Još jedna „Nojeva barka” u kosmosu
Astronomi pretpostavljaju da novootkrivena planeta, nalik Zemlji, ima tekuću vodu i, možda, neku vrstu života. Da li smo i dalje sami?

Da kojim slučajem boravite na novootkrivenoj planeti, imali biste višak kilograma (umesto 68, čak 109), kraće godine (namesto 365, 13 dana), učestalo smenjivanje rođendana i sunce na nebu 20 puta krupnije od našeg Meseca. U prvom slučaju zbog jače sile teže (za polovinu veća i pet puta masivnija od Zemlje), u drugom i trećem zarad kraće putanje (15 puta bliže) kojom obleće oko matične zvezde.

Ali nije u tome tajna nedavno obznanjenog nebeskog tela najsličnijeg Zemlji, udaljenog 20,5 svetlosnih godina od nas ili 200 biliona kilometara. (Svetlosna godina je rastojanje koje svetlost, putujući brzinom od 300.000 kilometara u sekundi, prevali za 365 dana ili oko deset hiljada milijardi kilometara). Uzbuđeni astronomi su, naime, uvereni da tamo daleko ima tekuće vode, najbitnijeg uslova i sastojka života kakvog poznajemo.

Postoje li i živa stvorenja?

Malo strpljenja preporučujemo, jer ćemo i na potvrdu da nepoznati svet obiluje tečnošću sazdanoj od vodonika i kiseonika sačekati izvesno vreme. Zar nije dovoljno što smo saznali da nalikuje našoj kosmičkoj „Nojevoj barci” koja prati u stopu svoju zvezdu na kruženju oko središta Mlečnog puta. (Za pet milijardi godina Sunce je načinilo dvadesetak obilazaka). S približnim temperaturnim razlikama – od nule do 40 Celzijusovih stepeni i, verovatno, slične, stenovite građe, iako se – iskreno govoreći – u ponečemu i razlikuje.

Kosmički tragači za vanzemaljskom sabraćom su, svakako, oduševljeni verujući da su iskoračili veliki korak unapred: pronašli su, najzad, Zemlji najpodobniju, mada punačkiju – jedan i po puta u prečniku – i pet puta masivniju. Sve do sada opažene (220) znatno su krupnije i, uglavnom, gasovite – najčešće srodne ogromnom Jupiteru.

A gde su mali zeleni?

Računarsko oponašanje predviđa da je ovo kamenita planeta (Gliese 581C), prekrivena okeanima, koja kruži oko istoimenog crvenog patuljka, bleđeg i sitnijeg od Sunca, u tzv. „nastanjivom području”. Šta to, u stvari, znači? Jednostavno: na tom odstojanju, a uz postojanje vode, veliki su izgledi za opstanak ma kakvog života. Za tako smele pretpostavke nema, naravno, neposrednih dokaza. I nije usamljena: najmanje još dve veće optrčavaju oko iste zvezde „svemirski maraton” – jedna 15 puta masivnija na manjem, i druga osam puta na znatno većem rastojanju.

I ni za jednu do sada, iako su ranije snimljene, nije saopšteno da je sačuvala tekuću vodu na površini.

Astronom Stefan Idri iz Ženevske opservatorije (Švajcarska), koji je predvodio osmatranja pomoću teleskopa prečnika 3,6 metara u La Sili (Čile), izjavio je da je „u ovom času teško znati više”. Svi prikupljeni podaci i stručna tumačenja poslati su poznatom časopisu „Astronomija i astrofizika” na objavljivanje. Planeta je uočena zato što je izazivala blago vrludanje u putanji matične zvezde oko koje obleće. Ali, ta pomeranja – kada prolazi ispred i iza – pružaju jedva dva odsto verovatnoće da opazite ma koje udaljeno nebesko telo bez vlastitog sjaja, a kamoli da mu otkrijete sastav.

Svetlost koja je stizala na Zemlju naročitim spravama je razdvajana na različite talasne dužine da bi se dotični pomeraji u kretanju (nekoliko metara u sekundi) pouzdano razlučili. Još preovlađuju mnoge nepoznanice, pa se ne isključuje ni to da nije nastanjiva kada se jednom bude podrobno proučila. Međutim, planetolozi u pogodne za naseljavanje ubrajaju i Mars, čije temperature dozvoljavaju vodu u tekućem stanju.

Novootkrivena planeta nalazi se u sazvežđu Vage, a kruži oko jedne od stotinak nama najbližih zvezda. Iako nije predaleko u kosmičkim razmerama, ostaje nedostižna za ljude: da biste je posetili i vratili se, potrebno je više od četrdeset svetlosnih godina. Pod uslovom, da putujete letelicom koja juri svetlosnom brzinom. Preostaje jedino da tamošnjim žiteljima, ukoliko ih ima, pošaljemo radio-talasne poruke, koje su vrsta elektromagnetskog zračenja, a odgovor bismo – u najpovoljnijim okolnostima – čekali četrdesetak godina. Ili da se strpimo da nam se vanzemaljci prvi jave.

Najslavniji astrofizičar današnjice, Stiven Hoking, lakonski je zadovoljio novinarsku radoznalost: „Očekujem da postoje planete nalik Zemlji, drugo je pitanje da li imaju života. Nas još nisu posetili mali zeleni.”

Set Šestak, astronom iz SETI instituta koji traga za vanzemaljcima, kaže da je bolje znati za dve nego za jednu planetu u „zoni pogodnoj za život”; jedna je, upravo, otkrivena, a druga je, svakako, ova na kojoj milionima godina obitavamo.

Spor Aristotela i Epikura

Tragače za vanzemaljcima uveliko kopka kada će naići na planete čije su putanje u tzv. životodavnom pojasu kao Zemlja, Mars i Venera – ni preblizu, ni predaleko od matične zvezde. Dosadašnja otkrića upućuju na mnoštvo zemljolikih svuda oko nas; pretpostavlja se da samo u Mlečnom putu ima 20 milijardi kamenitih ili nebeskih tela sličnih Merkuru, Veneri, Zemlji i Marsu.

U uzbudljivoj i nadahnutoj knjizi „Nastanci – četrnaest milijardi godina kosmičke evolucije”, Nila de Gras Tajsona i Donalda Goldsmita (u izdanju „Lagune” iz Beograda), pominju se – sa astrobiološkog gledišta – četiri suštinska uslova: (1) izvor energije, (2) vrsta atoma koja omogućava nastanak složenih sklopova, (3) tečni rastvarač u kome bi molekuli mogli da se kreću i stupaju u međudejstva i (4) dovoljno vremena da se život začne i razvije. Gotovo smo ubeđeni da se prvi nalazi u blizini, a zamišljamo s velikom verovatnoćom da se treći javlja u izobilju na novopronađenoj Zemljinoj posestrimi. A šta je sa ostala dva?

Pronalaženjem „kosmičkih stena” na kojima bi se život začeo i opstao ljudi će se primaći vlastitim hemijskim i biološkim korenima u zvezdanom beskraju. Najnoviji nalaz nagovešćuje da kosmos obiluje mnoštvom zemljolikih svetova, a naučnici veruju da su sada korak bliže odgovoru na zavetno pitanje: Da li smo sami?

Dvojica antičkih mudraca, Aristotel i Epikur, sporili su se još pre dva milenijuma da li postoje planete slične našoj, naslućujući, valjda, da plavo-zelena nije ni jedina, ni usamljena u kosmičkom beskraju.
A pre više od pola stoleća italijanski nobelovac Enriko Fermi razgovarajući za ručkom s naučnicima, saglasio se da se Zemlja ni po čemu ne ističe kao „kolevka života”. Kada su sagovornici zaključili da bi Mlečni put morao da vrvi od života, on je jednostavno upitao: Gde su onda oni?
Stanko Stojiljković

Izvor: Politika