Džon Stjuart Mil

* Biografija

Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) rođen je u Londonu 1806. godine. Njegov otac, Džejms Mil, započeo je sinovljevo obrazovanje kada je ovaj imao samo 3 godine. Do sedamnaeste godine, već je završio napredan i težak kurs Grčke literature i filozofije, a bavio se i proučavanjima hemije, logike i političke ekonomije. Izuzev perioda kada je bio poslanik u engleskom Parlamentu, živeo je u Francuskoj sve do smrti, 1873. godine. Proučavao je i socijalističku doktrinu, pa, iako nije postao socijalista, aktivno je radio na poboljšanju položaja radničke klase. I pored takvog obrazovanja, zadovoljio se statusom "slobodnog intelektualca" i poslom službenika u kolonijalne Istočno-indijske kompanije, gde se zaposlio 1822. godine. Nešto kasnije postaje šef i u kompaniji ostaje sve do penzije, 1858. godine. Bio je član engleskog Parlamenta od 1865. do 1868. godine, kada nije uspeo da bude reizabran, zbog čega se vratio u Francusku. U Parlamentu, smatran je radikalnim jer se, između ostalog, zalagao za javno vlasništvo nad privatnim resursima, jednakost žena, obavezno obrazovanje i kontrolu rađanja.

"Džon Stjuart Mil je bio slobodouman čovek, koji je u vreme dok su u Evropi u drugoj polovini 19. veka vladale tiranske vlasti, dok je Francuska drhtala pod diktaturom Napoleona III, dok se Blakan borio za oslobođenje od turskog jarma, Amerika živela na robovskom radu crnaca, a u Rusiji seljak još uvek bio u položaju kmeta bez slobode kretanja i posedovanja, 1859. godine objavio delo koje veliča slobodu pojedinca."

* Liberalizam Džona Stjuarta Mila

Osnovna ideja Milovog promišljanja o liberalizmu je ideja napretka. Čovek se rukovodi vlastitim izborima i neophodno je da preuzme odgovornost za njih. U čovekov izbor, sve dok se tiče njega samog, društvo nema nikakvog prava da se meša. Ali, i ideja napretka ima svoj, mnogo dublji, conditione sine qua non. To je sloboda. To nije, kako navodi Mil, "sloboda volje" već građanska, ili društvena sloboda. Sloboda se u različitim društveno-istorijskim okolnostima različito tumačila. U starom dobu, sloboda je podrazumevala zaštitu od vladarskog tiranisanja. Vladari su uglavnom smatrani Božijim izaslanicima i smatralo se da je njihova vlast nužna. Međutim, uvek su postojali ljudi koji su tu nužnu vlast nastojali da ograniče, i to, kako napominje Mil, na dva načina: Najpre osvajanjem nekih političkih sloboda, a, potom, uspostavljanjem ustavnih ograničenja. Kasnijim napretkom dolazi do promene u stavu o "božanskoj prirodi" i "nužnosti" vladarove samovolje, a vladari počinju da budu shvatani kao promenljivi i izborni, barem teoretski. Najbolje ograničenje vladara, po narodnim zahtevima, bio bi periodičan izbor, a vlast bi postala narodna vlast. Naravno, evoluirala je i ideja o ograničavanju narodne vlasti od strane naroda. Od početnog nepostojanja takve ideje, postalo je jasno da je i tiranija većine lako ostvariva. Ovoga puta, postalo je neophodno uspostaviti zaštitu pojedinca, tj. zaštitu individualne nezavisnosti i nekako je uskladiti sa društvenom kontrolom, što je ključno pitanje problema građanske slobode.

"To je pitanje koje se retko postavlja, i gotovo nikad se ne raspravlja u opštim crtama, ali koje svojim latentnim postojanjem duboko utiče na praktične kontroverze ovog doba i koje će se verovatno uskoro nametnuti kao životno važno pitanje budućnosti."

Naravno, napominje Mil, neka pravila ponašanja moraju biti nametnuta, primarno zakonima, ali i mnenjem, kada donošenje zakona nije pogodno u datoj situaciji. Ali kakva bi ta pravila trebalo da budu? U rešavanju tog problema nije se daleko stiglo. Jedan od stubova individualne nezavisnosti čoveka i njegove zaštite od društvene kontrole je sloboda mišljenja i raspravljanja.

"Kada bi celo čovečanstvo bilo istog, a samo jedan čovek suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi imalo više prava da ućutka tog jednog čoveka nego što bi on, ako bi imao moć, imao prava da ućutka čovečanstvo."

Niko nema prava da ljudsku rasu uskrati za makar jedno različito mišljenje jer, prvo, nikada ne možemo biti sigurni da je nečije mišljenje pogrešno i, drugo, niko nije nepogrešiv, a mi odbijanjem da saslušamo tuđe mišljenje jer smatramo da je pogrešno, namećemo pretpostavku o apsolutnoj nepogrešivosti svoga. U praksi, malo je drugačije. Svako zna da je pogrešiv, ali je retko ko spreman da to prizna ili učini nešto tim povodom. Ipak, i tu je neophodno uspostaviti ravnotežu i staviti ogradu. Ne smemo imati nedostatak vere u svoje mišljenje. Pojedinac, pa ni vlada ne bi smeli da nameću svoje mišljenje drugima, osim ako su potpuno uvereni u njega. Osim toga, skreće pažnju Mil, mi moramo smatrati da je naše mišljenje istinito jer lošim ljudima zabranjujemo da kvare društvo šireći mišljenja koja mi smatramo opasnim i lažnim. Naravno, pojedinac treba da bude svestan da se njegove greške mogu ispraviti. A kako bi neko ispravio svoju zabludu i izgradio svoju individualnost, osim kroz mišljenje i raspravu? Opet treba podvući, društvo može, a nekada i mora, da uspostavi određene granice delanju pojedinaca. Društvo to može da uradi na nekoliko načina, a najčešće su upotrebljavani negodovanje, a izuzetno i aktivno pitanje. Naravno postavlja se i pitanje gde je granica slobodnog delanja pojedinca. Koju granicu pojedinac treba da pređe, pa da izazove reakciju u vidu društvenog ograničavanja?

"Društvo može, a u važnijim slučajevima svakako i mora, da nadzire dela, bilo koje vrste, koja bez opravdanih razloga nanose štetu društvu, i to izražavajući svoje negodovanje, a po potrebi i aktivnim uplitanjem. Dotle smeju da idu granice slobode pojedinca: on ne sme da smeta drugim ljudima."

Čovek, dakle, mora da koristi svoje sposobnosti da donese neki izbor koji se tiče samo njega, a zatim da za taj izbor preuzme odgovornost. Čovek koji, npr. sledi neki običaj prilikom odlučivanja, u stvari ne bira, već prati konvenciju. Zbog toga, čovek mora da razvije originalnost, jer se samo neoriginalni duhovi ne vide korist u originalnosti. Tako se ponašati, značilo bi smatrati da je svet savršen i da bolji nije moguć. Neophodno je razviti individualnost, kao najvažniji preduslov nezavisnosti od društva i, svakako, po Milu, najvažniji uslov moralnog i intelektualnog usavršavanja koje je u osnovi napretka. Pravo na individualnost se mora konstantno braniti, a pogotovu od ideja ljudi koji smatraju da svi treba da budu poput njih. Mil se, dakle, pita, šta je pravedna granica suverenosti pojedinca nad sobom i gde počinje vlast društva, odnosno, koji deo ljudskog života pripada pojedincu, a koji društvu.

"Svako će dobiti odgovarajući deo ako dobije ono što ga se više tiče. Pojedincu treba da pripadne onaj deo života koji se uglavnom tiče pojedinca, a društvu onaj koji se uglavnom tiče društva."

Po Milu, društvo nije zasnovano na ugovoru ali, ipak, svako koga društvo štiti treba da društvu za to uzvrati. U tom smislu, pojedinci treba da paze da uzajamno ne povrede interese jedni drugima i, takođe, da se zajednički brane od nasrtaja na društvo ili neke njegove članove. Društvo ova pravila nameće svim svojim članovima. Ako, pak, neki pojedinac povredi tuđa prava, a ne prekrši njegova ustavna prava, može biti kažnjen mnenjem iako ne zakonom. Pojedinac može da šteti društvu i tako što, ne nanoseći pri tom štetu drugim pojedincima, šteti sebi. Pitanje je šta društvo u tom slučaju može, odnosno treba da uradi. Problem je što može da se desi da društvo takvo ponašanje ne kažnjava zarad poštovanja lične slobode pojedinca. Upravo zbog toga, Mil se zalaže za uvođenje obaveznog obrazovanja. Mil smatra da društvo mora da vaspita svoje članove tako da ih, na neki način, usmeri ka standardima razumnog ponašanja, a ne da čeka da neki njegov član počne da postupa nerazumno da bi ga tek onda zbog toga kaznilo, pravno ili moralno. Dakle, društvo treba unapred da spreči takve oblike ponašanja. Javnost, smatra Mil, kada se umeša, obično to radi na pogrešan način i na pogrešnom mestu. Dakle, osnovna načela, koja su u temelju Milovog liberalizma su: 1. Pojedinac ima pravo da radi sta god smatra korisno po sebe, sve dok svojim radom ne ugrožava ničije druge interese. 2. Pojedinac je odgovoran za bilo kakvo ponašanje koje je štetno po interese drugih pojedinaca i, u tom slučaju, društvo može prema njemu da sprovede sankciju, bilo društvenu (mnenje, aktivno pitanje i sl.), bilo zakonsku. Naravno, po opštem mišljenju, čovek bi trebalo da deluje u smislu ostvarivanja svojih ciljeva ne strahujući previše od ovakvih posledica, jer je to zajednički interes čovečanstva.
   "Drugim rečima, društvo ne priznaje nikakvo, ni legalno ni moralno pravo razočaranim takmičarima koje bi ih oslobodilo takve patnje, a oseća se pozvanim da se umeša samo kada su upotrebljena sredstva za postizanje uspeha suprotna onome što dopušta opšti interes, naime kada se koriste obmana ili prevara i sila."

Takođe, bitna funkcija vlade je preventivno delovanje radi sprečavanja zločina. Ovde treba pokloniti pažnju Milovoj opaski da se svako preventivno delovanje vlade može pre zloupotrebiti na štetu slobode nego kao zakonsko kažnjavanje. Ako je čovek u neposrednoj opasnosti, drugi pojedinac ima pravo da ga spreči da sprovede svoju nameru, a da pritom ne naruši njegovu slobodu, ako, ipak, nema neposredne opasnosti, čoveka treba samo upozoriti na moguću opasnost, a ne silom ga sprečavati da se toj opasnosti izloži. Takođe, postoje i ljudi čiji je interes u suprotnosti sa opštim dobrom i koji žive od suprotstavljanja opštem dobru. Da li u tom slučaju vlada treba da se meša? Mil priznaje da ne mže da reši ovo pitanje. On ističe da postoji dovoljno razloga i za i protiv mešanja države i da je veoma teško odlučiti. U nekim situacijama, intervencija je opravdana, u nekim drugim nije. Sloboda pojedinca u stvarima koje se tiču njega samog podrazumeva istu takvu slobodu i neke grupe pojedinaca da međusobnim ugovorom utvrde ono što se njih tiče. U ovom slučaju, pojedinci nisu dužni da se drže ugovora koji narušava prava trećih lica.

"Razlog da se ne mešamo u nečije dobrovoljne postupke, osim zbog dobra drugih ljudi, jeste poštovanje njegove slobode."

Mil navodi i tri razloga za nemešanje vlade, kada ono ne predstavlja narušavanje lične slobode: 1. Odnosi se na situacije kada bi pojedinci verovatno bolje obavili neku ulogu od vlade. Razlog je što najbolju odluku o vođenju poslova mogu da donesu oni kojih se ti poslovi najviše tiču. 2. Odnosi se na situacije u kojima pojedinci posao možda i ne bi obavili dobro kao vlada, ali je za njih dobro da taj posao obavljaju zbog duhovnog usavršavanja. 3. Svaka intervencija vlade koja nije neophodna doprinosi neracionalnom jačanju njene moći. Ovo je ujedno i najvažniji razlog. Obrazovanje, kao nužnost, ne sme da bude uvedeno kao opštedržavno obrazovanje jer bi to dovelo do proizvođenja jednoobraznog kalupa ljudi, kalupa koji bi odgovarao onima koji su trenutno na vlasti, a posledica toga bi bila lako uvodjenje despotskog režima. Obrazovanje koje određuje država može da postoji samo kao primer i podstrek da bi drugi bili primorani da drže određen stepen savršenosti. Država treba da pomogne one koji nisu u stanju da sebi priušte to obavezno obrazovanje. Mil je bio demokratski orijentisan liberal. Njegovo učenje miri demokratiju i liberalizam, u smislu da vlada treba da bude demokratski birana, ali takvo zasnivanje vlasti ne sme da se pretvori u "klasnu vladavinu neobrazovane većine. Osnovni stav Milovog liberalizma je upravo kompromis između osnovnih načela klasičnog liberalizma i rastućih zahteva radničke klase". Kao što je već pomenuto, Mil smatra da je osnovna ideja liberalizma, ideja napretka, a u centar te ideje stavlja individualno, moralno i intelektualno usavršavanje. Upravo ovde treba još jednom spomenuti ulogu države pri određivanju granica delovanja vlasti. Po Milu, vlast države mora se zasnivati na tržišnom načelu. Znači, u načelu država ne treba da se upliće u delanje pojedinca, niti da se bilo kako meša u njegovo delanje, izuzev ako pojedinac svojim delanjem ugrožava slobodu nekog drugog pojedinca. Svako delanje države umesto pojedinca sprečava osnovni uslov napretka, a to je moralno i intelektualno usavršavanje. A država koja sprečava individualnost svojih građana da bi od njih napravila pokornu masu će uvideti:

"...da se velika dela ne mogu stvoriti sa malim ljudima, i da će savršenstvo mašinerije, kome je ona sve žrtvovala, na kraju biti beskorisno usled nedostatka one životne snage koju je ona proganjala da bi mašina mogla bolje da radi."

Država pravashodno treba da ima ulogu zaštite ali i treba da deluje tako da postiže maksimalnu korisnost. U skladu sa Milovim zalaganjima u Parlamentu, zbog kojih je, ne tako davno, u engleskom Parlamentu smatran radikalnim, te uloge su obezbeđivanje obaveznog obrazovanja, uređivanje dečijeg rada, obezbeđivanje pomoći siromašnima, povlastica radničkoj klasi i sl. To su upravo stavovi koji razlikuju Mila od klasičnih liberala i tačke u kojima je unapredio liberalizam, pa o Milovom liberalizmu možemo govoriti kao "novom", "razvijenom" ili "socijalnom liberalizmu"

Izvor: Wikipedia