Јосиф Панчић - српски ботаничар

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Tema: Јосиф Панчић - српски ботаничар (Moderatori: Latifovich, RASMC)

Trenutno vreme je: 28. Apr 2024, 17:25:58

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Stranice:

Tema: Јосиф Панчић - српски ботаничар (Pročitano 2674 puta)

Silvanus

02. Jan 2009, 10:39:51

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 6.0

Јосиф Панчић

Панчић се родио 5. април 1814 у буњевачкој породици у селу Угрине код Брибира, испод Велебита у Приморју, Хрватска, као четврто дете оца му Павла а матере Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрине, које се налази на северним огранцима Велебита у саставу Винодолске општине.

Родитељи су му били сиромашни, а стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, а гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. г. израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.

Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, а и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где се бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, а у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната.

После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пењао се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.

Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, а уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, а у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.

Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846 године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.

Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао.

Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. Y томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. г. постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио је, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастира Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.

Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847.г. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. г. се венчао у православној цркви у Ћуприји.

Идуће године, 8. јануара 1850. г. примљен је за члана Друштва српске словесности, а y 1853. г. је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, а када је 1854. г. примљен у српско поданство др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије. Предавао је зоологију, ботанику, минералогију, па чак и агрономију.

Прича о Јосифу Панчићу и оморици поциње у Бајиној Башти 1855. године. Приликом те посете чуо је од људи да ту негде у околини расте четинар који не личи ни на један други и који они зову ОМОРИКА. Године 1865. добио је две гране од оморике али мештани Бајине Баште опет нису успели да му покажу место где оморика расте. Ипак на основу узорака које је имао видео је да не личи ни на један други четинар. Тек 1875. године успео да дође до стабала оморике на Тари. Након тога 1876. године објавио је на немачком језику рад о новој врсти Пинус Оморика сматрајући је врстом бора. Тек касније велики природњак Пуркyнę пребацио је панчићеву оморику у род Пицеа (тј. смрча), сто не умањује значај Панчићевог открића (Picea omorika (Pančić) Purkyne). Иначе Панчићева оморика, осим у средњем току Дрине, данас не расте нигде у свету, а има далеке рођаке у Азији. Овај предивни терцијарни реликт је јако високо и уско дрво. Ендемична оморика расте на малом простору на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне, а једна популације је недавно откривена у кањону реке Милешевке.
Цео свет га је волео и поштовао, па су сви били задовољни када је од 1866. до 1872. године био 6 пута узастопно биран за ректора Велике школе. Био је председник Народне скупштине, а краљ Милан га је именовао за првог председника Академије наука.

Црњомаст, просед, кошчат, висок, али нешто подигнутих рамена, он је био достојни доајен читавог наставничког реда Србије и његов најеминентнији представник, јер је био духовит и отворен човек, али он је надасве био добар човек и филантроп, нимало понет личном славом и без личне сујете. На његова предавања су долазили не само студенти философије, него и техничари и правници, официри и богословци, лекари и сви људи ширег културног интересовања.
Осамдесетих година је почео да обољева од сипње и да физички попушта. Јако изнурен, јер је 2 месеца провео без јела и сна, он је 22. фебруара 1888. године предао пријатељима свој политички и научни тестамент и 25. фебруара је умро. По његовој жељи, сандук му је од оморикиних дасака направио столар, његов стари пријатељ, а Србија му је приредила свечану сахрану. Митрополит са 6 свештеника и 4 ђакона пешице је допратио мртвог Јосига од његове куће до Саборне цркве. (Панчић је желео да буде сахрањен или у Ботаничкој башти или на Копаонику). Од 1951. године почива на Копаонику где му је и саграђен маузолеј.

Био је члан у следећим ученим друштвима:

Друштво српске словесности
Први председник и редован члан српске краљевске Академије наука,
Српског ученог друштва, Региа социетас ботаница ратисбоненбис,
Српског Археолошког друштва,
Српског лекарског друштва,
Певачког друштва и
Друштва за пољску привреду.
Почасни члан баварског друштва Полицхиа, Подринске Слоге и Алексин. Читаонице;

Дописни члан:

Југословенске Академије наука и уметности,
Угарске Академије наука,
Бранденбуршког ботаничког друштва,
Бечког геолошког инштитута и јестаственичког друштва у Шербуру, и зоолошког ботаничког друштва у Бечу.
Панчић је умро 25. фебруара 1888 г. усред рада, ведар, свестан и приљежан. Предговор за „Ботаничку башту“ довршио је пред смрт на неколико дана. „Првенац Балканског полуострова“ радио је и за време боловања.

Од одличја имао је

- орден Светог Саве I степена,
- Таковски крст,
- Крст друштва црвеног крста.

Најзначјнија дела су му:

„Рибе у Србији“ (1860)
„Јестаственица“ (1864)
„Птице у Србији по аналитичком реду“
„Шумско дрвеће и шибље у Србији“ (1871)
„Флора Кнежевине Србије“ (1874)
„Флора у околини Београдској“ (1865-1892), 6 издања од којих је последње посмртно
„Грађа за флору Кнежевине Бугарске“ (1883)
„Ортоптере у Србији“ (1883)
„Додатак флори Кнежевине Србије“ (1884)

Током више од четрдесет година рада објавио је као нове за науку 121 врсту, 50 варијетета, 7 форми. Од тога су данас признате 64 врсте међу којим су најпознатије Панчићева оморика (Picea omorica) и српска рамондија (Ramondia serbica) које се убрајају у групу од око 59 ендемских биљних врста Србије.

Извор: wikipedia.org/sr
josifpancic.com
pancic.org
Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Београд 2008 године, стр. 403-409

Fajlovi prikačeni uz poruku (kliknite na slike za punu veličinu)

(100.91 KB, 452x599)

(15.18 KB, 200x301)

(211.15 KB, 800x600)

(76.78 KB, 450x600)

IP sačuvana

Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Zatvori

Stranice:

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Tema: Јосиф Панчић - српски ботаничар (Moderatori: Latifovich, RASMC)

Trenutno vreme je: 28. Apr 2024, 17:25:58

Prebaci se na:

Oznake: prica srpske archive gora poznati ptice orden pancicevoj omorici ljubostinja
zanimljivosti krstarica pancica krsta bajina levac knezevine nemacki biljni cvet

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.