Jos jedan samar ~ U slikovnici o "Oluji" Srbi u opancima

Ево текста који је изашао у два дела у јучерашњој и данашњој Политици,а који се на неки начин надовезује на ове наше постове...Ако му је место непримерено,преместите га...

Партизани, четници и антифашизам
Култура отпора и устанка
Док се не разликује мотивација водећих комуниста од осталих, нарочито младих, не може се добро разумети однос између стаљинизма и патриотског антифашизма

Обарањем Слободана Милошевића срушен је и идеолошко политички монопол наших партизана-комуниста на антифашизам. Нова владајућа елита, делом хотимично а делимично под притиском одговарајућег дела јавности, прихватила је оцену да четници-ројалисти не само да нису били никакви „сарадници окупатора” него су били активни и доследни „борци против фашизма”. Зато су недавно и правно рехабилитовани, а додељене су им и борачке пензије. Та елита је чак престала да званично слави Дан победе 9. маја (1945), ваљда зато што су четници били губитници а партизани добитници у Другом светском рату на нашем тлу. Неки бивши комунисти припадници нове елите настоје да „окају старе грехове” тиме што без икаквог нијансирања понављају тезу о четничком антифашизму.

Пошто се у нас настављају идеолошко-политички спорови о тој теми, осећам потребу да јој се вратим полазећи од мојих оцена изнетих пре безмало петнаест година. (Реч је о излагању на научном скупу „Југославија у Другом светском рату 1941. године”, 2–3 јула 1991. у Београду, објављеном у часопису „Филозофија и друштво”, IV, ИФДТ, Београд, 1993, и две године потом даље разрађеном у књизи „Пропаст комунизма и разбијање Југославије”.)

У предвечерје Хитлеровог напада на Југославију, КПЈ чини потпуно дисциплиновану секцију Комунистичке интернационале. Југостаљинисти намеравају пре свега да помогну СССР-у и сруше владајући поредак у земљи. Они су подржавали Стаљинову политику пактирања са Хитлером: у Резолуцији Пете земаљске конференције КПЈ 1940. Други светски рат се оцењује као „империјалистички”, штавише тврди се да су „енглески и француски империјалисти запалили нови светски пожар”.

Кад је видео како је априла 1941. окупатор дочекан у Загребу, Тито сели централно руководство КПЈ у Београд. Гро партизанских јединица које започињу устанак јула 1941. у Србији чинили су млади који су тек приступили СКОЈ-у и КПЈ. Истина, и они су заједно са старијим комунистима желели да освоје власт, али их је барем исто толико покретао патриотски антифашизам. Култура отпора и устанка против страног завојевача, изразита у српским крајевима Југославије, такође, је имала велики утицај на њих.

Док се не разликује мотивација водећих комуниста од осталих, нарочито младих, не може се добро разумети однос између стаљинизма и патриотског антифашизма. Те две компоненте југокомунизма биле су у тензији, али се стаљинизам ипак показивао јачим чим би се наметнуло питање приоритета, пошто су за водеће комунисте патриотизам и антифашизам имали претежно инструменталну а не интринсечну вредност. Уосталом, суштинску карактеристику стаљинистичког тоталитаризма чинило је третирање свакога и свачега као чистог средства.

Тако је, примера ради, накнадном идеологизацијом „утврђено” како су комунисти имали одлучујућу улогу у обарању Споразума југословенске владе са Хитлером од 25. марта 1941, мада је њихов допринос томе био врло мали. Од младих комуниста и народа скривано је да је Тито одмах замерио тадашњем руководству комуниста у Србији што је допустило себи да га понесе масовни антифашистички ентузијазам.

Даље: КПЈ је упутила позив на устанак против окупатора тек 4. јула 1941, значи тек после Хитлеровог напада на СССР. То је, иначе, било у складу са Стаљиновом оценом да је самим тим битно промењен карактер Другог светског рата – од империјалистичког у ослободилачки.

Штавише, један од првих потеза водећих ратних југостаљиниста било је ликвидирање комуниста који су се супротстављали „бољшевизацији” КПЈ. Тако је на ослобођеној територији („Ужичка република”) у јесен 1941. зверски мучен и убијен Живојин Павловић, писац књиге „Биланс совјетског термидора” у којој је критиковао Тита због стаљинизације КПЈ.

Како се ослободилачки рат разгоревао, тако је све више јачала тежња водећих комуниста да монополишу антифашизам. За почетак устанка против окупатора победник ће најзад одредити тек 4. јули 1941, дан када је вођство КПЈ позвало на оружану борбу. Све док је било у стању, то вођство је сузбијало истину да су такву борбу пре њега повели Срби – некомунисти у Хрватској и Босни и Херцеговини спасавајући се од усташког геноцида.

Тезу о инструментализацији антифашизма потврђују и „сусрети” водећих комуниста са усташама на власти у Загребу пре Хитлеровог напада на СССР, а поготово формални преговори марта 1943. опет у Загребу на којима је партизанска делегација предложила немачкој команди обуставу међусобних сукоба ради концентрисања на обрачун са четницима пре тада очекиваног западног искрцавања на јадранску обалу. Тито је до краја порицао да су ти преговори вођени по његовом налогу, добро знајући да би истина бацила тешку сенку на антифашистичко чистунство, његово и његове војске.

На однос комунизма и антифашизма код нас светло бацају и главне схеме преузете из стаљинизоване историје бољшевичке револуције и СССР-а. Зато антифашизам није био сметња југокомунистима да „заоштре класну борбу” и из „буржоаске” одмах пређу у „пролетерску” фазу револуције уништавајући актуелне и потенцијалне противнике и ривале, чак и оне који ништа мање нису били антифашисти. А кад је тај терор довео до тешких пораза, вођство КПЈ и НОБ-а у правом стаљинистичком маниру дистанцира се од њега као од „левог скретања”, иако је било његов инспиратор.

И устаништво и квислинштво
Постоје две битно различите димензије у српској традицији. Једна је принципијелистичка и повремено устаничка, а друга прагматистичка и понекад квислиншка

На однос комунизма и антифашизма код нас светло бацају и главне схеме преузете из стаљинизоване историје бољшевичке револуције и СССР-а. Зато антифашизам није био сметња југокомунистима да „заоштре класну борбу” и из „буржоаске” одмах пређу у „пролетерску” фазу револуције уништавајући актуелне и потенцијалне противнике и ривале, чак и оне који ништа мање нису били антифашисти. А кад је тај терор довео до тешких пораза, вођство КПЈ и НОБ-а у правом стаљинистичком маниру дистанцира се од њега као од „левог скретања”, иако је било његов инспиратор.

Против доскорашњег званичног идеологема о потпуно интринсeчном комунистичком антифашизму сигурно говори и проглашавање сваког антикомунизма у нашој земљи за профашистички и чак фашистички, барем „објективно” ако већ не и по свесној настројености. Сви стварни и потенцијални конкуренти комунизма, да стварне непријатеље и не помињемо, проглашени су за „фашисте” и „слуге и помагаче окупатора”, и сл. То је искоришћено као оправдање за масовна хапшења и убијања по преузимању власти.

Званична историја НОБ-а није правила никакву значајнију разлику између четника Драже Михаиловића, са једне, и недићевских, љотићевских, па чак ни усташких формација, све их проглашавајући за квислинге.

Да би тачно било схваћено оно што намеравам да кажем о Краљевској југословенској војсци у отаџбини под командом Драже Михаиловића, претходно морам да подсетим на постојање две битно различите димензије у српској традицији.

Једна је принципијелистичка и повремено устаничка, а друга прагматистичка и понекад квислиншка.

Прва је дошла до изражаја, примерице, у расположењу да се у целини одбије аустроугарски ултиматум 1914, у одбацивању Споразума са Хитлером, као и у избијању партизанског и четничког устанка против окупатора 1941. године. А друга се испољила у прихватању безмало целог аустроугарског ултиматума од стране српске владе, у склапању споразума са Хитлером, у доброј вољи коју је према њему испољила нова Симовићева влада чим је путем пуча дошла на власт 27. марта 1941, у одустајању Михаиловићевих четника од даљег оружаног устанка, и неупоредиво више у Недићевој квислиншкој влади и њеној оружаној борби против партизана све до краја.

У српској историји стално се сукобљавају, преплићу, а повремено и међусобно ублажавају две поменуте тенденције. Кад запрети судбоносна опасност по национално достојанство и независност, међу Србима често превлада принципијелна и чак устаничка елита, дајући тон масовном расположењу и поступању, али и заводећи на утисак да је већина Срба спремна да за те вредности жртвује и живот. А кад због деловања релативно малобројне бескомпромисне елите настану огромне жртве, онда одлучујући утицај преузима прагматична а у неким случајевима чак и колаборационистичка елита.

Познато је да су партизани и четници подигли устанак против окупатора и створили приличну ослобођену територију у Србији у другој половини 1941. Међутим, убрзо су их непомирљиво раздвојили не само крајњи ратни циљеви, него и пораз устанка и нарочито однос према масовним репресалијама над цивилним становништвом. Главнина поражених партизана потиснута је ван Србије, а малобројни су наставили са диверзантским акцијама у Србији. Међутим, те масовне репресалије и њихове страховите жртве шокирале су Дражу Михаиловића и удариле му психолошки и политички печат који ће носити све до потпуног слома. „Још није време за борбу” – то постаје његово гесло. Решио је да мање-више чека на одлучујући преокрет на главним савезничким ратиштима против сила Осовине и значајније се укључи тек у завршне војне операције кад је очекивао да буде решено и питање послератне власти у земљи. Дабоме, његови четници су настављали да сурово прогоне и ратују против партизана, а ови им нису нимало остајали дужни.

У тој наоко добитничкој прагматичној комбинацији био је један суштински превид: Черчил није био мањи прагматичар од Драже Михајловића. Зато ће касније повући подршку четницима и преусмерити је ка партизанима. Уосталом, Черчилу се сигурно наметало и следеће питање: како то да су он и Рузвелт били у стању да у борби против Хитлера тесно сарађују са Стаљином, док су прозападни Дража Михаиловић и просовјетски Јосип Броз напротив прекинули краткотрајну сарадњу и оружје окренули један против другог. Да завршимо са тим „уживљавањем” у Черчила: иако је на Јалти успео да са Стаљином постигне споразум о подели напола утицаја у послератној Југославији, он је (заједно са Рузвелтом) без сумње знао да ће совјетске трупе (а не западне) ући у њу и подржати Тита да потпуно преузме власт; у одбрани тог очекиваног исхода, који и тако-и-тако није могао спречити, Черчилу је од огромне помоћи био Брозов активни антифашизам уз истовремену пасивизацију Михаиловићевог антифашизма.

Рачуница овог потоњег била је мањкава и са моралног становишта: ратовао је против партизана који су ратовали (како против њега тако и) против окупатора, а свој народ (изузев његовог партизанског дела) хтео је да поштеди нових жртава у време док су водеће антифашистичке силе подносиле велике ратне жртве.

Да сумирам. Постоје различити облици, начини и интензитети антифашизма. Једно је примерице приватни антифашистички став, друго његово јавно испољавање, а треће борба против фашизма, нарочито оружана. Упоређујући две антифашистичке оружане формације у нашој земљи за време Другог светског рата могли бисмо устврдити да је главни извор пропасти Михијловићевог четничког покрета била пасивизација антифашизма (изузев оружане борбе против љотићеваца и усташа као домаћих фашиста), док је декаденција Титовог партизанског покрета снажно поспешена властоборачком инструментализацијом антифашизма.

Светозар Стојановић
Професор универзитета и председник Српско-aмеричког центра у Београду

ПОЛИТИКАONLINE