноставно записао: „Ово мора да је рај!” За овдашње, данас већинско, становништво дотични господин значајан је и као, како кажу, аутор првог албанског речника. Наиме, чувши потпуно непознат језик, он је успео да на немачком забележи 25 албанских речи и потом их објави у својој књизи...