Glavom u Zid

Hiljade nekontrolisanih misli, patnje, bola, tuge i praznine, odjednom su prošle pred mojim očima, bio je to tren kada sam se potpuno razočarao u ljude. Stihije loših sećanja, propale mogućnosti, sve sto sam mogao da imam a nisam, sve zbog loše procene, verovanja u Nečije dobro, verovanje u prazno.
   - Hoćeš samnom na pivo.
   - Ne.
   - Zašto?
   - Mrzi me brate sad sam došao kući. Ae će idemo sutra.
   - Ajde danas treba mi bas drustvo, hoću da obiđem jedno mesto.
   - Ma ne mogu.
Ocene, ocene, ocene su najbitnije, to je tvoja jedina obaveza. Gledano uopšteno, jesu bile moja jedina obaveza, ali sam ja tu obavezu rado izbegavao. Predodređen sam za više ciljeve, neke više ocene nisu merilo moga znanja i moje moći. Osvrćem se oko sebe, škola, sve sama glupa i pokvarena deca su oko mene, japim za normalnim ljudima koje stavljam u svoje okruženje. Ali svaka sledeća situacija smanjuje taj krug i pravi ga u tačku u kujoj ja stojim sam.
   Aplauz. Bio je to aplauz nenormalnih ljudi koji su aplaudirali ciganinu. Kalašturi koja je stajala na podijumu nakon završetka svoje druge prezentacije to veče. Ta situacija možda i ne bi bila ovako mizerna i jadna, da taj govor nije držao ciganin iz mog odeljenja, jednog elitnog odeljenja, elitne gimnazije, da razredni tog odeljenja nije izabrao to niže biće da ima dve prezentacije, a najjadnije je što vi njemu tapšete. Došla je i pedagogica iduće nedelje, pozvala ciganina, hajde samnom da se nesto dogovorimo, treba da predstavljaš to odeljenje u subotu. A i ova čak situacija ne bi bila toliko nenormalna za mene da ja nisam učenik tog odeljenja.
   Haha. Bio je to smeh zatupljenog lica jednog dečka, dok mu se pogled mimoilazio a svako oko išlo na svoju stranu. Ti ništa neznaš, rekao je nakon mog izlaganja. Stvar je u tome što on ništa nije znao o čemu sam ja govorio. Ali nakon nakon njegove izjave i smeha usledio je i smeh osale povodljive dece smejajući se meni, zato što je razrokavi rekao nešto mudro i pametno.
   Ma on je glup, reče jedan buljavi meni. Ali od te rečenice ja sam samo čuo svoje ime, tek kasnije sam doznao kako je glasila u potpunosti. Nakon što sam čuo svoje ime okrenuo sam se a dva debila oko buljavog počeše da se smeju. Da bio je to smeh propaliteta, dece bez budućnosti.
Lutajući tako kroz život rešio sam da prestanem da verujem u bolje sutra. U državu koju vode neobrazovani srednjoškolci, najveći ološi podzemlja, koji su legalizovali svoje lopovluke, i napravili da ovaj neverovatno usrani režim funkcioniše, bez nade da će nešto da ga sruši.